ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Чашица за дипломате

После су послужили пудинг од бадема, суво грожђе и палачинке. На крају је изнесен петао. Током вечере служено је домаће бело вино, али уз десерт смо пили добро црно вино из Неготина, из чаша од обојеног чешког стакла...”

Ово је одломак из књиге „Србија” енглеског дипломате и писца Ендрјуа Арчибалда Пејтона објављене 1845. године у Лондону. Велики путник по Блиском истоку, балканским и подунавским земљама, пише о Србији, о њеним местима, људима, обичајима, привреди, историји, навикама...

У Србији је боравио три пута пре него што је објавио свој први рукопис о њој: 1839, на пропутовању за Блиски исток, 1843, при повратку из Дамаска, када је боравио у Београду дуже, као вршилац дужности британског генералног конзула у одсуству конзула Фонбланка: и 1844, када се задржао неколико месеци и тада посетио већи део Србије. Касније, Пејтон је посетио и Црну Гору, Далмацију и Хрватску. Неко време био је и вицеконзул у Грчкој, а 1862. је постављен за конзула у Дубровнику.
 

Путујући по унутрашњости Србије, упознао је њене крајеве као ниједан Британац пре, а ни после њега. Темељно се припремао за своја путовања.

Био је врло радознао али и снажан човек. Са ранцем на леђима, у младости препешачио је пут од Напуља до Беча. Био је зналац више европских језика, арапског и турског, а у приличној мери служио се и српским. По Србији је путовао на коњу. Верао се до тврђаве Сокол и других врлетних крајева. Попео се и на врх Копаоника, као први Енглез који је извео тај планински подухват.

Ова лепа и занимљива књига у којој Пејтон енглеским читаоцима даје поуздане информације о младој српској држави, која се такорећи на његове очи претвара од оријенталне покрајине Турског царства у модерну европску државу, на наш језик преведена је тек пред крај прошлог века. У преводу Бранка Момчиловића, професора Филозофског факултета у Новом Саду, објавила ју је Матица српска у библиотеци „Корист и разонода”.

Памтим речи угледног професора и врсног преводиоца:
„Пејтонова радозналост била је чудесна и неизмерна. Интересовало га је готово буквално све: архитектура, ентеријери, ношња, фризуре, манири, организација власти, економија, буџет државе, порези, примања кнеза, митрополита и других званичника, квалитет папира у државним надлештвима, кухиња - почев од предјела до десерта и пића. 

Хвалио је наше ракије, посебно вина. У својим путописима Пејтон је први Британац који је своје сународнике упознавао са шљивовицом и кајмаком. Посебно је истицао смедеревско и неготинско грожђе и вино. 

У одломку на почетку овог текста Пејтон је описао вечеру у Шапцу, код помоћника начелника Нинића. Следећег јутра, пише даље како је после чврстог сна устао свеж и отишао до дивана. Тада се појавила домаћица и пољубила га у руку. 

Љубазно се распитујући како је спавао и да ли се одморио, узела је „из руку слушкиње послужавник на коме су се налазиле чашице шљивовице, тањирић са ружиним слатким и велика округла посуда од чешког кристала, с водом: све то укључујући чибук, био је увод у доручак, који се састојао од од кафе и тоста, а уместо млека имали смо кајмак, како се зове турски млечни крем”.

У делу путописа посвећеном земљорадњи и трговини, Пејтон на једном месту каже: „Чини се да су Срби у целини врло мало склони повртарству, у ствари много мање него Турци, можда због ненадмашне лепоте и бујности природе. 

Изгледа да је најчешћа воћка у Србији шљива од које се прави домаћа ракија. Скоро свако домаћинство у селима у близини своје куће има плантажу ове воћке.”

Ендрју Арчибалд Пејтон је тако, пре више од 180 година, био и први амбасадор нашег националног пића шљивовице у својој отаџбини Великој Британији. Његову књигу о Србији, преведену на наш језик поклонио сам, одмах по изласку из штампе, пријатељу и сараднику професору др Радосаву Пауновићу нашем великом стручњаку и познаваоцу јаких алкохолних пића. 

Почетком овог века послужила му је, да на светским форумима на којима се расправљало о заштити географског порекла шљивовице, као један од аргумената да смо ми њени прави домаћини. Нажалост, неке земље биле су брже од нас, мада ни у једној од њих плод ове воћке се не зове шљива.  Ми смо нашој додали придев „српска” којег нико не може да плагира.