Стојковски: Пресуда патријарху Порфирију као најновији чин у хибридном рату против Српске православне цркве и Србије

Пресуде су, на предлог Окружног државног тужилаштва у Љубљани, донете у скраћеном или, тачније, како је то веома јасно речено у саопштењу Светог архијерејског синода Српске православне цркве, по кратком поступку. Заиста, целокупан однос који значајан део јавности како на тлу бивше Југославије, тако и шире има према Српској православној цркви и Србији уопште, у потпуности се уклапа у ову синтагму да се реши по кратком поступку, и наравно, увек, нимало случајно, на српску штету.

Но, пођимо редом, зарад јасне и недвосмислене информисаности свих оних које ова тема може да интересује. Ова пресуда је донета по једној у низу тужби које је против Српске православне цркве покретао и подносио рашчињени свештеник Жељко Лубарда. За њега Српска православна црква наводи да је водио крајње нецрквено и недостојно понашање, и то још у време док је на челу митрополије загребачко-љубљанске био митрополит Јован Павловић (1936–2014). Он је ово недолично понашање наставио и док је садашњи патријарх српски Порфирије био на челу исте ове митрополије. Црквени органи, како Свети архијерејски синод, тако и Свети архијерејски сабор, више пута су разматрали антицрквено деловање овог одавно рашчињеног свештеника и о томе је донето више одговарајућих одлука. Занимљиво је додати да су бројне одлуке донете још док је садашњи патријарх био викарни епископ јегарски, дакле, чак није био ни хиротонисан за митрополита загребачко-љубљанског.

Када је у питању канонско-правни аспект ове пресуде, иако ју је донео световни суд, највећа мањкавост јесте што је овде у питању флагрантно и свесно занемаривање чињенице да постављење на црквену службу и премештај парохијских свештеника са једне парохије на другу спада у неотуђива и искључива канонска права надлежног епископа, односно у овом врло конкретном случају у права митрополита загребачко-љубљанског, који има духовну јурисдикцију над парохијама, свештеницима и верним народом Српске православне цркве у овој дијецези. Дакле, поред овог директног кршења једног иначе древног права у пракси цркве, прекршен је Устав Српске православне цркве. Он се и сам наслања на вишевековну црквено-правну традицију која постоји и у другим како помесним православним црквама, тако и свим онима који имају сличан вид уређења. Када погледамо строго правно, овим је јасно повређено и начело секуларности и одвојености цркве од државе, чиме се иначе Европа, којој Словенија пледира да припада, дичи. Држава, у овом случају Словенија, грубо се мешала у унутрашња питања једне верске заједнице и бавила њеним кадровским и персоналним решењима, што је без преседана.

Оно што је овде посебна контрадикторност и доказује тенденциозну злурадост суда јесте свесно гажење сопствених прописа и највишег правног акта. Наиме, овом судском пресудом прекршени су, можда није прејака реч ни погажени, Споразум о правном положају Српске православне цркве – Митрополије загребачко-љубљанске, затим домаћи словеначки Закон о верским слободама и обавезујуће мишљење Уставног суда Републике Словеније. Наравно, подразумева се да и друга уговорна страна има одређене обавезе. Црква је дужна да поштује законе државе у којој делује, те можда на први поглед и не делује бесмислено и нелогично то што се државни суд умешао у радно-правни спор. Наиме, рашчињени свештеник Жељко Лубарда је тужио патријарха српског, а тадашњег митрополита загребачко-љубљанског због злостављања на раду. Разлог овакве тужбе јесте што рашчињени свештеник Жељко Лубарда није хтео да пред судом лажно сведочи у корист тадашњег љубљанског пароха Перана Бошковића, који је био оптужен за проневеру. Лубарда је неколико пута у медијима истицао како је разлог његовог премештаја освета због тога што није својим лажним сведочењем подржао Бошковића.

Али, управо је ту и правна зачкољица. Наиме, већ је раније примећено, а требало би наново истаћи, да је из целокупне судске документације нејасно на основу чега је суд утврдио да је Лубарда неоправдано премештен на нову парохију или на основу чега је злостављање на раду везано за наводну забрану вршења богослужења, и то у Загребу. Држава не доноси црквене прописе, нити може њима да се води или да их мења. То би нас одвело у једну потпуно бесмислену контрадикторност, правни и црквени галиматијас, по коме би суд могао да одређује који ће свештеник ићи на коју парохију и где ће моћи или не да чинодејствује.

Можда на крају, не би било згорег подсетити се чак и чињенице да постоје основна људска права у које спада право на вероисповест и право верских заједница да самостално уређују своју унутрашњу структуру. Ове године се навршава два и по столећа од Декларације о независности и настанка Сједињених Америчких Држава. Тамо су верске слободе неприкосновене, а организација верских заједница је њихова интерна ствар. Исто се односи на у овом случају далеко значајније позитивне прописе Европске уније, чији је Словенија члан више од две деценије. Оваквом срамотном пресудом српском патријарху љубљански је суд ударио у саме темеље своје државе, као и европских институција чијих је Словенија пуноправни члан.

Сада када смо јасно направили правни увод, са посебним освртом на канонско право, требало би одговорити на кључно питање, а откуд то баш сада? Да ли је све то нека пука коинциденција или нешто много дубље? Питања су готово реторичка, али завређују детаљнију и подробнију анализу у оба случаја. Ова пресуда долази у тренутку огромних притисака на Србију и српски народ у читавом региону. Она је нераскидиво скопчана са насиљем које режим Аљбина Куртија и привремене приштинске институције спроводе над српским народом и културним наслеђем на Косову и Метохији. Подсетимо, приштинске сепаратистичке власти имају и читав игроказ са некаквим парасвештеницима тзв. косовске православне цркве. Осим тога, хапшења и други притисци и насиље су свакодневна појава на територији наше јужне покрајине.

Још једно поприште како хибридног рата, тако и директног обрачуна са Србима јесте Црна Гора. Генетским инжењерингом деценијама се већ ствара нова нација чија је једина одредница негативна, односно зна се да није српска. У том контексту Српска православна црква као баштиник светосавске традиције и чувар идентитета је највећа препрека. Због тога не треба посебно наглашавати колики је притисак на цркву, на српски језик (иначе већински у Црној Гори), на историју једнако колико и на садашњост.

О Хрватској вероватно не треба трошити речи. Држава која као свој званични државни празник обележава датум када је протерала стотине хиљада својих грађана и у којој више од десет процената грађана одлази еуфорично на концерт Марка Перковића Томпсона, који, најблаже речено, отворено и без стида кокетира са усташком идеологијом. Политика која долази из Загреба у великој мери се заснива на антисрпству и на максими Што Србији и Србима горе, нама боље. Свој однос према Српској православној цркви, Србима као народу уопште и целокупној српској култури показали су у много наврата, понајвише у периоду Другог светског рата и грађанског рата на територији бивше СФРЈ. Треба рећи да низ озбиљних државних функционера и познавалаца прилика веома одговорно и аргументовано виде пипке званичне Хрватске у вођењу хибридног рата против Србије, те да су узели активног учешћа у покушају дестабилизације Србије и посебно њеног образовног система.

Пре неколико дана, залагањем, опет, какве ли случајности, појединих баш хрватских и словеначких европосланика усвојена је некаква резолуција о Србији, коју бољи и компетентнији познаваоци већ увелико називају резолуцијом против Србије. Ту заправо долазимо и до саме Словеније. Наиме, словеначка историја не познаје самосталну државу све до противправне сецесије од СФРЈ 1991. године. Простор данашње Словеније био је немачка и аустријска интересна сфера и културни простор кроз историју, а локално словенско становништво, преци модерних Словенаца, развијали су се у специфичним условима одолевања германизацији. Коначно, 1918. године српска војска ослободила је и словеначке крајеве који су тако ушли у састав свих потоњих јужнословенских држава. Осим тога, током Другог светског рата, Србија Милана Недића прихватала је словеначке избеглице, међу којима је, опет какве ли ироније, као мало дете био и први председник Словеније Милан Кучан.

Како је на све ово узвраћено из Љубљане? Противправном сецесијом и убијањем младих војника Југословенске народне армије који су бранили државне границе СФРЈ. Други одговор јесте буквално брисање Срба као народа из уставно-правног поретка и српског законодавства. Практично речено, све до данашњег дана Срби немају чак ни статус националне мањине на простору државе где се њихово насељавање може пратити од средњег века. У Словенији је, иначе, настао и поклич Србе на врбе, а да контрадикторност свега што говоримо буде већа, Примож Трубар, творац прве штампане књиге на словеначком језику из 16. века, имао је сараднике у двојици српских православних монаха.

Међутим, држава Словенија је препуна различитих антисрпских потеза. Они су не само међу првима подржавали албанску сецесију и једнострано проглашену независност Косова и Метохије, већ су економски врло присутни на простору наше јужне покрајине и тиме директно подривају суверенитет и територијални интегритет Србије. Беспризорна подршка тероризму на тлу Србије појачана је такође недвосмисленом и скандалозном подршком тези о тзв. геноциду у Сребреници. Неколико управо словеначких европосланика константно индукује тезе о томе да је Србија реметилачки фактор у овом делу Европе.

Када све ово сумирамо, видимо да нимало случајно баш паралелно са покушајима обојене револуције и дестабилизације земље, дириговане из иностранства, долази и једна оваква пресуда у кафкијанском процесу, како га је назвала сама Црква. Напади на цркву су све време праћени мржњом изнутра, махом баш од еврофанатичних, левих и либералних припадника блокадерског покрета који нештедимице сеју мржњу према цркви, патријарху и светињама, називајући Богородичин појас фетишом, а милион људи који су ишли да му се поклоне били су називани најпогрднијим именима. Презир који се излива над патријархом и црквом као стубом идентитета симултано се одвија са свим другим елементима хибридног рата против Србије. У томе имају и несебичну помоћ неколицине гласних медија.

Што се самог патријарха тиче, председник Србије Александар Вучић је изузетно прецизно и добро рекао да патријарха чека ореол жртве и мученика, али и да је осуђен за нешто што никада није урадио и да то показује шта о њему мисле сви који раде против Србије. Председников саветник и лидер Српске напредне странке Милош Вучевић је, пак, још пре два месеца изванредно приметио да напади на патријарха Порфирија и Српску православну цркву нису никаква новост, већ континуитет. Као да је тиме већ тада антиципирао срамну љубљанску пресуду која, као што је сасвим јасно, није никакав изоловани инцидент већ део ширег контекста вођења хибридног рата против Србије, Српске православне цркве и целокупног српског културног и духовног идентитета. Прогон на Косову и Метохији, настојања да се укине Република Српска и наметање геноцидне и агресорске стигме, антисрпски потези црногорске владе, усташтво у несмањеној снази у Хрватској, а на то и дестабилизација земље изнутра, све је то део једног истог мозаика како би се Србија ослабила. Стога је јако битно о пресуди из Љубљане говорити као примеру како се и кроз судске институције може подривати осам векова светосавске културе и идентитета једног народа.

проф. др Борис Стојковски, историчар