REZON: Zašto se studenti ne raduju najavljenim izborima?

Piše: Milorad Bojović

Niko ni reč! Nema oduševljenja. Nema slavlja. Nema egzaltiranosti. Potpuni muk. Mada su ih tražili od marta 2025. ni opozicija ni studenti nisu proslavili najavu prevremenih parlamentarnih izbora. Ne raduje se ni Proglas. Ni mediji koji su šetali zajedno sa studentima. A ni intelektualci koji su 20 meseci ponavljali da Vučić ne sme da raspiše izbore jer zna da će izgubiti.

Šta se desilo? Može biti da su rasuti po plažama od Hrvatske i Albanije, pa dalje širom zemaljskog šara. Možda u srpskim selima, kroz koja šetaju za kamere i društvene mreže, nema signala, pa vest o raspisivanju izbora nije došla do njih. Ali, pre će biti da je nešto drugo. Nisu jaki kao što tvrde. Da jesu, bilo bi logično da proslave. Da slavodobitno obznane da su dobili šta su hteli. Ali, biće da je Vučić u pravu. Narod je razumeo da „nova snaga” ne nosi ništa novo. Da nude isto što im nudi i opozicija. Da se tuku za iste privilegije, za isti politički prostor, za ista poslanička mesta. 

Baš kako piše Le Bon poduhvat se izduvao. Vreme ga je ispumpalo. Fakulteti, njihova glavna uporišta nastavili su s radom. Revolucionari studenti išli su na predavanja i polagali ispite kod profesora revolucionara, iako, kako kažu, njihovi zahtevi nisu ispunjeni. Ako nisu, zašto su prihvatili da nastave školovanje? 

U novcu je istina. Novac je najveći ujedinitelj i najveća tačka razdora. Novac je ideologija po sebi i za sebe. Iznad svega drugog. Novac je  mračni predmet ljudske žudnje. Više novca garantuje više uživanja. A uživanje je, rekli bi epikurejci, najviša vrednost i prirodni cilj čovekovog življenja. Novac je mera ljudske slobode. Novac je bio tačka uspona i epicentar zaustavljanja blokada na fakultetima. Kad su prestali da primaju plate, profesori su okrenuli leđa studentima. Plata je bila mera njihove revolucionarnosti. Građani su to videli i razumeli. 

Jedan broj Srba zanima šta je plan studenata i opozicije za dan posle izbora? Reći ću im. Zavešće osvetničku diktaturu. Oni se ne bune isključivo protiv funkcionera i članova SNS-a. Njihovi neprijatelji su svi koji ne misle kao oni. Koji ih nisu podržali i pridružili se njihovim blokadama. Iz osvete bi otpustili sve ljude iz državne uprave zato što nisu bili uz njih. Sav nastavni i pomoćni kadar iz škola i fakulteta koji nije išao na blokade. Ista sudbina čeka ustanove i javna preduzeća. Ali neće zaposliti svoje. Njih vodi samo žudnja za moći. Da upravljaju. I sude. 

Suspendovaće Skupštinu. To su uradili i 5 oktobra. Vladali su uredbama. Zakoni su bili mrtvo slovo na papiru. Tvrdili su da su uredbe neophodne za efikasnu transformaciju ministarstava i javnih službi. Stvarni karakter je bio nešto drugo. Da bi se uklonio kadar Miloševićevog režima i da se zaobiđe Skupština. Kršenjem ustavnih i zakonskih procedura sproveli su deo pljačkaške privatizacije. Rasprodali su državu i više od 800.000 ljudi ostavili bez posla. Uz objašnjenje da je to neophodno da bi se rodila demokratija. Decu u školama će kinjiti jer su im tate i mame podržavale SNS. Javno će ih ponižavati. 

Podrškom studentskoj listi desničari treba da priznaju da je u Srebrenici bio genocid, da treba uvesti sankcije Rusiji, suspendovati Srpsku pravoslavnu crkvu i ukinuti Republiku Srpsku. A Marinika i levi liberali treba da priznaju da genocida nije bilo, da,Kosovo nije nezavisno, da je Rusija svetionik borbe za pravdu, da je crkva faktor sabornosti u ljubavi, a da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić heroji

Danas je još očiglednije da sam bio u pravu kada sam krajem decembra prošle godine napisao da je obojena revolucija više valjala Vučiću i SNS-u nego njenim organizatorima. Zbili su, ojačali i provetrili svoje redove. Pouzdano znaju ko je provereni kadar, a ko je tu samo dok je lepo i lako. S opozicijom i studentima stvari stoje drugačije. Međusobno su se posvađali, i nastavljaju da se dele. Danas opozicija ne može da se dogovori u koliko kolona će izaći na izbore. Studenti insistiraju da opozicija na njima ne učestvuje, već da pruži blanko podršku njihovoj listi. Dosta neobičan zahtev. Miloš Jovanović i drugi desničari treba da podrže listu na kojoj su Marija Vasić ili Dinko Gruhonjić. A da Marinika Tepić oberučke stane uz listu čiji je nosilac Milo Lompar, ili neki drugi eksponent velikosrpske nacionalističke ideologije. To znači da bi desničari takvim činom priznali da je u Srebrenici bio genocid, da treba uvesti sankcije Rusiji, suspendovati Srpsku pravoslavnu crkvu i ukinuti Republiku Srpsku. A Marinika i levi liberali treba da priznaju da genocida nije bilo, da Kosovo nije nezavisno, da je Rusija svetionik borbe za pravdu, da je crkva faktor sabornosti u ljubavi, a da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić heroji. 

Ipak, to neprirodno ujedinjenje im treba da bi pokušali da izvedu novi 5. oktobar. Tokom leta ići će na obuke kod nekog novog Marka Palmera i Roberta Helvija, kako da ne priznaju rezultate izbora, i kako da pokušaju da organizuju nove proteste i svrgavanje vlasti na ulici. I zato nema plana i programa. Zato se taji lista. Nema je. Igra se na jednu kartu - na proteste u danu izbora.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću