Svaki manijak je nečiji komšija: ISTINA O SERIJSKIM UBICAMA KOJA RAZARA SVE PREDRASUDE

Ništa neobično. Ništa sumnjivo. Samo još jedan prolaznik. A onda, jednog dana, sazna se istina - da je serijski ubica, a delovao je tako mirno. Upravo ovakva slika stoji iza najstrašnijeg zaključka do kojeg dolazi kriminalni psiholog Sofija Bolhoviteljnova u razgovoru o prirodi serijskih ubica: svaki manijak je nečiji komšija.

Ko su zapravo manijaci?
Popularna kultura decenijama gradi isti narativ: usamljeni čudak na margini društva, bledoliki i nemušt, koji živi sam, izbegava ljude i izbegava svaki kontakt. Ta slika je, prema rečima stručnjaka, u velikoj meri lažna.

Postoji fundamentalna razlika između introversije i psihopatije – razlika koja se redovno gubi u javnom diskursu. Introvertan, zatvoren, povučen čovek nema nužno psihopatske odlike.

Nasuprot tome, osoba koja serijski čini krivična dela i krši tuđa prava s visokom verovatnoćom jeste nosilac poremećaja ličnosti ili nekog psihijatrijskog oboljenja.

Ovo razgraničenje sažeto je u jednoj formuli koju stručnjak smatra posebno preciznom:

„Svaki manijak je psihopata, ali nije svaki psihopata manijak.“

Rusija i zapad: razlike postoje, ali nisu ključne
Kada je reč o razlikama između ruskih i zapadnih serijskih ubica, Bolhoviteljnova smatra da suštinskih razlika uglavnom nema, ali ističe nekoliko specifičnosti.

U Sjedinjenim Državama posebno je razvijen tip zločinaca koji se u kriminologiji naziva „gastroleri“– serijske ubice koje se premeštaju između različitih saveznih država koristeći razgranatu mrežu autoputeva. Za razliku od Rusije, Amerika je zemlja automobilske kulture u kojoj se vožnja doživljava kao produžetak nogu. Takva mobilnost olakšava bekstvo i otežava istragu.

Američka kriminalistika dugo je imala prednost u oblasti forenzike – posebno u analizi dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) i poređenju bioloških tragova. Ruska policija, pak, istorijski se odlikuje snažnijim operativnim radom: metodičnim prikupljanjem informacija od okoline, obilaskom svih komšija, razgovorima sa svakim svedokom.

Danas su te razlike sve manje izražene – ruska forenzika znatno je napredovala. Statistički, broj serijskih ubica u Rusiji manji je nego ranije, upravo zahvaljujući većem broju uhvaćenih zločinaca.

Mit o inteligenciji: kako nas Holivud obmanjuje
Jedan od najvećih mitova o manijacima jeste onaj o natprosečnoj inteligenciji. Film za filmom, serija za serijom, gledamo britke ubice koji uvek ostaju korak ispred policije. Stvarnost je, međutim, znatno surovija i manje uzvišena.

Jedini manijak za kojeg stručnjak smatra da je zaslužio epitet intelektualca jeste Teodor Robert Bandi, poznat pod nadimkom „Harizmatični nevaljalac“. Bandi važi za jednog od najokrutnijih serijskih ubica u istoriji Amerike: imao je diplome iz prava i psihologije, bio izuzetno privlačan i harizmatičan, a broj njegovih žrtava procenjuje se na oko sto, od kojih je tridesetak potvrđeno. Odbio je sve advokate i sam se branio na sudu, uspevajući da sopstvenu smrtnu kaznu odlaže punih devet godina.

Nasuprot njemu, tipični serijski ubica izgleda ovako: Bičkov bi se napio s nekim poznancem, uzeo nož i ubo ga ispod donje vilice – o svom „udarcu“ govorio je u intervjuima s blistavim osmehom samozadovoljstva. Pečuškin je, recimo, sebi postavio cilj da ubije 64 čoveka – onoliko koliko ima polja na šahovskoj tabli: „Svi su oni rođeni da ih ja ubijem.“

Spesivcev je, pomoću sopstvene majke, privlačio žrtve u stan – o čemu će biti više reči. Svi su oni, prema stručnjaku, apsolutno infantilni, psihički bolesni, nekritični prema sebi, karijerno neuspešni, apsolutn i paraziti. Harizmatičnih, dobro obrazovanih manijaka ima tek poneki.

Zašto bioskop i dalje proslavlja ubice?

Razlog leži u samoj prirodi pažnje. Kliničke norme su, po definiciji, dosadne. O zdravom čoveku nije napisana ni jedna knjiga, nije snimljen ni jedan film. Ono što privlači pažnju jeste kontrast – figura koja je istovremeno okrutna i šarmantna, uništena i zavodljiva. Taj paradoks, koji se u kriminologiji naziva „negativnom harizmom“, savršeno se prodaje na ekranu.

Industrija je odavno naučila da gledalac ne želi jednostavne, predvidive likove. On želi lik s višestrukim dnom, lik koji je opasan i istovremeno neodoljivo privlačan. Takva kombinacija drži gledaoca prikovanog za ekran – i svaka nova sezona Netfliksa to potvrđuje.

Razgovor vođen na Jutjub kanalu Famina Kirila obrađuje temu „Manijaci: zašto su najčešće muškarci, priče iz istraga i mitovi iz prakse“. Voditelj Famin Kirilo inače vodi niz razgovora na teme psihologije, kriminologije i ličnog razvoja.

Za ovaj razgovor pozvao je Sofiju Bolhoviteljnovu, kriminalnog psihologa, profajlera i kapetana policije u penziji. Iza sebe ima karijeru u policiji, praksu poligrafisanja i rad s adolescentima, te je njen glas jedan od retkih koji temu manijaka posmatra bez romantičnih naočara kriminalnih serija.

Bolhoviteljnova predlaže jednu od najrasprostranjenijih tipologija serijskih ubica, koja ih deli u četiri kategorije.
Vizionari

Ubijaju jer čuju glasove ili vide halucinacije koje im naređuju šta da rade. Najčešće se radi o pravim unutrašnjim halucinacijama ili pseudohalucinacijama, a po pravilu su šizofreničari s akutnim halucinatornim stanjima.

Stručnjak navodi potresan slučaj iz sopstvene prakse: mladić iz provincije dolazi u Moskvu, prihvata ga žena koja ga gotovo izvlači sa društvenog dna i pomaže mu da nađe posao. Jedne večeri, dok su zajedno pili alkohol, u alkoholnoj psihozi mladiću se učinilo da je lice te žene postalo lice veštice. Zgrabio je nož i naneo joj višestruke ubodne rane. Kada je drugi muškarac, koji je bio s njima u društvu, pokušao da ga zaustavi, mladić je pomislio da je to veštičin pomagač – i njega ubija. Kada se „probudio“ u lokvi krvi, razumeo je šta se dogodilo i sam pozvao policiju. „Kad sam ga gledala, iskreno vam kažem, čisto ljudski, bilo mi je veoma teško da poverujem da je on to učinio. Bio je toliko sitna, slabašna figura“, rekla je jedna svedokinja.

Misionari

Veruju da imaju misiju „čišćenja“ sveta od onoga što doživljavaju kao pokvarenost ili zlo.

Džek Trbosek, zloglasni viktorijanski serijski ubica s kraja 19. veka, smatrao se misionarom koji treba da „očisti zemlju od nečistoće“ ubijanjem prostitutkki.

Hedonisti

Uživaju u samom procesu ubijanja ili silovanja. Antisocijalan čin im pruža intenzivno zadovoljstvo.

Vlastoljupci

Užitak nalaze u mučenju, ponižavanju i dominaciji. Igraju se žrtvom kao mačka s mišem – pažljivo, dugo i hladnokrvno, naslađujući se svakim trenutkom vlasti nad drugim bićem.

Zašto se bojimo manijaka više nego pijanih vozača?

Statistički gledano, šanse da postanete žrtva pijanog vozača daleko su veće od šanse da vas napadne manijak. Ipak, ta druga opcija plaši daleko više. Zašto? Verovatno zato što je zamisliti pijanog vozača koji je napravio udes daleko lakše nego zamisliti kako je neko oteo tuđu decu, negde ih mučio i zakopao – jer taj drugi scenario zvuči kudikamo čudovišnije. Tu je postojala zla namera, i to nas plaši više.

Naša pažnja je evolutivno naštimovana da traži potencijalno opasne elemente u okruženju. Stoga teme o manijacima prirodno privlače gledaoca – snažno odskaču od svakodnevice.

Isti mehanizam funkcioniše i s ajkulama: mnogi turisti drhte od straha pred morem, a statistički, neuporedivo više turista strada od ujeda komarca ili pada kokosovog oraha na glavu. Jedino što komarčev ujed ne aktivira vizuelnu kataklizmu u mašti.

Mogu li ih prepoznati? Profajling i mimika

Na pitanje može li se metodama profajlinga (profilisanja) prepoznati potencijalni manijak, Bolhoviteljnova odgovara oprezno ali informativno.

Većina manijaka je hipomimična – lice im je neizražajno, gotovo ukočeno. Jedini izuzetak je, ponovo, Bandi, čija je mimika bila izuzetno živa i ekspresivna. Kada je lice poput maske, može se naslutiti ono što stručnjaci zovu „zamrznuta emocionalna sfera“ – otuda i pojam „ledeni“ koji se u govoru koristi za psihopate.

„Imaju veoma siromašan emocionalni raspon. Budući da slabo osećaju sopstvene emocije, ne razumeju ni emocije drugih. Zato im je lako da počine zločin – nisu empatični, ne razumeju da drugi čovek oseća bol. Vi ste za njih samo nekakav predmet. Neće im ništa zadrhtati u grudima ako vam zabodu nož.“, kaže Bolhoviteljnova.

Ogledalni neuroni (engl. mirror neurons) – moždane ćelije koje nam omogućavaju da „osetimo“ tuđe stanje – kod psihopate rade loše ili gotovo nikako. Problem je, međutim, što hipomimija nije ekskluzivna karakteristika psihopate – može biti posledica introverzije, depresije ili umora. Samim tim, profajler ne može sa sigurnošću tvrditi da je neko manijak samo na osnovu izgleda.

Zašto su to uglavnom muškarci? Biologija ili društvo?

Pitanje roda jedno je od najzanimljivijih u kriminologiji serijskih ubistava. Bolhoviteljnova nudi odgovor koji je jednakim delom biološki i bihevioralan.

Ženski mozak karakteriše razvijeniji neokorteks – struktura zadužena za regulaciju ponašanja, verbalnu produkciju i empatiju. Žene su bolje pregovaračice, sklonije razmišljanju i verbalizovanju emocija. Muški mozak, pak, poseduje veću amigdalu – deo mozga odgovoran za reakcije straha i agresije – i manje razvijen prefrontalni korteks koji reguliše impulse.

Ako muškarcu slabo radi prefrontalna kora i regulacija ponašanja – put od unutrašnjeg impulsa do nasilnog čina je kratak. Žene koje pokazuju psihopatske karakteristike češće eksploatišu psihičko nasilje: uznemiravanje, ponižavanje rečima, emocionalno uništavanje bliskih osoba. Bolhoviteljnova se nada da će budućnost doneti i pravnu zaštitu od ove vrste nasilja.

Žene ubice postoje – i nisu retke koliko se misli. Bolhoviteljnova pominje gotovo nezabeleženu priču iz Kaluge – grada iz Kaluške oblasti u Rusiji, gde je sama godinama živela: žena koja je u prigradskim vozovima privlačila muškarce slabijeg stasa, seksualno ih zlostavljala i davljenjem ubijala.

Međutim, najpoznatiji primer žene manijaka je Ajlin Vuornos, američka prostitutka koja je ubijala i pljačkala muškarce. Po njenom životu snimljen je igrani film „Čudovište“ (Monster) sa Šarliz Teron u glavnoj ulozi, koja je za ovu ulogu dobila Oskara.

„To je genijalna gluma. To je besprekorno uravnotežena fabula. To su zadivljujući dijalozi, i tamo ćete videti sve karakteristike ličnosti klasičnog manijaka: infantilizam, naduvane i pogrešne predstave o sebi, antisocijalno i zavisničko ponašanje, krajnju grubost i okrutnost prema drugima.“, kaže Bolhoviteljnova.

Drugi primer koji Bolhoviteljnova navodi je film „Nestala“ – priča o ženskom liku koji je hladnokrvan, socijalno prilagođen, lep i karijerno uspešan. Ovaj film ilustruje kako psihopatija ne mora biti vidljiva spolja.

Detinjstvo kao sudbina: kako nastaje zlo

„Genetika puni pušku, ali okidač povlači sredina“, ova misao sažima suštinu formiranja psihopatske ličnosti. Dete koje je genetski „napunjeno“ određenim rizičnim potencijalom – ali koje odraste u funkcionalnoj porodici, voljeno i zaštićeno – retko kada iskaže tu crtu. Nasuprot tome, isti genetski profil u disfunkcionalnoj porodici može dovesti do katastrofalnih ishoda.

Da bi ilustrovala kako okruženje oblikuje percepciju, stručnjakinja opisuje eksperiment Blejka Mek Kupera iz sedamdesetih godina: dve grupe mačića odgajane su u arenama čiji su zidovi bili obojeni – jedni u vertikalne crno-bele pruge, drugi u horizontalne. Kada su mačići pušteni, pokazalo se nešto neverovatno: oni iz vertikalne arene nisu prepoznavali horizontalne objekte i udarali su u stepenice; oni iz horizontalne arene nisu prepoznavali vertikalne predmete i udarali su u noge stolova. Zaključak je bio radikalan: neuroni se specijalizuju prema onome što je dostupno u iskustvu – a za ono za šta nema iskustvenog obrasca, mozak je bukvalno slep.

Ovaj eksperiment direktno se prevodi na čovekov rani razvoj: detinjstvo do treće godine u velikoj meri određuje temeljni odnos prema sebi, drugima i svetu. Psihološkinja Karen Horni, jedna od prvih žena u Evropi koja je dobila medicinsko obrazovanje i najozbiljniji kritičar Sigmunda Frojda, uvela je pojmove temeljnog poverenja, neprijateljstva i anksioznosti. Ako roditelj postane izvor opasnosti za dete, ako dete raste bez ljubavi i fizičke nežnosti, formiraće se duboko neprijateljstvo prema svetu.

Postoji, međutim, i suprotna opasnost. Bolhoviteljnova naglašava da je preterana zaštita jednako štetna: dete bez ikakvih mini-trauma neće razviti otpornost na stres, i kada ga pogodi stvarna odrasla testa, neće imati psihičke alate da se suoči s njom. Zlatna sredina u roditeljstvu možda je najteža veština na svetu.

Slučaj Bandi: kada ni dobra porodica nije bila dovoljna

Teodor Robert Bandi odrastao je u naizgled normalnoj porodici – što je izazvalo zbunjenost čak i među stručnjacima. Bolhoviteljnova opisuje kako je tokom predavanja jedna od njenih slušateljki otvorila ovu temu: ukoliko su manijaci uglavnom iz disfunkcionalnih porodica, šta se dogodilo u Bandijevom slučaju?

Odgovor se nalazio u detaljima koje je sam Bandi otkrio u intervjuima. Prvo, bio je opsednut pornografijom od malih nogu. Pornografski sadržaji mogu ozbiljno deformisati predstavu o seksualnosti jer su hiperstimulisani i iskrivljeni – a ko se jednom „zakači“, klizi sve dublje u devijantne obrasce ponašanja. Drugo, bio je alkoholičar od petnaeste godine. Alkohol je ozbiljan toksin koji uništava nervni sistem i može dovesti do onoga što stručnjaci zovu „alkoholnim karakterom“ – grub, rigidan, uvek u ulozi žrtve, nesposoban za empatiju.

Treće – i možda najvažnije: majka ga je rodila u ranoj mladosti, a baka ga je odgajila kao sopstvenog sina. Majka mu je lagala o svom identitetu, što je izazvalo ogromnu uvredu i bes prema ženama. Taj bes prenosio je na sve žene koje su mu ulazile u život. Naš odnos prema ženama – odnos muškaraca prema ženama – dolazi iz ranog iskustva sa centralnom figurom u životu: majkom. Kada je ta figura lažna, čitav sistem odnosa prema ženama gradi se na krivo postavljenim temeljima.

Kakve žrtve biraju? Tragovi iz ranog detinjstva

Bolhoviteljnova napominje da i sam izbor žrtava gotovo uvek vodi poreklo iz nekog traumatskog sećanja.

Čikatilo, jedan od najozloglašenijih serijskih ubica SSSR-a, navodno je kao dečak bio svedok strašne scene iz ratnog perioda, kada je neko dete ubijeno i pojedeno. Ta slika, ukopana u podsvest, navodno je uobličila psihotičan scenario koji je potom iznova realizovao: pored ubijanja, imao je i elemente kanibalizma.

Slivko – sovjetski serijski ubica koji je vodio turistički klub za decu – u dečaštvu je bio zlostavljan od strane pionira (omladinska organizacija u SSSR-u, slična izviđačima) koji su ga obesili. U tom trenutku, kako sam opisuje, doživeo je istovremeno seksualno uzbuđenje.

Kao odrastao čovek ponavljao je taj scenario s druge strane: oblačio je dečake u pionirske uniforme, vezivao ih, snimao u trenucima gubitka svesti, pa ih oživljavao. U periodima „hlađenja“ – između zločina – Slivko je pisao dnevnik u kome je sam sebe opisivao kao čudovište koje sebe mrzi.

Bolhoviteljnova pominje i slučaj muškarca koji je, kao šestogodišnjak, neko vreme proveo sam s mrtvim telom dede kojeg je voleo. Taj doživljaj ostavio je neizbrisiv trag – čovek je odrastao kao homoseksualac i nekrofil koji je ubijao ljubavnike i potom seksualno zlostavljao njihova mrtva tela.

Zajednički imenitelj svih ovih slučajeva jeste da trauma zahteva ponavljanje. Sredina koja je nanela traumu navodi žrtvu da potom i sama postane izvor te iste traume za druge.

Sigurnost pre svega: šta svako treba da zna

Bolhoviteljnova zaključak razgovora pretvara u konkretan vodič. Prva i najvažnija poruka je ona kojom smo i počeli: svaki manijak je nečiji komšija. Majka Spesivceva bila je blaga starica koja je devojčice pitala da joj pomognu da donese kese do stana – gde ih je čekao njen sin. U filmu „Zvuci slobode“, zasnovanom na stvarnim događajima, žena koja je vrbovala za dečju prostituciju bila je bivša misica – privlačna, elegantna.

Lična bezbednost je vaša odgovornost. Pohađajte kurseve samoodbrane. Naučite decu konkretnim scenarijima – šta da urade ako ih neko gurne u ugao lifta, ako neko pokuša da ih uvuče u automobil. Bolhoviteljnova naglašava da nije dovoljno pričati: treba i vežbati situacije. Ako dete fizički demonstrira kako bi selo na pod, zgrabilo napadačevu nogu i glasno vikalo – to sećanje ostaje u telu, a ne samo u glavi.

Brinite o sopstvenom mentalnom zdravlju. Svako od nas može nositi određeni psihotičan potencijal koji se može „probuditi“ pod uticajem alkohola, droge ili traumatskih povreda glave. Izbegavajte supstance, spavajte dovoljno, bavite se sportom. I pomažite pravosudnim organima ukoliko dođe do napada – svako hvatanje i izolovanje mentalno bolesnih nasilnika štiti čitavu zajednicu.

Zaključak: Zašto ova tema nikada ne sme biti samo zabava

Fascinacija manijacima nije sama po sebi nezdrava – razumevanje tamnih strana čovekove prirode pomaže nam da se bolje zaštitimo, da prepoznamo znake upozorenja i da shvatimo koliko su presudni uslovi u kojima deca odrastaju.

Razgovor sa Sofijom Bolhoviteljnovom razbija nekoliko stubova popularne mitologije: manijaci nisu uglavnom mistični geniji; oni nisu uvek prepoznatljivi; a njihovo poreklo gotovo uvek leži u nekom slomu na ranom razvojnom putu. Netfliks serije i holivudski trileri mogu biti zabavni, ali stvarnost je manje glamurozna i neuporedivo mračnija.

Ono što se može izvući kao najvažnija poruka nije strah – već svest. Svest da je sredina moćnija od biologije. Da roditeljstvo jeste najteži posao na svetu upravo zato što se u njemu kali ili ruši čitava jedna budućnost. I da između svakog od nas i onog „komšije kojeg nismo poznavali“ stoji pre svega jedno: vrsta ljubavi koju smo – ili nismo – dobili kada smo bili mali.

dr Goran Dejanović