РЕЗОН: Зашто се студенти не радују најављеним изборима?

Пише: Милорад Бојовић

Нико ни реч! Нема одушевљења. Нема славља. Нема егзалтираности. Потпуни мук. Мада су их тражили од марта 2025. ни опозиција ни студенти нису прославили најаву превремених парламентарних избора. Не радује се ни Проглас. Ни медији који су шетали заједно са студентима. А ни интелектуалци који су 20 месеци понављали да Вучић не сме да распише изборе јер зна да ће изгубити.

Шта се десило? Може бити да су расути по плажама од Хрватске и Албаније, па даље широм земаљског шара. Можда у српским селима, кроз која шетају за камере и друштвене мреже, нема сигнала, па вест о расписивању избора није дошла до њих. Али, пре ће бити да је нешто друго. Нису јаки као што тврде. Да јесу, било би логично да прославе. Да славодобитно обзнане да су добили шта су хтели. Али, биће да је Вучић у праву. Народ је разумео да „нова снага” не носи ништа ново. Да нуде исто што им нуди и опозиција. Да се туку за исте привилегије, за исти политички простор, за иста посланичка места. 

Баш како пише Ле Бон подухват се издувао. Време га је испумпало. Факултети, њихова главна упоришта наставили су с радом. Револуционари студенти ишли су на предавања и полагали испите код професора револуционара, иако, како кажу, њихови захтеви нису испуњени. Ако нису, зашто су прихватили да наставе школовање? 

У новцу је истина. Новац је највећи ујединитељ и највећа тачка раздора. Новац је идеологија по себи и за себе. Изнад свега другог. Новац је  мрачни предмет људске жудње. Више новца гарантује више уживања. А уживање је, рекли би епикурејци, највиша вредност и природни циљ човековог живљења. Новац је мера људске слободе. Новац је био тачка успона и епицентар заустављања блокада на факултетима. Кад су престали да примају плате, професори су окренули леђа студентима. Плата је била мера њихове револуционарности. Грађани су то видели и разумели. 

Један број Срба занима шта је план студената и опозиције за дан после избора? Рећи ћу им. Завешће осветничку диктатуру. Они се не буне искључиво против функционера и чланова СНС-а. Њихови непријатељи су сви који не мисле као они. Који их нису подржали и придружили се њиховим блокадама. Из освете би отпустили све људе из државне управе зато што нису били уз њих. Сав наставни и помоћни кадар из школа и факултета који није ишао на блокаде. Иста судбина чека установе и јавна предузећа. Али неће запослити своје. Њих води само жудња за моћи. Да управљају. И суде. 

Суспендоваће Скупштину. То су урадили и 5 октобра. Владали су уредбама. Закони су били мртво слово на папиру. Тврдили су да су уредбе неопходне за ефикасну трансформацију министарстава и јавних служби. Стварни карактер је био нешто друго. Да би се уклонио кадар Милошевићевог режима и да се заобиђе Скупштина. Кршењем уставних и законских процедура спровели су део пљачкашке приватизације. Распродали су државу и више од 800.000 људи оставили без посла. Уз објашњење да је то неопходно да би се родила демократија. Децу у школама ће кињити јер су им тате и маме подржавале СНС. Јавно ће их понижавати. 

Подршком студентској листи десничари треба да признају да је у Сребреници био геноцид, да треба увести санкције Русији, суспендовати Српску православну цркву и укинути Републику Српску. А Мариника и леви либерали треба да признају да геноцида није било, да,Косово није независно, да је Русија светионик борбе за правду, да је црква фактор саборности у љубави, а да су Ратко Младић и Радован Караџић хероји

Данас је још очигледније да сам био у праву када сам крајем децембра прошле године написао да је обојена револуција више ваљала Вучићу и СНС-у него њеним организаторима. Збили су, ојачали и проветрили своје редове. Поуздано знају ко је проверени кадар, а ко је ту само док је лепо и лако. С опозицијом и студентима ствари стоје другачије. Међусобно су се посвађали, и настављају да се деле. Данас опозиција не може да се договори у колико колона ће изаћи на изборе. Студенти инсистирају да опозиција на њима не учествује, већ да пружи бланко подршку њиховој листи. Доста необичан захтев. Милош Јовановић и други десничари треба да подрже листу на којој су Марија Васић или Динко Грухоњић. А да Мариника Тепић оберучке стане уз листу чији је носилац Мило Ломпар, или неки други експонент великосрпске националистичке идеологије. То значи да би десничари таквим чином признали да је у Сребреници био геноцид, да треба увести санкције Русији, суспендовати Српску православну цркву и укинути Републику Српску. А Мариника и леви либерали треба да признају да геноцида није било, да Косово није независно, да је Русија светионик борбе за правду, да је црква фактор саборности у љубави, а да су Ратко Младић и Радован Караџић хероји. 

Ипак, то неприродно уједињење им треба да би покушали да изведу нови 5. октобар. Током лета ићи ће на обуке код неког новог Марка Палмера и Роберта Хелвија, како да не признају резултате избора, и како да покушају да организују нове протесте и свргавање власти на улици. И зато нема плана и програма. Зато се таји листа. Нема је. Игра се на једну карту - на протесте у дану избора.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу