Samo ptice, ništa hemija!
(FOTO) UMESTO PROFITA IZABRAO BIODIVERZITET! Miloš njivu pretvorio u carstvo u kom vetruške same „čuvaju” useve od štetočina
Na kraju jednog zemljanog puta u Mačvanskim Pričinovićima, vetar nosi pesmu ptica koja se čuje jasnije od zvuka motora. Na tom mestu svaki detalj ima svoju svrhu, a tu je odrastao Miloš Todorović, u ovom malom mestu u opštini Šabac, koji je kroz pažljivo negovan prostor i sklad sa okruženjem, pokazao da je moguće živeti i raditi sa prirodom, čuvajući njene vrednosti za generacije koje dolaze.
Miloš za sebe voli da kaže da je set kreator, budući da je on neko ko poštuje zakone prirode, uz druga živa bića sa kojima deli prostor na zemlji, stvarajući nove uslove za nove vrste koje su se naselile, otkako je počeo da vodi računa o životu koji ga okružuje.
Miloš se bavi scenografijom na filmovima i reklamama, a danas je stvaralac jednog ekosistema. Kako kaže za list „Dnevnik”, nije oduvek imao ovu viziju u glavi, ona je došla nakon višegodišnjeg boravka u Beogradu, jer je kao i svi omladinci, nakon završene srednje škole hteo da ide u grad i tamo gradi svoju budućnost. Posle 11 godina provedenih u Beogradu, svetla grada počela su da blede pred jednostavnom istinom, a to je da najveća sloboda ne živi u betonu, već u zemlji koja diše.
– Shvatio sam da nigde nije bolje. Čovek nosi svoju energiju sa sobom. Tamo gde sam ja, tu će nešto da se dešava. Tokom mojih avantura u prestonici, došao sam do zaključka da želim da živim u svetu u kom čovek nije gospodar prirode, već njen saveznik, želim da živim tamo gde sam slobodan, i tako sam se vratio u svoje selo – kaže Miloš, dok pogledom prati ptice koje kruže iznad oraha.
Po povratku u svoj rodni kraj, Miloš je na svojoj njivi od 3,6 hektara plodne zemlje, pre 13 godina, zasadio 360 stabala oraha, sa početnom idejom o profitu. Kao i mnogi mladi ljudi, verovao je da će ga zemlja prehraniti ako joj posveti rad i vreme. Ali priroda je imala drugačiji plan. Samo godinu dana nakon sadnje, stigle su katastrofalne poplave.
Kuća po „hobit”projektu
Dok su ptice obavljale važan zadatak uspostavljanja prirodnog balansa na ovom staništu, Miloš je gradio i stvarao prijatan ambijent zaboravak u prirodi. I sve što je na imanju, nastalo je gotovo iz ničega. Od stare cigle, polovnih materijala i mnogo mašte, sagradio je neobičnu „hobit“ vikendicu ukopanu u zemlju. Krov prekriven sedumima danas izgleda kao zeleni talas koji je izrastao iz brega. Unutra je leti svežina, zimi toplina. Bez luksuza, ali sa onim što savremenom čoveku najviše nedostaje, a to je mir. Nema klasične struje, ali ima akumulatore, agregat i planove za solarne panele. Ima peć za picu koju je sam pravio. A na kraju placa je i ribnjak koji pokušava da oživi. Tako je ovaj ranč postao primer kako se rad, poštovanje prema prirodi i ljubav prema zavičaju mogu spojiti u skladnu celinu.
– Voda se povukla, ali su za njom došli miševi, insekti i strah da će ceo voćnjak nestati. Skoro ceo život sam na selu i poznajem taj način i stil života, te sam ubrzo uvideo koliko je ovde biodiverzitet narušen, i da će morati na drugačiji način da se rešava invazija kako glodara, tako i insekata koji su se namnožili, ne bi li se ponovo uspostavio nekakav prirodni balans. Nakon saznanja da mi trebaju predatori, počeo sam da posmatram okolinu oko sebe – priča naš sagovornik.
Umesto otrova, Miloš je rešenje potražio u onome što je oduvek postojalo. U prirodnoj ravnoteži. I dok je gledao u svojim mislima ka nebu, uvideo je da iznad imanja kruže vetruške, male grabljivice u potrazi za plenom. Pomislio je da bi mogao tu da ih i zadrži, no trebale su mu kućice.
– Već nakon nekoliko dana, prva kućica koju sam im sagradio bila je useljena. Napravio sam još tri i ubrzo su i one dobile stanare. Sledećih meseci sedeo sam i posmatrao kako ptice strpljivo patroliraju poljem, kako satima love miševe, naučivši koliko jedna vetruška dnevno može miševa da ulovi i kako priroda sama vraća red tamo gde je čovek mislio da mora silom da interveniše. Ostao sam fasciniran, misleći da će mi trebati stotine kućica da rešim problem prenamnoženosti glodara, no za par godina rešio sam problem sa četiri kućice za vetruške, jer nisam računao na to koliko će se one umnožavati – sumira nam Todorović, dodavši da je u proteklih nekoliko godina došao do cifre od par stotina jedinki koje su se ovde izlegle.
Gledajući u nebeski svod, Miloš je primetio i druge vrste, s obzirom na to da je prazna njiva počela da poprima potpuno drugi izgled, jer su i orasi počeli da rastu i listaju, i stvaraju potencijalne uslove za život.
– Uočio sam i sove, pa sam napravio kućicu za njih i vrlo brzo su se uselile kukumavke. One su idealne za krupnije insekte, tako da ovde recimo ne može doći do najezde skakavaca ili slično, jer one tako dobro patroliraju krajem i odrade čišćenje na nivou – kaže on.
Ubrzo je skoro svako drvo krasila neka kućica za manje vrste poput senice. Svako novo drvo donelo je novi život. I tako je počela lančana reakcija koju više niko nije mogao da zaustavi, a Miloš nije mogao da se nagleda šarenila boja dolaskom svake nove vrste.
– Poljske ševe se motaju, a nedavno sam imao prilike prvi put da vidim zelenu žunu i modrovranu, što me je oduševilo. Takođe, u zadnjih par godina naselio mi se jedan par jarebica i par prepelica koje rado dele sa mnom ovaj životni prostor. Došle su same, i svake godine se vrate. Golub grivaš i čaplja se gnezde po voćnjaku, prosto im odgovara stablo oraha. Čvorci i drozdovi su tu, sve vrste eja takođe sam privukao. Lane se pojavio i orao kliktaš, najređa vrsta, i tako sam se povezao sa Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, kako bih gradio svoje znanje sa stručnjacima. Nadletali su me i belorepani, mišari, no njih je i bilo ovde. Mislim, da će se i sokolovi ovde pojaviti – priča nam Miloš, rekavši da će morati da doda i druge biljne vrste, jer u različitosti leži čar života.
U tom momentu uočavam fazana koji je radoznalo, čuvši glasove, imao želju da izvidi situaciju, ali da ostane neprimećen. No shvativši da mu prilazim sa čudnom spravom u ruci, pobeže iza ograde i ulete u obližnji zasad, te nije bilo šanse „uhvatiti” ga objektivom fotoaparata. A jedan divlji zekan pozamašnog izgleda stidljivo je virio iza ograde svedočeći ovom momentu, no kada je uvideo da je i on uhvaćen na delu, odskakutao je brzinom svetlosti u nepoznatom pravcu, te nismo uspeli da ovekovečimo ni njegovo prosustvo na terenu, no bar je nama ostao urezan duboko u sećanju na ovaj dan. A ni sa prepelicama nismo imali sreće, brže su od ljudskog oblika.
Na ovu moju interakciju sa divljinom Miloš nije mogao da se ne nasmeje, a na pitanje kako je tako sve čisto i jedro, on odgovara da su i komšije sa drugih parcela uvidele da su kvalitet i kvantitet useva dignuti na veći procenat, i siguran je da je oko 100 hektara okolnih njiva zaštitio ovim prirodnim preparatima kojima sa visine ništa ne može da promakne. Nije bilo potrebe za pribegavanjem hemijskim sredstvima.
– Dovoljno je malo učiniti na vreme da bi se biodiverzitet promenio. Rode mi dolaze često, tako da mi je jedan od sledećih projekata da napravim gnezdo. Sledeći korak su mi i slepi miševi, prirodni neprijatelji noćnih leptira koji oštećuju orahe. Zato planiram da stvorim nova staništa sa više vegetacije i vlažnih zona kako bih i njih privukao, jer nisam došao ovde da ratujem protiv prirode, već da zajedno sa njom stvaram bolje uslove za život svih nas. Svi zaslužuju parče zemlje pod vedrim nebom – kaže Miloš jednostavno, i upravo u toj rečenici, krije se suština svega što radi.
Tako je Miloš Todorović „oživeo” nekadašnji zapostavljeni prostor, zasadivši mladu šumu koja danas predstavlja utočište, svratište ali i dom raznim oblicima života. I dok većina pokušava da prirodu ukroti, Miloš joj polako vraća pravo da bude divlja. Danas sve ređe govori o profitu, a sve više o ravnoteži. O želji da iza njega ostane nešto lepo, i da jednog dana ovde postoji carstvo ptica sa hiljadu kućica, ali i da se nađe još neko ko će nastaviti istu ideju.
Tekst i foto: Ivana Bakmaz