(ФОТО, ВИДЕО) СВЕТИЛИШТЕ У СРЦУ БАЧКЕ ЧУВА ПРЕДАЊЕ О БОГОРОДИЧИНОМ УКАЗАЊУ На Водици код Руског Крстура верници и данас долазе по мир, наду и утеху
Док се поглед протеже кроз питомe пределе бачке равнице, поред њива пшенице које се лагано таласају на ветру и младих изданака кукуруза који су се тек издигли од земље, мало шта наговештава да се усред тог мира крије једно од најзначајнијих гркокатоличких светилишта у овом делу Европе.
А онда, изнад зелене равнице, као да израња из мора жита, указује се црква на Водици код Руског Крстура. Место молитве, ходочашћа, тишине и старог предања које овде живи више од два века.
Док је Међугорје постало једно од најпознатијих маријанских светилишта у региону, за Водицу ван гркокатоличке заједнице мало ко зна. А управо овде, надомак Руског Крстура, према предању, почетком 19. века указала се Пресвета Богородица, након чега је ово место постало духовно средиште Русина и Украјинаца гркокатолика у Србији.
И данас, сваког трећег дана Духова, на заветни дан, Водица оживи на посебан начин. Колоне ходочасника пристижу пешице, бициклима, аутомобилима и аутобусима, с молитвеним жељама за сусретом с Богородицом, заштитницом овог места, и разним духовним потребама.
Ове године сабрање је имало и посебан значај: обележено је 380 година од црквеног сједињења у Ужгороду, чије су духовно потомство управо Русини у Србији, 275 година од оснивања гркокатоличке парохије Преноса моштију Светог Николе у Руском Крстуру, најстарије гркокатоличке парохије на тлу Србије, као и десет година од духовног повезивања Водице са папском базиликом Santa Maria Maggiore у Риму.
Зашто се обележава заветни дан?
Заветни дан на Водици везује се за догађај из 1853. године, када је снажно невреме праћено градом погодило атар Руског Крстура и уништило усеве у околини села. У страху за род, опстанак и породице, мештани су се, према предању, заветовали Пресветој Богородици и организовали молитвено ходочашће до Водице.
Од тада се сваке године, трећег дана празника Духова, верници окупљају у овом светилишту, молећи се за здравље, мир, добру годину и заштиту од временских непогода. Овај обичај одржао се до данас и представља једно од најважнијих ходочашћа гркокатолика у Србији. Ипак, од 1954. године, када је гркокатоличка парохија у Руском Крстуру прихватила грегоријански календар па и пасхалије (одређивање Ускрса који се поклапа са Ускрсом у Римокатоличкој цркви), Водица је место два ходочашћа – верника из парохије које се равна по грегоријанском и парохија који се равнају по јулијанском календару, укључујући и пасхалије. Стога су посебне године када Ускрс „пада“ у исти дан по оба календара, јер је тада још већа посета верника из целе гркокатоличке Епархије Светог Николе.
Архијерејску литургију служили су гркокатолички епископ Георгије (Ђура) Џуџар и римокатолички зрењанински бискуп Мирко Штефковић, уз саслужење свештеника из Србије, Пољске и Северне Македоније. После литургије, одржана је традиционална литије око цркве на Водици, уз читање одломака из јеванђеља и певање песама Пресветој Богородици.
Унутар црквице верници су у тишини прилазили чудотворној икони Пресвете Богородице Водичке и моштима четворице епископа новомученика који су, по први пут, изложени на овом месту.
А онда - бунар.
Баш код њега најбоље се осети шта Водица заправо представља људима. Старице у марамама, родитељи са децом, младићи и девојке, људи који у рукама носе празне флаше и тихо се крсте пре него што захвате воду. Неки се умивају, неки клече, неки само ћуте и гледају уроњени у молитву над бунаром око кога су исплетене стотине прича о исцељењима, услишеним молитвама и повратку наде.
Према старим записима крстурске парохије, необичне појаве код бунара помињу се још 1817. године. Неколико година касније две девојке, како стоји у записима, код бунара су виделе „прелепо обучену Девицу“, након чега су људи почели масовније да долазе на ово место. У народу су се потом шириле приче о чудној светлости изнад воде, „звездама које излазе из бунара“ и оздрављењима која су верници доводили у везу са молитвама на Водици.
Током година овде је најпре подигнут крст, затим дрвена капела, а потом и данашња црква посвећена Безгрешном зачећу Пресвете Богородице. Од тада па до данас Водица је остала место које посећују и гркокатолици и римокатолици, православци, па и протестанти када им је тешко, када траже утеху, мир или једноставно тренутак тишине далеко од света.
Управо о томе говорио је и бискуп Мирко Штефковић у беседи током литугије.
„Преци су живели од вере. Знали су да без Бога нема ни опстанка, ни мира, ни будућности. Зато су градили цркве, капелице и светилишта, зато су носили иконе кроз поља и долазили на Водицу тражећи уточиште под плаштом Пресвете Богородице.“
Он је поручио да човек у времену брига, подела и немира управо на оваквим местима поново може да пронађе унутрашњи мир.
„Можда је највећа милост овог светилишта то што човек овде поново осети да није сам.“
И заиста, док се изнад равнице мешају звук звона, песма ходочасника и мирис тамјана, човек на Водици има утисак да је време бар накратко успорило. А можда је управо у томе тајна овог места - што људи овде не долазе само да би нешто тражили, већ и да би пронашли мир који су негде успут изгубили.
Александар Савановић
Најважнији датуми везани за Водицу
1817. година - у записима крстурске парохије први пут се помињу необичне појаве код бунара на Водици
1822. година - према предању, две девојке код бунара виделе су Пресвету Богородицу
1827. година - крстурски свештеник Јанко Копчај записује сведочанства о указањима код бунара и о томе обавештава крижевачког владику
1853. година - после великог невремена и града народ почиње заветно ходочашће на трећи дан Духова
1855. година - уређен бунар и постављен крст на месту данашњег светилишта
1856. година - подигнута прва дрвена капела
1859. година - изграђена црква посвећена Безгрешном зачећу Пресвете Богородице
2015. година - Водица духовно повезана са папском базиликом Santa Maria Maggiore у Риму
