JEDNA OD NAJREĐIH ALERGIJA NA SVETU Ljudima sa ovim stanjem i obično tuširanje može da izazove mučne simptome
Voda je neophodna za život i svakodnevno dolazi u kontakt sa našom kožom.
Međutim, kod izuzetno malog broja ljudi upravo taj kontakt može da izazove intenzivan svrab, koprivnjaču i peckanje kože.
Da li zaista postoji alergija na vodu?
Reč je o vodenoj urtikariji (aquagenic urticaria), jednom od najređih oblika fizičke urtikarije, od koje je u medicinskoj literaturi do sada opisano svega nekoliko desetina do nešto više od stotinu slučajeva širom sveta.
Ova retka bolest može značajno da naruši kvalitet života, jer čak i svakodnevne aktivnosti poput tuširanja, pranja ruku ili boravka na kiši mogu da izazovu neprijatne simptome.
Vodena urtikarija pripada grupi fizičkih ili inducibilnih urtikarija, kod kojih se reakcija javlja nakon delovanja određenog spoljašnjeg faktora. Za razliku od klasičnih alergija, ovde okidač nije polen, hrana ili lek, već kontakt kože sa vodom.
Reakciju mogu da izazovu voda iz slavine, morska i rečna voda, kiša, sneg, znoj, suze ili voda iz bazena. Temperatura vode uglavnom nema značajan uticaj na pojavu simptoma – i hladna i topla voda mogu da izazovu reakciju.
Promene se najčešće razvijaju na vratu, grudima, ramenima i rukama, odnosno na delovima tela koji dolaze u kontakt sa vodom.
Kako izgleda reakcija?
Simptomi se obično razvijaju u roku od nekoliko minuta nakon kontakta kože sa vodom i mogu da traju od 30 minuta do dva sata.
Najčešće se javljaju sitne koprivnjače ili crvenkasti osip, intenzivan svrab, peckanje ili osećaj žarenja kože, crvenilo i otok na mestu kontakta sa vodom.
Kod većine obolelih reakcija ostaje ograničena na kožu. Veoma retko mogu da se jave ozbiljnije tegobe, poput otežanog disanja ili otoka jezika i grla, koje zahtevaju hitnu medicinsku pomoć.
Da li osobe sa vodenom urtikarijom smeju da piju vodu?
Da. Vodena urtikarija nije alergija na vodu u klasičnom smislu, pa većina obolelih može normalno da pije vodu. Problem nastaje kada voda dođe u kontakt sa kožom.
Kod manjeg broja pacijenata mogu da se jave peckanje, svrab ili otok usana i sluzokože usta nakon pijenja vode, ali su ovakve reakcije veoma retke.
Zašto nastaje vodena urtikarija?
Tačan uzrok bolesti još nije razjašnjen. Jedna od najprihvaćenijih teorija jeste da voda rastvara određene supstance koje se prirodno nalaze na površini kože ili u njenim dubljim slojevima.
Na taj način mogu da nastanu jedinjenja koja aktiviraju mastocite – ćelije imunskog sistema odgovorne za oslobađanje histamina. Histamin zatim dovodi do širenja krvnih sudova, otoka i pojave karakterističnih koprivnjača.
Druga hipoteza pretpostavlja da voda menja sastav zaštitne barijere kože i tako pokreće lokalnu imunološku reakciju. Stručnjaci naglašavaju da sama voda verovatno nije alergen, već pokreće složen proces koji dovodi do oslobađanja medijatora zapaljenja.
Kako se postavlja dijagnoza i leči vodena urtikarija?
Dijagnozu postavljaju dermatolog ili alergolog na osnovu kliničke slike i specifičnog testa izlaganja vodi.
Najčešće se primenjuje takozvani vodeni provokacioni test, tokom kojeg se na kožu stavlja obloga natopljena vodom određene temperature u trajanju od oko 20 minuta. Ukoliko se razviju karakteristični osip i svrab, to može ukazivati na vodenu urtikariju. Istovremeno je neophodno isključiti druge oblike fizičke urtikarije i kontaktni dermatitis.
Pošto je reč o veoma retkoj bolesti, ne postoji jedinstveni terapijski protokol, već se lečenje prilagođava svakom pacijentu.
Prvu liniju terapije najčešće predstavljaju nesedativni antihistaminici druge generacije, koji blokiraju dejstvo histamina i ublažavaju svrab i pojavu koprivnjače.
Kod pojedinih obolelih dobre rezultate dala je i fototerapija, odnosno kontrolisano izlaganje kože ultraljubičastim zracima. Opisani su i pojedinačni slučajevi primene drugih terapija kod težih i terapijski rezistentnih oblika bolesti, ali se one primenjuju isključivo u pažljivo odabranim slučajevima i pod nadzorom specijaliste.
Iako se često naziva „alergijom na vodu“, vodena urtikarija je izuzetno retko stanje. Za obolele, međutim, čak i najobičnije aktivnosti – tuširanje, znojenje, plakanje ili šetnja po kiši – mogu da predstavljaju svakodnevni izazov.
