(FOTO) Gde se krije najlepša voda u Sremu?: Priča o Popincima, selu uz auto-put koje ima sve potrebno za sreću, pa i ludi kamen, ali mu fale neženje i udavače

Šteta je, jer čini se da je ovo selo, smešteno nadomak Pećinaca, idealno za osnivanje porodice, bavljenje poljoprivredom i pokretanje bilo kog biznisa koji iziskuje osnovnu infrastrukturu. 

Međutim, da biste pustili korenje u ovom delu Srema, potreban vam je popriličan budžet za kupovinu kuće, pa i zemlje. Ali, kako smo čuli, u Popincima ima dosta neženja i udavača, pa ko voli – nek izvoli! 

Taman da se popravi demografska slika koja, istina, poslednjih godina, pa i decenija, nije za pohvalu.

– Imamo vrtić u selu sa dovoljnim kapacitetom, školu do četvrtog razreda koja će uskoro biti kompletno rekonstruisana, imamo kanalizaciju i gas, ali još čekamo da dobijemo priključke, urađeni su nam putevi, a imamo i odličan Fudbalski klub „Napredak“ – nabraja predsednik Saveta Mesne zajednice Dejan Banovački. – Što se tiče naše lokalne samouprave, proporcionalno gledaju kom selu šta treba i trude se da svakome bude bolje za život, tako da svaka im čast. Imam samo reči hvale za Upravu i za sve njih koji su sada trenutno na vlasti.

Ono što je meštanima Popinaca trenutno najneophodnije jeste – kapela.

– Mi smo jedino selo koje ima groblje na crkvenom zemljištu i to je jedini razlog što još uvek nismo izgradili kapelu. Sada tražimo način kako da rešimo taj problem – napominje naš domaćin, dodajući da su, kao Savet, po preuzimanju Mesne zajednice zatekli selo u lošem stanju, nakon čega su redom krenuli da sve dovode u red.

Kad se prošetate centrom sela, stičete utisak da jedino crkva nekako neuredno štrči...

– Presečena je vlaga, ali ne ulaže se mnogo u crkvu. Otac Milan za ovih deset godina koliko je na službi ništa nije uradio. Treba imati na umu da sutra može bilo ko da nam bude sveštenik, ali mi meštani ostajemo ovde – kaže Banovački i dodaje kako mu je ideja da se izbore da bar grobljem upravlja komunalno preduzeće, jer je ovako teško i skupo održavati tu površinu.

I dok smišljaju kako da reše pomenuto pitanje groblja, Popinčani se prisećaju da su nekad imali pet kafana, s tim da je jedan kafić bio najlepši u Sremu!

– Nekad smo imali i aktivan Dom kulture koji sada propada. Ali tada je bilo više omladine, pa je imao ko i da koristi taj prostor. Nije neki problem srediti ga, već mu treba dati pravu namenu – naglašava naš sagovornik.

Kad se već dotičemo sećanja na stare popinačke dane, valja spomenuti i da je ovo selo, baš kao i neka okolna, bilo poznato po bostanu. A danas... Osim po govedarstvu, Popinci su poznati i po ludom kamenu, ali i bunaru u centru sela, koji je kopan 1964. godine na dubini od 333 metra i takođe slovi za magičan i izuzetno kvalitetan simbol sela.

– Neki nam dolaze, sipaju vodu pa je nose u Zemun na pijacu i prodaju kao flaširanu – priča nam Banovački.

Ukoliko se još uvek premišljate da li su Popinci pravo mesto za život, imajte na umu da se nalaze uz auto-put, a od svakog većeg mesta podjednako su udaljeni – oko 50 kilometara; imaju atar pun prvoklasne zemlje; komšiluk je proređen, jer u Popincima prespava oko 900 duša.

Po govedarstvu se Popinci poznaju

Premda južni Srem slovi za svinjarski kraj, u Popincima je govedarstvo najzastupljenije, pa tako imaju između deset i 15 porodica koje drže krave i(li) bikove. Miloš Jovanović jedan je od njih, a bavljenje stočarstvom počeo je držanjem poneke krave za kućne potrebe, potom je prešao na tov bikova i najzad na muzne krave simentalke, kojih trenutno ima 20.

– Sarađujemo sa Šabačkom mlekarom i za sada je okej, otkupna cena je 50 dinara po litru – priča nam Jovanović, kome na gazdinstvu pomažu supruga, deca i roditelji, svako u skladu sa svojim mogućnostima i željama. – U zavisnosti od toga kako hranite krave, toliko mleka i dobijete. Recimo, ja po kravi na dnevnom nivou dobijem do 30 litara. Pravimo koncentrat, silažu, detelinu... Za sada se još vidim u govedarstvu i mogu da se izborim. Ako ne budem mogao time da se bavim, videću šta ću drugo. Bilo bi bolje da je cena mleka veća, jer dok dočekamo podsticaje moramo da se zadužujemo. Hrane je sve manje zbog suša, pa se trudimo da nekako premostimo, a na sve to treba i da živimo. I tako ukrug.

Kao malom poljoprivredniku, potrebna su mu konstantna ulaganja, naročito u mehanizaciju. A kako su cene svega previsoke, Jovanović je, pored traktora koji je već imao, morao da kupi još jedan, takođe star gotovo 50 godina, kojima obrađuje osam hektara zemlje.

– Uvek nečega moraš da se odrekneš. Slabo ima i godišnjeg odmora, što se deci najmanje sviđa – jasan je naš sagovornik.

Bogati istorijom i znanjem

– Mi smo bogato selo, bogato po znanju – naglašava meštanin i hroničar Popinaca Petar Jovanović, ponosan i na svoja dva lekara u porodici. – Od Drugog svetskog rata naovamo imamo 150 akademskih građana sa državnim fakultetima. To nije malo! Imali smo ih i pre rata, još u 19. veku.

Inače, Popinci slove za najstarije selo u ovom delu Srema, tvrdi čika Pera, dodajući da postoje tragovi ovog mesta još iz petog veka.

– To prvo naselje bilo je prema Golubincima i Vojki, a danas taj deo zovemo Duboki do. Nema sada nikakvih dokaza tamo, jer se ta zemlja već 16 vekova obrađuje, a nije to malo. Na ovu lokaciju smo se prebacili zbog boljeg položaja. Ovde je osnovano selo koje se prvi put pominje 1308. godine. Nerazjašnjeno je otkud ime Popinci. Jedna od priča kaže da je ovde bio neki mađarski vlastelin Popi, pa je dodat nastavak „inci“, kao i kod mnogih drugih sela u Sremu – priča hroničar, dodajući da su mnogi važni istorijski spisi o selu spaljeni tokom Drugog svetskog rata, budući da im je arhiva bila u opštinskoj zgradi u centru.

Međutim, da su Popinci odvajkada bili važno stecište, dokazuje i jedna kuća u kojoj je Karađorđe 1787. godine prespavao na povratku iz Rusije.

– Imamo i staro groblje sa nadgrobnim spomenicima koji su četvrtasti, od kamena, na kojima se gotovo više i ne vide godine i imena, jer je vreme učinilo svoje. Samo se na jednom vidi uklesan krug i u njemu krst – dodaje Jovanović.

Od svih kamenova u Popincima najznačajniji je onaj s kraja 18. veka, koji stoji u samom centru sela i slovi za „ludi kamen“, jer ko god stane na njega, sledi mu izricanje sudbonosnog „da“.

– Ovde su uvek živeli Srbi i svi smo rodbina. Kaže Žikica iz Čortanovaca kako je u svom mestu napisao 300 rodoslova. Pitam ga kako je uspeo, kad sam ja do sada napisao svega deset! U selu nas najviše ima Jovanovića i Roma – zaključuje Pera.

Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.