(FOTO, VIDEO) SVETILIŠTE U SRCU BAČKE ČUVA PREDANJE O BOGORODIČINOM UKAZANJU Na Vodici kod Ruskog Krstura vernici i danas dolaze po mir, nadu i utehu
Dok se pogled proteže kroz pitome predele bačke ravnice, pored njiva pšenice koje se lagano talasaju na vetru i mladih izdanaka kukuruza koji su se tek izdigli od zemlje, malo šta nagoveštava da se usred tog mira krije jedno od najznačajnijih grkokatoličkih svetilišta u ovom delu Evrope.
A onda, iznad zelene ravnice, kao da izranja iz mora žita, ukazuje se crkva na Vodici kod Ruskog Krstura. Mesto molitve, hodočašća, tišine i starog predanja koje ovde živi više od dva veka.
Dok je Međugorje postalo jedno od najpoznatijih marijanskih svetilišta u regionu, za Vodicu van grkokatoličke zajednice malo ko zna. A upravo ovde, nadomak Ruskog Krstura, prema predanju, početkom 19. veka ukazala se Presveta Bogorodica, nakon čega je ovo mesto postalo duhovno središte Rusina i Ukrajinaca grkokatolika u Srbiji.
I danas, svakog trećeg dana Duhova, na zavetni dan, Vodica oživi na poseban način. Kolone hodočasnika pristižu pešice, biciklima, automobilima i autobusima, s molitvenim željama za susretom s Bogorodicom, zaštitnicom ovog mesta, i raznim duhovnim potrebama.
Ove godine sabranje je imalo i poseban značaj: obeleženo je 380 godina od crkvenog sjedinjenja u Užgorodu, čije su duhovno potomstvo upravo Rusini u Srbiji, 275 godina od osnivanja grkokatoličke parohije Prenosa moštiju Svetog Nikole u Ruskom Krsturu, najstarije grkokatoličke parohije na tlu Srbije, kao i deset godina od duhovnog povezivanja Vodice sa papskom bazilikom Santa Maria Maggiore u Rimu.
Zašto se obeležava zavetni dan?
Zavetni dan na Vodici vezuje se za događaj iz 1853. godine, kada je snažno nevreme praćeno gradom pogodilo atar Ruskog Krstura i uništilo useve u okolini sela. U strahu za rod, opstanak i porodice, meštani su se, prema predanju, zavetovali Presvetoj Bogorodici i organizovali molitveno hodočašće do Vodice.
Od tada se svake godine, trećeg dana praznika Duhova, vernici okupljaju u ovom svetilištu, moleći se za zdravlje, mir, dobru godinu i zaštitu od vremenskih nepogoda. Ovaj običaj održao se do danas i predstavlja jedno od najvažnijih hodočašća grkokatolika u Srbiji. Ipak, od 1954. godine, kada je grkokatolička parohija u Ruskom Krsturu prihvatila gregorijanski kalendar pa i pashalije (određivanje Uskrsa koji se poklapa sa Uskrsom u Rimokatoličkoj crkvi), Vodica je mesto dva hodočašća – vernika iz parohije koje se ravna po gregorijanskom i parohija koji se ravnaju po julijanskom kalendaru, uključujući i pashalije. Stoga su posebne godine kada Uskrs „pada“ u isti dan po oba kalendara, jer je tada još veća poseta vernika iz cele grkokatoličke Eparhije Svetog Nikole.
Arhijerejsku liturgiju služili su grkokatolički episkop Georgije (Đura) Džudžar i rimokatolički zrenjaninski biskup Mirko Štefković, uz sasluženje sveštenika iz Srbije, Poljske i Severne Makedonije. Posle liturgije, održana je tradicionalna litije oko crkve na Vodici, uz čitanje odlomaka iz jevanđelja i pevanje pesama Presvetoj Bogorodici.
Unutar crkvice vernici su u tišini prilazili čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Vodičke i moštima četvorice episkopa novomučenika koji su, po prvi put, izloženi na ovom mestu.
A onda - bunar.
Baš kod njega najbolje se oseti šta Vodica zapravo predstavlja ljudima. Starice u maramama, roditelji sa decom, mladići i devojke, ljudi koji u rukama nose prazne flaše i tiho se krste pre nego što zahvate vodu. Neki se umivaju, neki kleče, neki samo ćute i gledaju uronjeni u molitvu nad bunarom oko koga su ispletene stotine priča o isceljenjima, uslišenim molitvama i povratku nade.
Prema starim zapisima krsturske parohije, neobične pojave kod bunara pominju se još 1817. godine. Nekoliko godina kasnije dve devojke, kako stoji u zapisima, kod bunara su videle „prelepo obučenu Devicu“, nakon čega su ljudi počeli masovnije da dolaze na ovo mesto. U narodu su se potom širile priče o čudnoj svetlosti iznad vode, „zvezdama koje izlaze iz bunara“ i ozdravljenjima koja su vernici dovodili u vezu sa molitvama na Vodici.
Tokom godina ovde je najpre podignut krst, zatim drvena kapela, a potom i današnja crkva posvećena Bezgrešnom začeću Presvete Bogorodice. Od tada pa do danas Vodica je ostala mesto koje posećuju i grkokatolici i rimokatolici, pravoslavci, pa i protestanti kada im je teško, kada traže utehu, mir ili jednostavno trenutak tišine daleko od sveta.
Upravo o tome govorio je i biskup Mirko Štefković u besedi tokom litugije.
„Preci su živeli od vere. Znali su da bez Boga nema ni opstanka, ni mira, ni budućnosti. Zato su gradili crkve, kapelice i svetilišta, zato su nosili ikone kroz polja i dolazili na Vodicu tražeći utočište pod plaštom Presvete Bogorodice.“
On je poručio da čovek u vremenu briga, podela i nemira upravo na ovakvim mestima ponovo može da pronađe unutrašnji mir.
„Možda je najveća milost ovog svetilišta to što čovek ovde ponovo oseti da nije sam.“
I zaista, dok se iznad ravnice mešaju zvuk zvona, pesma hodočasnika i miris tamjana, čovek na Vodici ima utisak da je vreme bar nakratko usporilo. A možda je upravo u tome tajna ovog mesta - što ljudi ovde ne dolaze samo da bi nešto tražili, već i da bi pronašli mir koji su negde usput izgubili.
Aleksandar Savanović
Najvažniji datumi vezani za Vodicu
1817. godina - u zapisima krsturske parohije prvi put se pominju neobične pojave kod bunara na Vodici
1822. godina - prema predanju, dve devojke kod bunara videle su Presvetu Bogorodicu
1827. godina - krsturski sveštenik Janko Kopčaj zapisuje svedočanstva o ukazanjima kod bunara i o tome obaveštava križevačkog vladiku
1853. godina - posle velikog nevremena i grada narod počinje zavetno hodočašće na treći dan Duhova
1855. godina - uređen bunar i postavljen krst na mestu današnjeg svetilišta
1856. godina - podignuta prva drvena kapela
1859. godina - izgrađena crkva posvećena Bezgrešnom začeću Presvete Bogorodice
2015. godina - Vodica duhovno povezana sa papskom bazilikom Santa Maria Maggiore u Rimu
