Само птице, ништа хемија!
(ФОТО) УМЕСТО ПРОФИТА ИЗАБРАО БИОДИВЕРЗИТЕТ! Милош њиву претворио у царство у ком ветрушке саме „чувају” усеве од штеточина
На крају једног земљаног пута у Мачванским Причиновићима, ветар носи песму птица која се чује јасније од звука мотора. На том месту сваки детаљ има своју сврху, а ту је одрастао Милош Тодоровић, у овом малом месту у општини Шабац, који је кроз пажљиво негован простор и склад са окружењем, показао да је могуће живети и радити са природом, чувајући њене вредности за генерације које долазе.
Милош за себе воли да каже да је сет креатор, будући да је он неко ко поштује законе природе, уз друга жива бића са којима дели простор на земљи, стварајући нове услове за нове врсте које су се населиле, откако је почео да води рачуна о животу који га окружује.
Милош се бави сценографијом на филмовима и рекламама, а данас је стваралац једног екосистема. Како каже за лист „Дневник”, није одувек имао ову визију у глави, она је дошла након вишегодишњег боравка у Београду, јер је као и сви омладинци, након завршене средње школе хтео да иде у град и тамо гради своју будућност. После 11 година проведених у Београду, светла града почела су да бледе пред једноставном истином, а то је да највећа слобода не живи у бетону, већ у земљи која дише.
– Схватио сам да нигде није боље. Човек носи своју енергију са собом. Тамо где сам ја, ту ће нешто да се дешава. Током мојих авантура у престоници, дошао сам до закључка да желим да живим у свету у ком човек није господар природе, већ њен савезник, желим да живим тамо где сам слободан, и тако сам се вратио у своје село – каже Милош, док погледом прати птице које круже изнад ораха.
По повратку у свој родни крај, Милош је на својој њиви од 3,6 хектара плодне земље, пре 13 година, засадио 360 стабала ораха, са почетном идејом о профиту. Као и многи млади људи, веровао је да ће га земља прехранити ако јој посвети рад и време. Али природа је имала другачији план. Само годину дана након садње, стигле су катастрофалне поплаве.
Кућа по „хобит”пројекту
Док су птице обављале важан задатак успостављања природног баланса на овом станишту, Милош је градио и стварао пријатан амбијент заборавак у природи. И све што је на имању, настало је готово из ничега. Од старе цигле, половних материјала и много маште, саградио је необичну „хобит“ викендицу укопану у земљу. Кров прекривен седумима данас изгледа као зелени талас који је израстао из брега. Унутра је лети свежина, зими топлина. Без луксуза, али са оним што савременом човеку највише недостаје, а то је мир. Нема класичне струје, али има акумулаторе, агрегат и планове за соларне панеле. Има пећ за пицу коју је сам правио. А на крају плаца је и рибњак који покушава да оживи. Тако је овај ранч постао пример како се рад, поштовање према природи и љубав према завичају могу спојити у складну целину.
– Вода се повукла, али су за њом дошли мишеви, инсекти и страх да ће цео воћњак нестати. Скоро цео живот сам на селу и познајем тај начин и стил живота, те сам убрзо увидео колико је овде биодиверзитет нарушен, и да ће морати на другачији начин да се решава инвазија како глодара, тако и инсеката који су се намножили, не би ли се поново успоставио некакав природни баланс. Након сазнања да ми требају предатори, почео сам да посматрам околину око себе – прича наш саговорник.
Уместо отрова, Милош је решење потражио у ономе што је одувек постојало. У природној равнотежи. И док је гледао у својим мислима ка небу, увидео је да изнад имања круже ветрушке, мале грабљивице у потрази за пленом. Помислио је да би могао ту да их и задржи, но требале су му кућице.
– Већ након неколико дана, прва кућица коју сам им саградио била је усељена. Направио сам још три и убрзо су и оне добиле станаре. Следећих месеци седео сам и посматрао како птице стрпљиво патролирају пољем, како сатима лове мишеве, научивши колико једна ветрушка дневно може мишева да улови и како природа сама враћа ред тамо где је човек мислио да мора силом да интервенише. Остао сам фасциниран, мислећи да ће ми требати стотине кућица да решим проблем пренамножености глодара, но за пар година решио сам проблем са четири кућице за ветрушке, јер нисам рачунао на то колико ће се оне умножавати – сумира нам Тодоровић, додавши да је у протеклих неколико година дошао до цифре од пар стотина јединки које су се овде излегле.
Гледајући у небески свод, Милош је приметио и друге врсте, с обзиром на то да је празна њива почела да поприма потпуно други изглед, јер су и ораси почели да расту и листају, и стварају потенцијалне услове за живот.
– Уочио сам и сове, па сам направио кућицу за њих и врло брзо су се уселиле кукумавке. Оне су идеалне за крупније инсекте, тако да овде рецимо не може доћи до најезде скакаваца или слично, јер оне тако добро патролирају крајем и одраде чишћење на нивоу – каже он.
Убрзо је скоро свако дрво красила нека кућица за мање врсте попут сенице. Свако ново дрво донело је нови живот. И тако је почела ланчана реакција коју више нико није могао да заустави, а Милош није могао да се нагледа шаренила боја доласком сваке нове врсте.
– Пољске шеве се мотају, а недавно сам имао прилике први пут да видим зелену жуну и модроврану, што ме је одушевило. Такође, у задњих пар година населио ми се један пар јаребица и пар препелица које радо деле са мном овај животни простор. Дошле су саме, и сваке године се врате. Голуб гриваш и чапља се гнезде по воћњаку, просто им одговара стабло ораха. Чворци и дроздови су ту, све врсте еја такође сам привукао. Лане се појавио и орао кликташ, најређа врста, и тако сам се повезао са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије, како бих градио своје знање са стручњацима. Надлетали су ме и белорепани, мишари, но њих је и било овде. Мислим, да ће се и соколови овде појавити – прича нам Милош, рекавши да ће морати да дода и друге биљне врсте, јер у различитости лежи чар живота.
У том моменту уочавам фазана који је радознало, чувши гласове, имао жељу да извиди ситуацију, али да остане непримећен. Но схвативши да му прилазим са чудном справом у руци, побеже иза ограде и улете у оближњи засад, те није било шансе „ухватити” га објективом фотоапарата. А један дивљи зекан позамашног изгледа стидљиво је вирио иза ограде сведочећи овом моменту, но када је увидео да је и он ухваћен на делу, одскакутао је брзином светлости у непознатом правцу, те нисмо успели да овековечимо ни његово просуство на терену, но бар је нама остао урезан дубоко у сећању на овај дан. А ни са препелицама нисмо имали среће, брже су од људског облика.
На ову моју интеракцију са дивљином Милош није могао да се не насмеје, а на питање како је тако све чисто и једро, он одговара да су и комшије са других парцела увиделе да су квалитет и квантитет усева дигнути на већи проценат, и сигуран је да је око 100 хектара околних њива заштитио овим природним препаратима којима са висине ништа не може да промакне. Није било потребе за прибегавањем хемијским средствима.
– Довољно је мало учинити на време да би се биодиверзитет променио. Роде ми долазе често, тако да ми је један од следећих пројеката да направим гнездо. Следећи корак су ми и слепи мишеви, природни непријатељи ноћних лептира који оштећују орахе. Зато планирам да створим нова станишта са више вегетације и влажних зона како бих и њих привукао, јер нисам дошао овде да ратујем против природе, већ да заједно са њом стварам боље услове за живот свих нас. Сви заслужују парче земље под ведрим небом – каже Милош једноставно, и управо у тој реченици, крије се суштина свега што ради.
Тако је Милош Тодоровић „оживео” некадашњи запостављени простор, засадивши младу шуму која данас представља уточиште, свратиште али и дом разним облицима живота. И док већина покушава да природу укроти, Милош јој полако враћа право да буде дивља. Данас све ређе говори о профиту, а све више о равнотежи. О жељи да иза њега остане нешто лепо, и да једног дана овде постоји царство птица са хиљаду кућица, али и да се нађе још неко ко ће наставити исту идеју.
Текст и фото: Ивана Бакмаз