Stojkovski: Presuda patrijarhu Porfiriju kao najnoviji čin u hibridnom ratu protiv Srpske pravoslavne crkve i Srbije

Presude su, na predlog Okružnog državnog tužilaštva u Ljubljani, donete u skraćenom ili, tačnije, kako je to veoma jasno rečeno u saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, po kratkom postupku. Zaista, celokupan odnos koji značajan deo javnosti kako na tlu bivše Jugoslavije, tako i šire ima prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbiji uopšte, u potpunosti se uklapa u ovu sintagmu da se reši po kratkom postupku, i naravno, uvek, nimalo slučajno, na srpsku štetu.

No, pođimo redom, zarad jasne i nedvosmislene informisanosti svih onih koje ova tema može da interesuje. Ova presuda je doneta po jednoj u nizu tužbi koje je protiv Srpske pravoslavne crkve pokretao i podnosio raščinjeni sveštenik Željko Lubarda. Za njega Srpska pravoslavna crkva navodi da je vodio krajnje necrkveno i nedostojno ponašanje, i to još u vreme dok je na čelu mitropolije zagrebačko-ljubljanske bio mitropolit Jovan Pavlović (1936–2014). On je ovo nedolično ponašanje nastavio i dok je sadašnji patrijarh srpski Porfirije bio na čelu iste ove mitropolije. Crkveni organi, kako Sveti arhijerejski sinod, tako i Sveti arhijerejski sabor, više puta su razmatrali anticrkveno delovanje ovog odavno raščinjenog sveštenika i o tome je doneto više odgovarajućih odluka. Zanimljivo je dodati da su brojne odluke donete još dok je sadašnji patrijarh bio vikarni episkop jegarski, dakle, čak nije bio ni hirotonisan za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog.

Kada je u pitanju kanonsko-pravni aspekt ove presude, iako ju je doneo svetovni sud, najveća manjkavost jeste što je ovde u pitanju flagrantno i svesno zanemarivanje činjenice da postavljenje na crkvenu službu i premeštaj parohijskih sveštenika sa jedne parohije na drugu spada u neotuđiva i isključiva kanonska prava nadležnog episkopa, odnosno u ovom vrlo konkretnom slučaju u prava mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, koji ima duhovnu jurisdikciju nad parohijama, sveštenicima i vernim narodom Srpske pravoslavne crkve u ovoj dijecezi. Dakle, pored ovog direktnog kršenja jednog inače drevnog prava u praksi crkve, prekršen je Ustav Srpske pravoslavne crkve. On se i sam naslanja na viševekovnu crkveno-pravnu tradiciju koja postoji i u drugim kako pomesnim pravoslavnim crkvama, tako i svim onima koji imaju sličan vid uređenja. Kada pogledamo strogo pravno, ovim je jasno povređeno i načelo sekularnosti i odvojenosti crkve od države, čime se inače Evropa, kojoj Slovenija pledira da pripada, diči. Država, u ovom slučaju Slovenija, grubo se mešala u unutrašnja pitanja jedne verske zajednice i bavila njenim kadrovskim i personalnim rešenjima, što je bez presedana.

Ono što je ovde posebna kontradiktornost i dokazuje tendencioznu zluradost suda jeste svesno gaženje sopstvenih propisa i najvišeg pravnog akta. Naime, ovom sudskom presudom prekršeni su, možda nije prejaka reč ni pogaženi, Sporazum o pravnom položaju Srpske pravoslavne crkve – Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, zatim domaći slovenački Zakon o verskim slobodama i obavezujuće mišljenje Ustavnog suda Republike Slovenije. Naravno, podrazumeva se da i druga ugovorna strana ima određene obaveze. Crkva je dužna da poštuje zakone države u kojoj deluje, te možda na prvi pogled i ne deluje besmisleno i nelogično to što se državni sud umešao u radno-pravni spor. Naime, raščinjeni sveštenik Željko Lubarda je tužio patrijarha srpskog, a tadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog zbog zlostavljanja na radu. Razlog ovakve tužbe jeste što raščinjeni sveštenik Željko Lubarda nije hteo da pred sudom lažno svedoči u korist tadašnjeg ljubljanskog paroha Perana Boškovića, koji je bio optužen za proneveru. Lubarda je nekoliko puta u medijima isticao kako je razlog njegovog premeštaja osveta zbog toga što nije svojim lažnim svedočenjem podržao Boškovića.

Ali, upravo je tu i pravna začkoljica. Naime, već je ranije primećeno, a trebalo bi nanovo istaći, da je iz celokupne sudske dokumentacije nejasno na osnovu čega je sud utvrdio da je Lubarda neopravdano premešten na novu parohiju ili na osnovu čega je zlostavljanje na radu vezano za navodnu zabranu vršenja bogosluženja, i to u Zagrebu. Država ne donosi crkvene propise, niti može njima da se vodi ili da ih menja. To bi nas odvelo u jednu potpuno besmislenu kontradiktornost, pravni i crkveni galimatijas, po kome bi sud mogao da određuje koji će sveštenik ići na koju parohiju i gde će moći ili ne da činodejstvuje.

Možda na kraju, ne bi bilo zgoreg podsetiti se čak i činjenice da postoje osnovna ljudska prava u koje spada pravo na veroispovest i pravo verskih zajednica da samostalno uređuju svoju unutrašnju strukturu. Ove godine se navršava dva i po stoleća od Deklaracije o nezavisnosti i nastanka Sjedinjenih Američkih Država. Tamo su verske slobode neprikosnovene, a organizacija verskih zajednica je njihova interna stvar. Isto se odnosi na u ovom slučaju daleko značajnije pozitivne propise Evropske unije, čiji je Slovenija član više od dve decenije. Ovakvom sramotnom presudom srpskom patrijarhu ljubljanski je sud udario u same temelje svoje države, kao i evropskih institucija čijih je Slovenija punopravni član.

Sada kada smo jasno napravili pravni uvod, sa posebnim osvrtom na kanonsko pravo, trebalo bi odgovoriti na ključno pitanje, a otkud to baš sada? Da li je sve to neka puka koincidencija ili nešto mnogo dublje? Pitanja su gotovo retorička, ali zavređuju detaljniju i podrobniju analizu u oba slučaja. Ova presuda dolazi u trenutku ogromnih pritisaka na Srbiju i srpski narod u čitavom regionu. Ona je neraskidivo skopčana sa nasiljem koje režim Aljbina Kurtija i privremene prištinske institucije sprovode nad srpskim narodom i kulturnim nasleđem na Kosovu i Metohiji. Podsetimo, prištinske separatističke vlasti imaju i čitav igrokaz sa nekakvim parasveštenicima tzv. kosovske pravoslavne crkve. Osim toga, hapšenja i drugi pritisci i nasilje su svakodnevna pojava na teritoriji naše južne pokrajine.

Još jedno poprište kako hibridnog rata, tako i direktnog obračuna sa Srbima jeste Crna Gora. Genetskim inženjeringom decenijama se već stvara nova nacija čija je jedina odrednica negativna, odnosno zna se da nije srpska. U tom kontekstu Srpska pravoslavna crkva kao baštinik svetosavske tradicije i čuvar identiteta je najveća prepreka. Zbog toga ne treba posebno naglašavati koliki je pritisak na crkvu, na srpski jezik (inače većinski u Crnoj Gori), na istoriju jednako koliko i na sadašnjost.

O Hrvatskoj verovatno ne treba trošiti reči. Država koja kao svoj zvanični državni praznik obeležava datum kada je proterala stotine hiljada svojih građana i u kojoj više od deset procenata građana odlazi euforično na koncert Marka Perkovića Tompsona, koji, najblaže rečeno, otvoreno i bez stida koketira sa ustaškom ideologijom. Politika koja dolazi iz Zagreba u velikoj meri se zasniva na antisrpstvu i na maksimi Što Srbiji i Srbima gore, nama bolje. Svoj odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srbima kao narodu uopšte i celokupnoj srpskoj kulturi pokazali su u mnogo navrata, ponajviše u periodu Drugog svetskog rata i građanskog rata na teritoriji bivše SFRJ. Treba reći da niz ozbiljnih državnih funkcionera i poznavalaca prilika veoma odgovorno i argumentovano vide pipke zvanične Hrvatske u vođenju hibridnog rata protiv Srbije, te da su uzeli aktivnog učešća u pokušaju destabilizacije Srbije i posebno njenog obrazovnog sistema.

Pre nekoliko dana, zalaganjem, opet, kakve li slučajnosti, pojedinih baš hrvatskih i slovenačkih evroposlanika usvojena je nekakva rezolucija o Srbiji, koju bolji i kompetentniji poznavaoci već uveliko nazivaju rezolucijom protiv Srbije. Tu zapravo dolazimo i do same Slovenije. Naime, slovenačka istorija ne poznaje samostalnu državu sve do protivpravne secesije od SFRJ 1991. godine. Prostor današnje Slovenije bio je nemačka i austrijska interesna sfera i kulturni prostor kroz istoriju, a lokalno slovensko stanovništvo, preci modernih Slovenaca, razvijali su se u specifičnim uslovima odolevanja germanizaciji. Konačno, 1918. godine srpska vojska oslobodila je i slovenačke krajeve koji su tako ušli u sastav svih potonjih južnoslovenskih država. Osim toga, tokom Drugog svetskog rata, Srbija Milana Nedića prihvatala je slovenačke izbeglice, među kojima je, opet kakve li ironije, kao malo dete bio i prvi predsednik Slovenije Milan Kučan.

Kako je na sve ovo uzvraćeno iz Ljubljane? Protivpravnom secesijom i ubijanjem mladih vojnika Jugoslovenske narodne armije koji su branili državne granice SFRJ. Drugi odgovor jeste bukvalno brisanje Srba kao naroda iz ustavno-pravnog poretka i srpskog zakonodavstva. Praktično rečeno, sve do današnjeg dana Srbi nemaju čak ni status nacionalne manjine na prostoru države gde se njihovo naseljavanje može pratiti od srednjeg veka. U Sloveniji je, inače, nastao i poklič Srbe na vrbe, a da kontradiktornost svega što govorimo bude veća, Primož Trubar, tvorac prve štampane knjige na slovenačkom jeziku iz 16. veka, imao je saradnike u dvojici srpskih pravoslavnih monaha.

Međutim, država Slovenija je prepuna različitih antisrpskih poteza. Oni su ne samo među prvima podržavali albansku secesiju i jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, već su ekonomski vrlo prisutni na prostoru naše južne pokrajine i time direktno podrivaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Besprizorna podrška terorizmu na tlu Srbije pojačana je takođe nedvosmislenom i skandaloznom podrškom tezi o tzv. genocidu u Srebrenici. Nekoliko upravo slovenačkih evroposlanika konstantno indukuje teze o tome da je Srbija remetilački faktor u ovom delu Evrope.

Kada sve ovo sumiramo, vidimo da nimalo slučajno baš paralelno sa pokušajima obojene revolucije i destabilizacije zemlje, dirigovane iz inostranstva, dolazi i jedna ovakva presuda u kafkijanskom procesu, kako ga je nazvala sama Crkva. Napadi na crkvu su sve vreme praćeni mržnjom iznutra, mahom baš od evrofanatičnih, levih i liberalnih pripadnika blokaderskog pokreta koji neštedimice seju mržnju prema crkvi, patrijarhu i svetinjama, nazivajući Bogorodičin pojas fetišom, a milion ljudi koji su išli da mu se poklone bili su nazivani najpogrdnijim imenima. Prezir koji se izliva nad patrijarhom i crkvom kao stubom identiteta simultano se odvija sa svim drugim elementima hibridnog rata protiv Srbije. U tome imaju i nesebičnu pomoć nekolicine glasnih medija.

Što se samog patrijarha tiče, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izuzetno precizno i dobro rekao da patrijarha čeka oreol žrtve i mučenika, ali i da je osuđen za nešto što nikada nije uradio i da to pokazuje šta o njemu misle svi koji rade protiv Srbije. Predsednikov savetnik i lider Srpske napredne stranke Miloš Vučević je, pak, još pre dva meseca izvanredno primetio da napadi na patrijarha Porfirija i Srpsku pravoslavnu crkvu nisu nikakva novost, već kontinuitet. Kao da je time već tada anticipirao sramnu ljubljansku presudu koja, kao što je sasvim jasno, nije nikakav izolovani incident već deo šireg konteksta vođenja hibridnog rata protiv Srbije, Srpske pravoslavne crkve i celokupnog srpskog kulturnog i duhovnog identiteta. Progon na Kosovu i Metohiji, nastojanja da se ukine Republika Srpska i nametanje genocidne i agresorske stigme, antisrpski potezi crnogorske vlade, ustaštvo u nesmanjenoj snazi u Hrvatskoj, a na to i destabilizacija zemlje iznutra, sve je to deo jednog istog mozaika kako bi se Srbija oslabila. Stoga je jako bitno o presudi iz Ljubljane govoriti kao primeru kako se i kroz sudske institucije može podrivati osam vekova svetosavske kulture i identiteta jednog naroda.

prof. dr Boris Stojkovski, istoričar