Сваки манијак је нечији комшија: ИСТИНА О СЕРИЈСКИМ УБИЦАМА КОЈА РАЗАРА СВЕ ПРЕДРАСУДЕ

Ништа необично. Ништа сумњиво. Само још један пролазник. А онда, једног дана, сазна се истина - да је серијски убица, а деловао је тако мирно. Управо оваква слика стоји иза најстрашнијег закључка до којег долази криминални психолог Софија Болховитељнова у разговору о природи серијских убица: сваки манијак је нечији комшија.

Ко су заправо манијаци?
Популарна култура деценијама гради исти наратив: усамљени чудак на маргини друштва, бледолики и немушт, који живи сам, избегава људе и избегава сваки контакт. Та слика је, према речима стручњака, у великој мери лажна.

Постоји фундаментална разлика између интроверсије и психопатије – разлика која се редовно губи у јавном дискурсу. Интровертан, затворен, повучен човек нема нужно психопатске одлике.

Насупрот томе, особа која серијски чини кривична дела и крши туђа права с високом вероватноћом јесте носилац поремећаја личности или неког психијатријског обољења.

Ово разграничење сажето је у једној формули коју стручњак сматра посебно прецизном:

„Сваки манијак је психопата, али није сваки психопата манијак.“

Русија и запад: разлике постоје, али нису кључне
Када је реч о разликама између руских и западних серијских убица, Болховитељнова сматра да суштинских разлика углавном нема, али истиче неколико специфичности.

У Сједињеним Државама посебно је развијен тип злочинаца који се у криминологији назива „гастролери“– серијске убице које се премештају између различитих савезних држава користећи разгранату мрежу аутопутева. За разлику од Русије, Америка је земља аутомобилске културе у којој се вожња доживљава као продужетак ногу. Таква мобилност олакшава бекство и отежава истрагу.

Америчка криминалистика дуго је имала предност у области форензике – посебно у анализи дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) и поређењу биолошких трагова. Руска полиција, пак, историјски се одликује снажнијим оперативним радом: методичним прикупљањем информација од околине, обиласком свих комшија, разговорима са сваким сведоком.

Данас су те разлике све мање изражене – руска форензика знатно је напредовала. Статистички, број серијских убица у Русији мањи је него раније, управо захваљујући већем броју ухваћених злочинаца.

Мит о интелигенцији: како нас Холивуд обмањује
Један од највећих митова о манијацима јесте онај о натпросечној интелигенцији. Филм за филмом, серија за серијом, гледамо бритке убице који увек остају корак испред полиције. Стварност је, међутим, знатно суровија и мање узвишена.

Једини манијак за којег стручњак сматра да је заслужио епитет интелектуалца јесте Теодор Роберт Банди, познат под надимком „Харизматични неваљалац“. Банди важи за једног од најокрутнијих серијских убица у историји Америке: имао је дипломе из права и психологије, био изузетно привлачан и харизматичан, а број његових жртава процењује се на око сто, од којих је тридесетак потврђено. Одбио је све адвокате и сам се бранио на суду, успевајући да сопствену смртну казну одлаже пуних девет година.

Насупрот њему, типични серијски убица изгледа овако: Бичков би се напио с неким познанцем, узео нож и убо га испод доње вилице – о свом „ударцу“ говорио је у интервјуима с блиставим осмехом самозадовољства. Печушкин је, рецимо, себи поставио циљ да убије 64 човека – онолико колико има поља на шаховској табли: „Сви су они рођени да их ја убијем.“

Спесивцев је, помоћу сопствене мајке, привлачио жртве у стан – о чему ће бити више речи. Сви су они, према стручњаку, апсолутно инфантилни, психички болесни, некритични према себи, каријерно неуспешни, апсолутн и паразити. Харизматичних, добро образованих манијака има тек понеки.

Зашто биоскоп и даље прославља убице?

Разлог лежи у самој природи пажње. Клиничке норме су, по дефиницији, досадне. О здравом човеку није написана ни једна књига, није снимљен ни један филм. Оно што привлачи пажњу јесте контраст – фигура која је истовремено окрутна и шармантна, уништена и заводљива. Тај парадокс, који се у криминологији назива „негативном харизмом“, савршено се продаје на екрану.

Индустрија је одавно научила да гледалац не жели једноставне, предвидиве ликове. Он жели лик с вишеструким дном, лик који је опасан и истовремено неодољиво привлачан. Таква комбинација држи гледаоца прикованог за екран – и свака нова сезона Нетфликса то потврђује.

Разговор вођен на Јутјуб каналу Фамина Кирила обрађује тему „Манијаци: зашто су најчешће мушкарци, приче из истрага и митови из праксе“. Водитељ Фамин Кирило иначе води низ разговора на теме психологије, криминологије и личног развоја.

За овај разговор позвао је Софију Болховитељнову, криминалног психолога, профајлера и капетана полиције у пензији. Иза себе има каријеру у полицији, праксу полиграфисања и рад с адолесцентима, те је њен глас један од ретких који тему манијака посматра без романтичних наочара криминалних серија.

Болховитељнова предлаже једну од најраспрострањенијих типологија серијских убица, која их дели у четири категорије.
Визионари

Убијају јер чују гласове или виде халуцинације које им наређују шта да раде. Најчешће се ради о правим унутрашњим халуцинацијама или псеудохалуцинацијама, а по правилу су шизофреничари с акутним халуцинаторним стањима.

Стручњак наводи потресан случај из сопствене праксе: младић из провинције долази у Москву, прихвата га жена која га готово извлачи са друштвеног дна и помаже му да нађе посао. Једне вечери, док су заједно пили алкохол, у алкохолној психози младићу се учинило да је лице те жене постало лице вештице. Зграбио је нож и нанео јој вишеструке убодне ране. Када је други мушкарац, који је био с њима у друштву, покушао да га заустави, младић је помислио да је то вештичин помагач – и њега убија. Када се „пробудио“ у локви крви, разумео је шта се догодило и сам позвао полицију. „Кад сам га гледала, искрено вам кажем, чисто људски, било ми је веома тешко да поверујем да је он то учинио. Био је толико ситна, слабаšna фигура“, рекла је једна сведокиња.

Мисионари

Верују да имају мисију „чишћења“ света од онога што доживљавају као поквареност или зло.

Џек Трбосек, злогласни викторијански серијски убица с краја 19. века, сматрао се мисионаром који треба да „очисти земљу од нечистоће“ убијањем проституткки.

Хедонисти

Уживају у самом процесу убијања или силовања. Антисоцијалан чин им пружа интензивно задовољство.

Властољупци

Ужитак налазе у мучењу, понижавању и доминацији. Играју се жртвом као мачка с мишем – пажљиво, дуго и хладнокрвно, наслађујући се сваким тренутком власти над другим бићем.

Зашто се бојимо манијака више него пијаних возача?

Статистички гледано, шансе да постанете жртва пијаног возача далеко су веће од шансе да вас нападне манијак. Ипак, та друга опција плаши далеко више. Зашто? Вероватно зато што је замислити пијаног возача који је направио удес далеко лакше него замислити како је неко отео туђу децу, негде их мучио и закопао – јер тај други сценарио звучи кудикамо чудовишније. Ту је постојала зла намера, и то нас плаши више.

Наша пажња је еволутивно наштимована да тражи потенцијално опасне елементе у окружењу. Стога теме о манијацима природно привлаче гледаоца – снажно одскачу од свакодневице.

Исти механизам функционише и с ајкулама: многи туристи дрхте од страха пред морем, а статистички, неупоредиво више туриста страда од уједа комарца или пада кокосовог ораха на главу. Једино што комарчев ујед не активира визуелну катаклизму у машти.

Могу ли их препознати? Профајлинг и мимика

На питање може ли се методама профајлинга (профилисања) препознати потенцијални манијак, Болховитељнова одговара опрезно али информативно.

Већина манијака је хипомимична – лице им је неизражајно, готово укочено. Једини изузетак је, поново, Банди, чија је мимика била изузетно жива и експресивна. Када је лице попут маске, може се наслутити оно што стручњаци зову „замрзнута емоционална сфера“ – отуда и појам „ледени“ који се у говору користи за психопате.

„Имају веома сиромашан емоционални распон. Будући да слабо осећају сопствене емоције, не разумеју ни емоције других. Зато им је лако да почине злочин – нису емпатични, не разумеју да други човек осећа бол. Ви сте за њих само некакав предмет. Неће им ништа задрхтати у грудима ако вам забоду нож.“, каже Болховитељнова.

Огледални неурони (енгл. mirror neurons) – мождане ћелије које нам омогућавају да „осетимо“ туђе стање – код психопате раде лоше или готово никако. Проблем је, међутим, што хипомимија није ексклузивна карактеристика психопате – може бити последица интроверзије, депресије или умора. Самим тим, профајлер не може са сигурношћу тврдити да је неко манијак само на основу изгледа.

Зашто су то углавном мушкарци? Биологија или друштво?

Питање рода једно је од најзанимљивијих у криминологији серијских убистава. Болховитељнова нуди одговор који је једнаким делом биолошки и бихевиоралан.

Женски мозак карактерише развијенији неокортекс – структура задужена за регулацију понашања, вербалну продукцију и емпатију. Жене су боље преговарачице, склоније размишљању и вербализовању емоција. Мушки мозак, пак, поседује већу амигдалу – део мозга одговоран за реакције страха и агресије – и мање развијен префронтални кортекс који регулише импулсе.

Ако мушкарцу слабо ради префронтална кора и регулација понашања – пут од унутрашњег импулса до насилног чина је кратак. Жене које показују психопатске карактеристике чешће експлоатишу психичко насиље: узнемиравање, понижавање речима, емоционално уништавање блиских особа. Болховитељнова се нада да ће будућност донети и правну заштиту од ове врсте насиља.

Жене убице постоје – и нису ретке колико се мисли. Болховитељнова помиње готово незабележену причу из Калуге – града из Калушке области у Русији, где је сама годинама живела: жена која је у приградским возовима привлачила мушкарце слабијег стаса, сексуално их злостављала и дављењем убијала.

Међутим, најпознатији пример жене манијака је Ајлин Вуорнос, америчка проститутка која је убијала и пљачкала мушкарце. По њеном животу снимљен је играни филм „Чудовиште“ (Monster) са Шарлиз Терон у главној улози, која је за ову улогу добила Оскара.

„То је генијална глума. То је беспрекорно уравнотежена фабула. То су задивљујући дијалози, и тамо ћете видети све карактеристике личности класичног манијака: инфантилизам, надуване и погрешне представе о себи, антисоцијално и зависничко понашање, крајњу грубост и окрутност према другима.“, каже Болховитељнова.

Други пример који Болховитељнова наводи је филм „Нестала“ – прича о женском лику који је хладнокрван, социјално прилагођен, леп и каријерно успешан. Овај филм илуструје како психопатија не мора бити видљива споља.

Детињство као судбина: како настаје зло

„Генетика пуни пушку, али окидач повлачи средина“, ова мисао сажима суштину формирања психопатске личности. Дете које је генетски „напуњено“ одређеним ризичним потенцијалом – али које одрасте у функционалној породици, вољено и заштићено – ретко када искаже ту црту. Насупрот томе, исти генетски профил у дисфункционалној породици може довести до катастрофалних исхода.

Да би илустровала како окружење обликује перцепцију, стручњакиња описује експеримент Блејка Мек Купера из седамдесетих година: две групе мачића одгајане су у аренама чији су зидови били обојени – једни у вертикалне црно-беле пруге, други у хоризонталне. Када су мачићи пуштени, показало се нешто невероватно: они из вертикалне арене нису препознавали хоризонталне објекте и ударали су у степенице; они из хоризонталне арене нису препознавали вертикалне предмете и ударали су у ноге столова. Закључак је био радикалан: неурони се специјализују према ономе што је доступно у искуству – а за оно за шта нема искуственог обрасца, мозак је буквално слеп.

Овај експеримент директно се преводи на човеков рани развој: детињство до треће године у великој мери одређује темељни однос према себи, другима и свету. Психолошкиња Карен Хорни, једна од првих жена у Европи која је добила медицинско образовање и најозбиљнији критичар Сигмунда Фројда, увела је појмове темељног поверења, непријатељства и анксиозности. Ако родитељ постане извор опасности за дете, ако дете расте без љубави и физичке нежности, формираће се дубоко непријатељство према свету.

Постоји, међутим, и супротна опасност. Болховитељнова наглашава да је претерана заштита једнако штетна: дете без икаквих мини-траума неће развити отпорност на стрес, и када га погоди стварна одрасла теста, неће имати психичке алате да се суочи с њом. Златна средина у родитељству можда је најтежа вештина на свету.

Случај Банди: када ни добра породица није била довољна

Теодор Роберт Банди одрастао је у наизглед нормалној породици – што је изазвало збуњеност чак и међу стручњацима. Болховитељнова описује како је током предавања једна од њених слушатељки отворила ову тему: уколико су манијаци углавном из дисфункционалних породица, шта се догодило у Бандијевом случају?

Одговор се налазио у детаљима које је сам Банди открио у интервјуима. Прво, био је опседнут порнографијом од малих ногу. Порнографски садржаји могу озбиљно деформисати представу о сексуалности јер су хиперстимулисани и искривљени – а ко се једном „закачи“, клизи све дубље у девијантне обрасце понашања. Друго, био је алкохоличар од петнаесте године. Алкохол је озбиљан токсин који уништава нервни систем и може довести до онога што стручњаци зову „алкохолним карактером“ – груб, ригидан, увек у улози жртве, неспособан за емпатију.

Треће – и можда најважније: мајка га је родила у раној младости, а бака га је одгајила као сопственог сина. Мајка му је лагала о свом идентитету, што је изазвало огромну увреду и бес према женама. Тај бес преносио је на све жене које су му улазиле у живот. Наш однос према женама – однос мушкараца према женама – долази из раног искуства са централном фигуром у животу: мајком. Када је та фигура лажна, читав систем односа према женама гради се на криво постављеним темељима.

Какве жртве бирају? Трагови из раног детињства

Болховитељнова напомиње да и сам избор жртава готово увек води порекло из неког трауматског сећања.

Чикатило, један од најозлоглашенијих серијских убица СССР-а, наводно је као дечак био сведок страшне сцене из ратног периода, када је неко дете убијено и поједено. Та слика, укопана у подсвест, наводно је уобличила психотичан сценарио који је потом изнова реализовао: поред убијања, имао је и елементе канибализма.

Сливко – совјетски серијски убица који је водио туристички клуб за децу – у дечаштву је био злостављан од стране пионира (омладинска организација у СССР-у, слична извиђачима) који су га обесили. У том тренутку, како сам описује, доживео је истовремено сексуално узбуђење.

Као одрастао човек понављао је тај сценарио с друге стране: облачио је дечаке у пионирске униформе, везивао их, снимао у тренуцима губитка свести, па их оживљавао. У периодима „хлађења“ – између злочина – Сливко је писао дневник у коме је сам себе описивао као чудовиште које себе мрзи.

Болховитељнова помиње и случај мушкарца који је, као шестогодишњак, неко време провео сам с мртвим телом деде којег је волео. Тај доживљај оставио је неизбрисив траг – човек је одрастао као хомосексуалац и некрофил који је убијао љубавнике и потом сексуално злостављао њихова мртва тела.

Заједнички именитељ свих ових случајева јесте да траума захтева понављање. Средина која је нанела трауму наводи жртву да потом и сама постане извор те исте трауме за друге.

Сигурност пре свега: шта свако треба да зна

Болховитељнова закључак разговора претвара у конкретан водич. Прва и најважнија порука је она којом смо и почели: сваки манијак је нечији комшија. Мајка Спесивцева била је блага старица која је девојчице питала да јој помогну да донесе кесе до стана – где их је чекао њен син. У филму „Звуци слободе“, заснованом на стварним догађајима, жена која је врбовала за дечју проституцију била је бивша мисица – привлачна, елегантна.

Лична безбедност је ваша одговорност. Похађајте курсеве самоодбране. Научите децу конкретним сценаријима – шта да ураде ако их неко гурне у угао лифта, ако неко покуша да их увуче у аутомобил. Болховитељнова наглашава да није довољно причати: треба и вежбати ситуације. Ако дете физички демонстрира како би село на под, зграбило нападачеву ногу и гласно викало – то сећање остаје у телу, а не само у глави.

Брините о сопственом менталном здрављу. Свако од нас може носити одређени психотичан потенцијал који се може „пробудити“ под утицајем алкохола, дроге или трауматских повреда главе. Избегавајте супстанце, спавајте довољно, бавите се спортом. И помажите правосудним органима уколико дође до напада – свако хватање и изоловање ментално болесних насилника штити читаву заједницу.

Закључак: Зашто ова тема никада не сме бити само забава

Фасцинација манијацима није сама по себи нездрава – разумевање тамних страна човекове природе помаже нам да се боље заштитимо, да препознамо знаке упозорења и да схватимо колико су пресудни услови у којима деца одрастају.

Разговор са Софијом Болховитељновом разбија неколико стубова популарне митологије: манијаци нису углавном мистични генији; они нису увек препознатљиви; а њихово порекло готово увек лежи у неком слому на раном развојном путу. Нетфликс серије и холивудски трилери могу бити забавни, али стварност је мање гламурозна и неупоредиво мрачнија.

Оно што се може извући као најважнија порука није страх – већ свест. Свест да је средина моћнија од биологије. Да родитељство јесте најтежи посао на свету управо зато што се у њему кали или руши читава једна будућност. И да између сваког од нас и оног „комшије којег нисмо познавали“ стоји пре свега једно: врста љубави коју смо – или нисмо – добили када смо били мали.

др Горан Дејановић