(ФОТО) Где се крије најлепша вода у Срему?: Прича о Попинцима, селу уз ауто-пут које има све потребно за срећу, па и луди камен, али му фале нежење и удаваче

Штета је, јер чини се да је ово село, смештено надомак Пећинаца, идеално за оснивање породице, бављење пољопривредом и покретање било ког бизниса који изискује основну инфраструктуру. 

Међутим, да бисте пустили корење у овом делу Срема, потребан вам је поприличан буџет за куповину куће, па и земље. Али, како смо чули, у Попинцима има доста нежења и удавача, па ко воли – нек изволи! 

Таман да се поправи демографска слика која, истина, последњих година, па и деценија, није за похвалу.

– Имамо вртић у селу са довољним капацитетом, школу до четвртог разреда која ће ускоро бити комплетно реконструисана, имамо канализацију и гас, али још чекамо да добијемо прикључке, урађени су нам путеви, а имамо и одличан Фудбалски клуб „Напредак“ – набраја председник Савета Месне заједнице Дејан Бановачки. – Што се тиче наше локалне самоуправе, пропорционално гледају ком селу шта треба и труде се да свакоме буде боље за живот, тако да свака им част. Имам само речи хвале за Управу и за све њих који су сада тренутно на власти.

Оно што је мештанима Попинаца тренутно најнеопходније јесте – капела.

– Ми смо једино село које има гробље на црквеном земљишту и то је једини разлог што још увек нисмо изградили капелу. Сада тражимо начин како да решимо тај проблем – напомиње наш домаћин, додајући да су, као Савет, по преузимању Месне заједнице затекли село у лошем стању, након чега су редом кренули да све доводе у ред.

Кад се прошетате центром села, стичете утисак да једино црква некако неуредно штрчи...

– Пресечена је влага, али не улаже се много у цркву. Отац Милан за ових десет година колико је на служби ништа није урадио. Треба имати на уму да сутра може било ко да нам буде свештеник, али ми мештани остајемо овде – каже Бановачки и додаје како му је идеја да се изборе да бар гробљем управља комунално предузеће, јер је овако тешко и скупо одржавати ту површину.

И док смишљају како да реше поменуто питање гробља, Попинчани се присећају да су некад имали пет кафана, с тим да је један кафић био најлепши у Срему!

– Некад смо имали и активан Дом културе који сада пропада. Али тада је било више омладине, па је имао ко и да користи тај простор. Није неки проблем средити га, већ му треба дати праву намену – наглашава наш саговорник.

Кад се већ дотичемо сећања на старе попиначке дане, ваља споменути и да је ово село, баш као и нека околна, било познато по бостану. А данас... Осим по говедарству, Попинци су познати и по лудом камену, али и бунару у центру села, који је копан 1964. године на дубини од 333 метра и такође слови за магичан и изузетно квалитетан симбол села.

– Неки нам долазе, сипају воду па је носе у Земун на пијацу и продају као флаширану – прича нам Бановачки.

Уколико се још увек премишљате да ли су Попинци право место за живот, имајте на уму да се налазе уз ауто-пут, а од сваког већег места подједнако су удаљени – око 50 километара; имају атар пун првокласне земље; комшилук је проређен, јер у Попинцима преспава око 900 душа.

По говедарству се Попинци познају

Премда јужни Срем слови за свињарски крај, у Попинцима је говедарство најзаступљеније, па тако имају између десет и 15 породица које држе краве и(ли) бикове. Милош Јовановић један је од њих, а бављење сточарством почео је држањем понеке краве за кућне потребе, потом је прешао на тов бикова и најзад на музне краве сименталке, којих тренутно има 20.

– Сарађујемо са Шабачком млекаром и за сада је океј, откупна цена је 50 динара по литру – прича нам Јовановић, коме на газдинству помажу супруга, деца и родитељи, свако у складу са својим могућностима и жељама. – У зависности од тога како храните краве, толико млека и добијете. Рецимо, ја по крави на дневном нивоу добијем до 30 литара. Правимо концентрат, силажу, детелину... За сада се још видим у говедарству и могу да се изборим. Ако не будем могао тиме да се бавим, видећу шта ћу друго. Било би боље да је цена млека већа, јер док дочекамо подстицаје морамо да се задужујемо. Хране је све мање због суша, па се трудимо да некако премостимо, а на све то треба и да живимо. И тако укруг.

Као малом пољопривреднику, потребна су му константна улагања, нарочито у механизацију. А како су цене свега превисоке, Јовановић је, поред трактора који је већ имао, морао да купи још један, такође стар готово 50 година, којима обрађује осам хектара земље.

– Увек нечега мораш да се одрекнеш. Слабо има и годишњег одмора, што се деци најмање свиђа – јасан је наш саговорник.

Богати историјом и знањем

– Ми смо богато село, богато по знању – наглашава мештанин и хроничар Попинаца Петар Јовановић, поносан и на своја два лекара у породици. – Од Другог светског рата наовамо имамо 150 академских грађана са државним факултетима. То није мало! Имали смо их и пре рата, још у 19. веку.

Иначе, Попинци слове за најстарије село у овом делу Срема, тврди чика Пера, додајући да постоје трагови овог места још из петог века.

– То прво насеље било је према Голубинцима и Војки, а данас тај део зовемо Дубоки до. Нема сада никаквих доказа тамо, јер се та земља већ 16 векова обрађује, а није то мало. На ову локацију смо се пребацили због бољег положаја. Овде је основано село које се први пут помиње 1308. године. Неразјашњено је откуд име Попинци. Једна од прича каже да је овде био неки мађарски властелин Попи, па је додат наставак „инци“, као и код многих других села у Срему – прича хроничар, додајући да су многи важни историјски списи о селу спаљени током Другог светског рата, будући да им је архива била у општинској згради у центру.

Међутим, да су Попинци одвајкада били важно стециште, доказује и једна кућа у којој је Карађорђе 1787. године преспавао на повратку из Русије.

– Имамо и старо гробље са надгробним споменицима који су четвртасти, од камена, на којима се готово више и не виде године и имена, јер је време учинило своје. Само се на једном види уклесан круг и у њему крст – додаје Јовановић.

Од свих каменова у Попинцима најзначајнији је онај с краја 18. века, који стоји у самом центру села и слови за „луди камен“, јер ко год стане на њега, следи му изрицање судбоносног „да“.

– Овде су увек живели Срби и сви смо родбина. Каже Жикица из Чортановаца како је у свом месту написао 300 родослова. Питам га како је успео, кад сам ја до сада написао свега десет! У селу нас највише има Јовановића и Рома – закључује Пера.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.