Русинска гркокатоличка црква у подигнута је 1784. године, да би данашњи изглед добила у обнови 1836. Од 2003. Руски Крстур је центар гркокатоличког апостолског егзархата, који је 2018. уздигнут на степен Крстурске епархије, чиме је црква Светог Николе постала катедрала (саборна црква).
Црква је посвећена Преносу моштију Светог Николаја. Дугачка је 42 а широка 13,30 метара. Дебљина зидова је 1,50 метара. Богата резбарија иконостасне преграде рад је Аксентија Марковића из 1791. За израду икона ангажован је три године касније Арсеније Теодоровић, који је такође аутор представа на певницама и архијерејском трону. Зидну декорацију осликао је 1936. Миленко Ђурић. Мене посебно фасцинира лавиринт клупа какав до сада нисам видео ни у једној цркви.
Црквена звона су однесена из цркве за време Првог светског рата. Нова звона су набављена 1922. Највеће звоно има 1.500 килограма и названо је по Светом Петру. Следеће по величини звоно носи име Светог Георгија и има 850 килограма, потом Св. Никола 400 килограма, Св. Јован 200 килограма и звоно које се зове св. Михајло, 100 килограма.
У току посете Мирјане Марковић Руском Крстуру 1997. почело је невреме и пао је крст са торња цркве. Мештани а и неки други веровали су да је то био знак скорог силаска са власти породице Милошевић.
Прашњаве дрвене степенице (више лотре) воде нас поред натиписа урезаних у зидове још тридесетих и четрдесетих - у торањ гркокатоличке катедрале. Љубазни свештеник откључао нам је улаз у “кор”, балконски део цркве из којег степенице воде у торањ са којег огромна звона позивају вернике овог већински русинског места на литургије...
После пентрања по торњу седамо у просторије жупног уреда, књиге и часописи на русинском на све стране. Свештеник ми каже како је др Јурај Павић, деда мог пријатеља Нина Павића, познатог издавача из Хрватске - био свештеник у Руском Крстуру и бавио се преводом светих књига на русински.
Руски Крстур је по попису из 2011. имао 4.585 становника, од којих су 85% припадници русинске националности. Према речима свештеника, око 30% младих отишло је у протеклих 20 година у Канаду што је доста утицало на наталитет у селу. Међутим, Руски Крстур је у току данашње вожње био једино село у којем смо на улицама видели много деце која се играју, возе бицикле... Сви у селу похађају наставу на русинском језику од предшколског образовања преко основне школе до гимназије. Након тога имају могућност да упишу студије русинског језика на Филозофском факултету у Новом Саду... Русини су једна од најмањих националних заједница у Војводини али веома љубоморно чувају своје обичаје, језик, веру, јела... Према недавној исповести у “Недељнику”, у Руском Крстуру је рођена и овде је провела детињство (мајка Русинка, отац Јевреј) глумица Данијела Штајнфелд. Она је испричала како своје “интелектулано детињство на селу” памти по томе што је пре подне радила на њиви а поподне свирала клавир.
Договарамо се Жељком да се видимо поподне, на крају данашње туре, каже овдашње жене ће нам спремити русинске специјалитете.
Напуштамо Руски Крстур и настављаму у правцу Лалића. Са десне стране остаје нам путоказ за светиште “Водица” које ћемо да посетимо на крају данашњег путовања.
На уласку у село налази се тројезична табла Лалић (српски) Лалич (словачки), Лилиомос (мађарски). Место припада општини Оџаци, према попису из 2011. има 1.343 становника, половина њих су Срби, друга пловина Словаци. Обе цркве - и православна и словачка евангелистичка када смо ми били у селу биле су закључане. У центру места је и споменик партизанима а на згради Месне заједнице и даље стоји грб СФРЈ. Преко пута православне цркве - изваљена пумпа некадашњег артеског бунара, нешто даље низ улицу један човек храни ћурке у кавезу на трави...
Тражимо Етно-кућу која се не налази на адреси назначеној на интернету. После неколико упутстава на српском и словачком стижемо до приземљуше у Улици Маршала Тита. Закључана је. Жена у првој кући до ње упућује нас на следећу комшиницу која је чланица удружења “Мајчино срце” које је отворило ову етно-кућу још 2007. али на другој локацији па је пре пар година пресељена у овај објекат.
Љубазна Катарина, чланица удружења која живи две куће даље, након што је збринула своју 90-годишњи мајку, дошла је да нам покаже кућу. У кући се налазе соба, купатило и остава. Двориште има посебан значај, јер приказује неколико целина ондашњег живота, као што су справљање одеће од кудеље до готовог производа, добијање вина и ракије, као и предмете се којима се обрађивала војвођанска равница (кола, плугови, рала, дрљаче…).
Поред ових предмета истичу се и колевка, шиваћа машина, преслице, венац за младу и бројне слике. У кухињи поред импровизоване сељачке пећи налази се креденац, посуђе, шољице, умиваоник а зидови су прекривени ручним радовима и тредиционалним молерајем. Највреднији и најстарији предмет у кући је дизалица за точак коју су Словаци у доба сеобе, пре 250 година, донели из Словачке.
Катарина ми показује слике са прошлогодишње смотре народних ношњи и обичаја на којој осим Словака и Срба из Лалића учествују и културноуметничка друштва из других села Општине Оџаци - попут Мађара из Богојева или потомака досељених Врањанаца из Каравукова.
Настављамо ка Оџацима, Бачком Грачацу, Бачком Брестовцу и Крушчићу којима ћу посветити следећу репортажу. За крај - утисци о поподневном повратку у Руски Крстур. У кући која припада самостану који се налази иза црквене порте, Драгана и мене дочекује Жељко са две мештанке, домаћице које су нам спремиле карактеристичне русинске специјалитете: парадичову јушку (супа од парадајза са таранама) и капушћаники (тесто пуњено купусом) засладили смо на крају смоквама! Причају нам о фестивалу “Црвена ружа” који се ове године од 13. до 15. августа по 60. јубилнари пут организује у Руском Крстуру.
Договарамо се да у друштво једне од мештанки одемо до светилишта “Водица” које се налази на два километра од села. Док сити и задовољни излазимо из њиховог дворишта уочавам кров нечега што личи на дворац.
То што је испред нас, заправо је зграда школе из 1913. за коју је везана интересантна прича о настанку. Наиме, изградњу „Замка“ наложила је тадашња Аустроугарска, али на путу до Крстура планови градње су се измешали, па је у Крстур стигао план изградње зграде која је предвиђена за градњу негде у планинским крајевима Трансилваније која је била такође у саставу исте државе.
Због тога ова зграда и данас одступа од аутентичне градње у окружењу. У том простору поред основне и средње школе “Петро Кузмјак” сада је седиште и Националног савета Русина, а такође постоји и мала етнографска збирка – поставка фотографија, алата за старе занате-прераду конопље (коју су ткали и од ње израђивали прекриваче, платно, мараме, шалове), тапетарију и узгајање паприке (црвене бабуре).
У дворишту „Замка“ је споменик Хаврилу Костељнику, доктору филозофије и свештенику, који је 1923. издао граматику русинског језика, као најмлађег писаног језика на свету („Вук Караџић и Доситеј Обрадовић у једном човеку“). Убијен је 1948. у Стаљиновом ШСР-у.
На крају данашње туре стижемо у Водицу, место на којем се према предању 1817. Богородица указала двема девојчицама из Руског Крстура. Ту је данас црква и светиште које посећују многи ходочасници гркокатоличке вероисповести, али и други верници који пију воду из бунара на месту указања за коју се верује да је лековита.
Овде је камен који је донет из Лурда, вероватно најпознатијег места указања Богородице. Испред цркве је кип који је 1902. подигао Филип Гербер из Куле коме је ћерка оздравила након посете Водици. Пењемо се у торањ цркве, мештанка показује Драгану како се правилно звони - када се повуче конопац, задржи се пар секунди да “звоно ради”, па тек онда пусти. Прича нам и како човек који пази на светиште нема једну руку и да је тако једнорук недавно окречио целу цркву.
н Роберт Чобан
