ПРЕКИД ФИНАЛА, ПОВРЕДЕ, СЛУЖБЕНИ ЕПИЛОГ И НОВА НЕДОУМИЦА - СРПСКИ РУКОМЕТ ПОСЛЕ СЛАНЕ БАРЕ ОСТАО БЕЗ ОДГОВОРА У НАЈВАЖНИЈОЈ ВЕЧЕРИ СЕЗОНЕ: Када победника нема ни међу шампионима
Друга утакмица финала плеј-офа Аркус лиге између рукометаша Војводине и Партизана требало је да буде празник српског рукомета.
Вече одлуке, емоције и потврда да овај спорт, упркос бројним проблемима, и даље има снагу да окупи људе око себе.
Уместо тога, остала је горчина.
Утакмица је прекинута у 15. минуту при резултату 6:5 за Војводину, након што су са дела трибина на којем су били смештени гостујући навијачи убачена два топовска удара. Повређен је судија Дејан Марковић, према наводима и играч Војводине Фран Милета, а атмосфера у хали убрзо је показала да је рукомет пао у други план.
И управо ту почиње суштина проблема.
Није спорно да организатор утакмице сноси одговорност за безбедност догађаја. Тако налажу правила спорта. Али остају питања на која јавност није добила јасан одговор: да ли су исцрпљене све могућности да се утакмица настави у регуларним и безбедним условима? Ако је процењено да постоји безбедносни ризик, због чега део трибина са ког је инцидент потекао није испражњен? Ако безбедност није могла да буде гарантована, како се дошло до процене да постоје услови за наставак утакмице?
Одговори на та питања важнији су од сваке накнадне казне или административне одлуке.
Јер шта год да уследи наредних дана — потврђивање одлука, дисциплински поступци, жалбе или санкције — ништа више не може променити утисак који је остао после финала. А то је можда и највећи пораз српског рукомета.
Додатну конфузију изазвале су и информације о могућности одигравања нове утакмице, без присуства публике, иако је претходно меч завршен службеним епилогом након процене да постоје услови за наставак сусрета.
Управо ту остаје највећа недоумица целе ситуације.
Војводина је одбила да настави утакмицу сматрајући да регуларни и безбедни услови нису успостављени, пре свега јер део трибина са ког је инцидент потекао није био испражњен. Са друге стране, на терену је истовремено постојао став да су се стекли услови за наставак меча.
Зато се сада природно поставља питање: ако су услови за игру заиста били регуларни, због чега се уопште разматра нова утакмица? А уколико нису били регуларни, онда остаје дилема због чега то није другачије третирано у тренутку прекида.
И управо та недореченост највише штети српском рукомету. Не због једне утакмице, већ због утиска да ни у најважнијим тренуцима не постоје јасни и недвосмислени одговори.
Формални победници постоје. Партизан је после победе у првом мечу и службеног епилога реванша стигао до титуле првака државе. Али постоје вечери када ни шампиони не изгледају као победници. Јер права спортска радост не настаје из прекида, конфузије и осећаја нелагоде.
И можда је управо то најтужнија слика целе вечери.
Није било истинске еуфорије, није било великог славља, није било оне емоције због које спорт постоји. Као да су сви у хали, без обзира на боје које носе, били свесни да је рукомет изгубио много више него што је било који клуб могао да добије.
Посебно боли што се све догодило само неколико дана након великог успеха репрезентације Србије и пласмана на Светско првенство. Рукомет је тих дана поново окупио људе, пробудио емоцију и вратио веру да овај спорт још има снагу да уједини публику. Хале у Нишу и Веспрему показале су колико рукомет може да буде леп када је у центру пажње игра, а не хаос око ње.
А онда је финале домаћег првенства послало потпуно другачију слику.
Уместо да се говори о рукомету, причало се о прекиду. Уместо о великим потезима и шампиону, говорило се о процедурама, безбедности и службеним одлукама. И управо зато српски рукомет данас нема проблем само са инцидентом, већ са поверењем.
Српски рукомет предуго опстаје захваљујући људима који га искрено воле — играчима, тренерима, спортским радницима и навијачима који су остали уз њега и када није било рефлектора, великог новца и пуне пажње јавности. Управо зато овај спорт заслужује више одговорности, више ауторитета и више мудрости свих који њиме управљају.
Јер питање после Слане баре више није само ко је освојио титулу.
Питање је када ће српски рукомет коначно престати да губи од самог себе.
Ја. Галић
