(FOTO) Grad koji je odbio da bude običan! SUBOTICA SLAVI SVETSKI DAN SECESIJE: Bogata kultura različitosti između Gradske kuće, Sinagoge i Rajhlove palate, a u SRCU BAČKE

Svetski dan secesije je podsećanje da bogatu kulturnu različitost kao u ljudima tako i u arhitekturi. 
 

U Evropi retko koji arhitektonski i umetnički pokret živi ovako vidljivo, ovako sačuvano i ovako svakodnevno kao ovde, između Gradske kuće, Sinagoge i Rajhlove palate.
 

Secesija je s kraja devetnaestog veka bila više od novog stila. Bila je otpor. Otpor hladnoj simetriji, ravnoj liniji, građevini koja ne govori ništa. Umetnici i arhitekti koji su je pokrenuli hteli su da fasade procvetaju, da zgrade dobiju dušu, da grad postane nešto između kuće i sna. U Subotici, u svega nekoliko decenija između 1896. i 1912. godine, ta ideja dobila je najopipljiviji oblik, utkana u fasade, krovove i portale koji i danas oduzimaju dah.
 

U Velikoj većnici Gradske kuće tim povodom je priređen skup 10.juna 2026., godine gde segovorilo o secesiji. Sama tema je privukla stručnjake, istraživače i ljubitelje kulturne baštine. Predavanja su se bavila položajem žena, umetničkim životom i svakodnevnicom u doba secesije, a svako izlaganje otvaralo je novi ugao posmatranja perioda koji je Subotici dao prepoznatljiv i neprolazni pečat.
 

Karolina Biači, diplomirana restauratorka kamena i inženjerka zaštite spomenika, govorila je o istoriji i obnovi Spomen-česme na Paliću, jednom od najfinijih primera secesijske skulpture u gradu. Česma stoji uz šetalište na obali jezera, a projektovali su je Deže Jakab i Marcel Komor, isti arhitekti kojima dugujemo i najveće subotičke secesijske građevine. Biači je naglasila da ovo zdanje nije nastalo slučajno ni u pogrešnom trenutku. 
 

Spomen-česma podignuta je kao svojevrsna kruna subotičke secesije. Njena izgradnja obeležila je završetak izgradnje Gradske kuće, ali i drugih značajnih secesijskih objekata, čime je simbolično zaokružen jedan od najznačajnijih perioda u arhitektonskoj istoriji grada, rekla je Biači, dodavši da je upravo ta simbolička težina ono što restauratorski rad čini izuzetno odgovornim.
 

Secesija, međutim, nije stala na granicama Subotice. Arhitekta Zoltan Valkai iz Kanjiže podsetio je da se njeni tragovi nalaze i u manjim mestima regiona, gde i danas svedoče o snazi pokreta koji je promenio lice čitavog prostora. 
 

Centar bačke secesije je Subotica, gde se nalaze najznačajnije građevine ovog stila", rekao je Valkai, ali je istakao da je i Kanjiža ostavila prepoznatljiv trag. U tom gradu zastupljene su dve varijante secesijskog izraza. Jednu je razvio arhitekta Zoltan Rajs, koji je u svom kanjiškom opusu razradio geometrijski stilizovane, ostrvasto postavljene floralne ornamente. Valkai je, međutim, svoje izlaganje posvetio drugoj struji. 

Govorio sam o mađarskoj varijanti secesije, o floralnoj, krivolinijskoj, takozvanoj secesiji sa ravničarskim cvetnim motivima, na koju sam se posebno fokusirao, objasnio je.

Prošetajte centrom Subotice i svako zdanje govori nešto drugo. Gradska kuća sa tornjevima koji deluju kao da su preneseni iz neke mitske priče. Sinagoga, jedna od najlepših u Evropi, čija unutrašnjost jednako snažno udara u vernike i u one bez vere. Nekadašnja Narodna banka, danas pošta, čija fasada više liči na tkaninu nego na zid. Železnička stanica koja putniku već na peronu saopštava da nije stigao u bilo koji grad. Vila Aleksandar na Trgu Like, vila Menhart, vila Vojnić, svaka po sebi rečenica u dugoj pesmi ispisanoj žolnai keramikom i organskim oblicima. I Rajhlova palata, sa keramičkim srcima ugrađenim u fasadu kao tiha ispovest arhitekte Ferenca Rajhla koji je u taj zid ugradio i ljubav i sopstveni slom. Bankrot je došao brzo, palata je otišla drugima, a on je grad napustio. Srce je ostalo. I danas stoji, kao simbol koji secesija razume bolje od svakog drugog stila: najlepše nastaje tamo gde je bol bio najveći.
Žolnai keramika iz Pečuja, organski oblici, boje koje se menjaju zavisno od toga odakle pada svetlost, motivi izvučeni iz prirode i narodnog veza, sve to nije bila ukrašenost radi ukrašenosti. Bio je to stav. Poruka da arhitektura može da bude jezik i da grad može da njime govori punim glasom.
 

Subotica taj jezik govori od 2013. godine i kao formalni član Evropske mreže secesijskih gradova, koja gradu daje okvir za razmenu iskustava sa evropskim prestolnicama ovog stila. Svaki deseti jun donosi novi krug događaja kojima se baština ne samo čuva nego i predaje dalje. 

Ovogodišnji program napravljen je s namerom da izađe iz uskih stručnih krugova. 
 

Ove godine naš cilj je da obuhvatimo što širu publiku, tako da manifestacije neće biti organizovane samo danas, već i sutra i prekosutra, rekla je Čila Goli, pomoćnica gradonačelnika Subotice, i naglasila da ciljnu grupu ovog puta ne čine isključivo stručnjaci. 
Radionice, izložbe i prezentacije raspoređene su po gotovo svim kulturnim institucijama u gradu, a ideja vodilja bila je jasna. 
 

Važno nam je da prenesemo znanja koja poseduju saradnici kulturnih ustanova i da približimo sve izvore koje secesija nudi, ne samo u arhitekturi, već i u drugim segmentima kulturnog života grada, zaključila je Goli.
 

Dok sunce desetog juna pada na fasade boje starog zlata, Subotica izgleda onako kako su je njeni graditelji zamislili. Kao grad koji je jednom odlučio da bude lep i od te odluke nikada nije odustao. Postoje gradovi koji su nastali iz potrebe, i postoje gradovi koji su nastali iz sna. Subotica pripada drugima.
 

Tekst i foto:Sandra Iršević