PREKID FINALA, POVREDE, SLUŽBENI EPILOG I NOVA NEDOUMICA - SRPSKI RUKOMET POSLE SLANE BARE OSTAO BEZ ODGOVORA U NAJVAŽNIJOJ VEČERI SEZONE: Kada pobednika nema ni među šampionima

Veče odluke, emocije i potvrda da ovaj sport, uprkos brojnim problemima, i dalje ima snagu da okupi ljude oko sebe.

Umesto toga, ostala je gorčina.

Utakmica je prekinuta u 15. minutu pri rezultatu 6:5 za Vojvodinu, nakon što su sa dela tribina na kojem su bili smešteni gostujući navijači ubačena dva topovska udara. Povređen je sudija Dejan Marković, prema navodima i igrač Vojvodine Fran Mileta, a atmosfera u hali ubrzo je pokazala da je rukomet pao u drugi plan.

I upravo tu počinje suština problema.

Nije sporno da organizator utakmice snosi odgovornost za bezbednost događaja. Tako nalažu pravila sporta. Ali ostaju pitanja na koja javnost nije dobila jasan odgovor: da li su iscrpljene sve mogućnosti da se utakmica nastavi u regularnim i bezbednim uslovima? Ako je procenjeno da postoji bezbednosni rizik, zbog čega deo tribina sa kog je incident potekao nije ispražnjen? Ako bezbednost nije mogla da bude garantovana, kako se došlo do procene da postoje uslovi za nastavak utakmice?

Odgovori na ta pitanja važniji su od svake naknadne kazne ili administrativne odluke.

Jer šta god da usledi narednih dana — potvrđivanje odluka, disciplinski postupci, žalbe ili sankcije — ništa više ne može promeniti utisak koji je ostao posle finala. A to je možda i najveći poraz srpskog rukometa.

Dodatnu konfuziju izazvale su i informacije o mogućnosti odigravanja nove utakmice, bez prisustva publike, iako je prethodno meč završen službenim epilogom nakon procene da postoje uslovi za nastavak susreta.

Upravo tu ostaje najveća nedoumica cele situacije.

Vojvodina je odbila da nastavi utakmicu smatrajući da regularni i bezbedni uslovi nisu uspostavljeni, pre svega jer deo tribina sa kog je incident potekao nije bio ispražnjen. Sa druge strane, na terenu je istovremeno postojao stav da su se stekli uslovi za nastavak meča.

Zato se sada prirodno postavlja pitanje: ako su uslovi za igru zaista bili regularni, zbog čega se uopšte razmatra nova utakmica? A ukoliko nisu bili regularni, onda ostaje dilema zbog čega to nije drugačije tretirano u trenutku prekida.

I upravo ta nedorečenost najviše šteti srpskom rukometu. Ne zbog jedne utakmice, već zbog utiska da ni u najvažnijim trenucima ne postoje jasni i nedvosmisleni odgovori.

Formalni pobednici postoje. Partizan je posle pobede u prvom meču i službenog epiloga revanša stigao do titule prvaka države. Ali postoje večeri kada ni šampioni ne izgledaju kao pobednici. Jer prava sportska radost ne nastaje iz prekida, konfuzije i osećaja nelagode.

I možda je upravo to najtužnija slika cele večeri.

Nije bilo istinske euforije, nije bilo velikog slavlja, nije bilo one emocije zbog koje sport postoji. Kao da su svi u hali, bez obzira na boje koje nose, bili svesni da je rukomet izgubio mnogo više nego što je bilo koji klub mogao da dobije.

Posebno boli što se sve dogodilo samo nekoliko dana nakon velikog uspeha reprezentacije Srbije i plasmana na Svetsko prvenstvo. Rukomet je tih dana ponovo okupio ljude, probudio emociju i vratio veru da ovaj sport još ima snagu da ujedini publiku. Hale u Nišu i Vespremu pokazale su koliko rukomet može da bude lep kada je u centru pažnje igra, a ne haos oko nje.

A onda je finale domaćeg prvenstva poslalo potpuno drugačiju sliku.

Umesto da se govori o rukometu, pričalo se o prekidu. Umesto o velikim potezima i šampionu, govorilo se o procedurama, bezbednosti i službenim odlukama. I upravo zato srpski rukomet danas nema problem samo sa incidentom, već sa poverenjem.

Srpski rukomet predugo opstaje zahvaljujući ljudima koji ga iskreno vole — igračima, trenerima, sportskim radnicima i navijačima koji su ostali uz njega i kada nije bilo reflektora, velikog novca i pune pažnje javnosti. Upravo zato ovaj sport zaslužuje više odgovornosti, više autoriteta i više mudrosti svih koji njime upravljaju.

Jer pitanje posle Slane bare više nije samo ko je osvojio titulu.

Pitanje je kada će srpski rukomet konačno prestati da gubi od samog sebe.

Ja. Galić