(ФОТО) Град који је одбио да буде обичан! СУБОТИЦА СЛАВИ СВЕТСКИ ДАН СЕЦЕСИЈЕ: Богата култура различитости између Градске куће, Синагоге и Рајхлове палате, а у СРЦУ БАЧКЕ

Светски дан сецесије је подсећање да богату културну различитост као у људима тако и у архитектури. 
 

У Европи ретко који архитектонски и уметнички покрет живи овако видљиво, овако сачувано и овако свакодневно као овде, између Градске куће, Синагоге и Рајхлове палате.
 

Сецесија је с краја деветнаестог века била више од новог стила. Била је отпор. Отпор хладној симетрији, равној линији, грађевини која не говори ништа. Уметници и архитекти који су је покренули хтели су да фасаде процветају, да зграде добију душу, да град постане нешто између куће и сна. У Суботици, у свега неколико деценија између 1896. и 1912. године, та идеја добила је најопипљивији облик, уткана у фасаде, кровове и портале који и данас одузимају дах.
 

У Великој већници Градске куће тим поводом је приређен скуп 10.јуна 2026., године где сеговорило о сецесији. Сама тема је привукла стручњаке, истраживаче и љубитеље културне баштине. Предавања су се бавила положајем жена, уметничким животом и свакодневницом у доба сецесије, а свако излагање отварало је нови угао посматрања периода који је Суботици дао препознатљив и непролазни печат.
 

Каролина Биачи, дипломирана рестаураторка камена и инжењерка заштите споменика, говорила је о историји и обнови Спомен-чесме на Палићу, једном од најфинијих примера сецесијске скулптуре у граду. Чесма стоји уз шеталиште на обали језера, а пројектовали су је Деже Јакаб и Марцел Комор, исти архитекти којима дугујемо и највеће суботичке сецесијске грађевине. Биачи је нагласила да ово здање није настало случајно ни у погрешном тренутку. 
 

Спомен-чесма подигнута је као својеврсна круна суботичке сецесије. Њена изградња обележила је завршетак изградње Градске куће, али и других значајних сецесијских објеката, чиме је симболично заокружен један од најзначајнијих периода у архитектонској историји града, рекла је Биачи, додавши да је управо та симболичка тежина оно што рестаураторски рад чини изузетно одговорним.
 

Сецесија, међутим, није стала на границама Суботице. Архитекта Золтан Валкаи из Кањиже подсетио је да се њени трагови налазе и у мањим местима региона, где и данас сведоче о снази покрета који је променио лице читавог простора. 
 

Центар бачке сецесије је Суботица, где се налазе најзначајније грађевине овог стила", рекао је Валкаи, али је истакао да је и Кањижа оставила препознатљив траг. У том граду заступљене су две варијанте сецесијског израза. Једну је развио архитекта Золтан Рајс, који је у свом кањишком опусу разрадио геометријски стилизоване, острвасто постављене флоралне орнаменте. Валкаи је, међутим, своје излагање посветио другој струји. 

Говорио сам о мађарској варијанти сецесије, о флоралној, криволинијској, такозваној сецесији са равничарским цветним мотивима, на коју сам се посебно фокусирао, објаснио је.

Прошетајте центром Суботице и свако здање говори нешто друго. Градска кућа са торњевима који делују као да су пренесени из неке митске приче. Синагога, једна од најлепших у Европи, чија унутрашњост једнако снажно удара у вернике и у оне без вере. Некадашња Народна банка, данас пошта, чија фасада више личи на тканину него на зид. Железничка станица која путнику већ на перону саопштава да није стигао у било који град. Вила Александар на Тргу Лике, вила Менхарт, вила Војнић, свака по себи реченица у дугој песми исписаној жолнаи керамиком и органским облицима. И Рајхлова палата, са керамичким срцима уграђеним у фасаду као тиха исповест архитекте Ференца Рајхла који је у тај зид уградио и љубав и сопствени слом. Банкрот је дошао брзо, палата је отишла другима, а он је град напустио. Срце је остало. И данас стоји, као симбол који сецесија разуме боље од сваког другог стила: најлепше настаје тамо где је бол био највећи.
Жолнаи керамика из Печуја, органски облици, боје које се мењају зависно од тога одакле пада светлост, мотиви извучени из природе и народног веза, све то није била украшеност ради украшености. Био је то став. Порука да архитектура може да буде језик и да град може да њиме говори пуним гласом.
 

Суботица тај језик говори од 2013. године и као формални члан Европске мреже сецесијских градова, која граду даје оквир за размену искустава са европским престолницама овог стила. Сваки десети јун доноси нови круг догађаја којима се баштина не само чува него и предаје даље. 

Овогодишњи програм направљен је с намером да изађе из уских стручних кругова. 
 

Ове године наш циљ је да обухватимо што ширу публику, тако да манифестације неће бити организоване само данас, већ и сутра и прекосутра, рекла је Чила Голи, помоћница градоначелника Суботице, и нагласила да циљну групу овог пута не чине искључиво стручњаци. 
Радионице, изложбе и презентације распоређене су по готово свим културним институцијама у граду, а идеја водиља била је јасна. 
 

Важно нам је да пренесемо знања која поседују сарадници културних установа и да приближимо све изворе које сецесија нуди, не само у архитектури, већ и у другим сегментима културног живота града, закључила је Голи.
 

Док сунце десетог јуна пада на фасаде боје старог злата, Суботица изгледа онако како су је њени градитељи замислили. Као град који је једном одлучио да буде леп и од те одлуке никада није одустао. Постоје градови који су настали из потребе, и постоје градови који су настали из сна. Суботица припада другима.
 

Текст и фото:Сандра Иршевић