Zmija ispod klade: Kako prepoznati lažnu prijateljicu pre nego što vas uništi

Ali kada se raskine prijateljstvo, retko ko shvata da je reč o gubitku iste težine. Emocionalna bliskost, poverenje, zajednička sećanja i planovi – sve to nestaje jednako bolno kao i ljubavna veza, samo bez seksualne komponente, a niko ne šalje saučešće za to. Najbolniji udarci u životu stižu upravo od onih kojima verujemo najviše

O ovom fenomenu, o tananoj granici između zdrave i toksične ženske prijateljske veze, i o tome zašto upravo najbliži ljudi zadaju najdublje rane, govorila je psiholog, kriminalista i profajler Sofija Bolhovitina u razgovoru sa voditeljkom podkasta Anželom Iljinom. Njihov razgovor, vođen tonom iskrenim do bola, razotkriva mehanizme zavisti, konkurencije i emocionalne eksploatacije koji se kriju iza naizgled bezazlenih prijateljskih gestova.

Bolhovitina objašnjava da najteže udarce zadaju upravo ljudi kojima smo dali najviše moći nad sopstvenim emocijama, mislima i ponašanjem. Prijatelj kome poveravamo tajne, koji ulazi u krug našeg poverenja, poseduje ogroman uticaj na naše samopouzdanje – i kada taj uticaj zloupotrebi, posledice su duboke. Pre nego što nekog proglasimo izdajnikom, profajler savetuje da se postupak posmatra odvojeno od osobe: da li je reč o jednokratnom promašaju ili obrascu koji se ponavlja, i da li je osoba pokazala spremnost da prizna grešku i popravi odnos. Priznanje krivice, iskreno izvinjenje i promena ponašanja u budućnosti su, prema njenim rečima, ključni pokazatelji da li prijateljstvo ima šansu da preživi sukob. Ćutanje nikada nije rešenje – onaj ko trpi povredu bez reči, samo odlaže eksploziju koja će na kraju sve srušiti zbog sitnice.

Zavist, tvrdi Bolhovitina, potpuno je prirodno osećanje – svako ko tvrdi da je nikada nije osetio jednostavno ne govori istinu. Ključna razlika leži u tome da li je zavist funkcionalna ili destruktivna. Takozvana bela zavist podrazumeva divljenje uspehu druge osobe i želju da se taj uspeh dostigne bez ikakve zlonamernosti. Crna zavist je potpuno druga priča: ona podrazumeva da druga osoba ne zaslužuje ono što ima, da je do toga došla na nepošten način, i prati je potreba da se uspeh obezvredi kako bi zavidnik ponovo, makar u sopstvenoj mašti, izjednačio račune.

Posebno upečatljiv je primer koji je Bolhovitina ispričala – kada prijateljica pod maskom brižnosti savetuje da se boja kose promeni jer navodno ne pristaje, a rezultat takvog „prijateljskog“ saveta bude opadanje kose i uništena kosa koju je druga strana toliko cenila. Iza naizgled bezazlenog saveta može da se krije potreba da se uspeh, lepota ili sreća druge osobe svedu na njen nivo.

Jedan od najupečatljivijih delova razgovora tiče se fenomena prijatelja koji su prisutni dok traje kriza, a nestaju čim se stvari poprave. Bolhovitina to objašnjava kroz optiku disfunkcionalnih porodica – ljudi koji su odrastali u okruženju gde se ljubav pokazivala isključivo kroz brigu tokom bolesti ili nevolje, jednostavno ne znaju kako da reaguju na tuđu sreću. Oni ne prepoznaju svoju ulogu u trenutku kada nema krize koju treba rešavati, jer su naučeni da je jedini legitiman način ispoljavanja bliskosti spasavanje nekoga iz nevolje.

Drugi mehanizam je znatno mračniji i tiče se takozvanog Karpmanovog trougla, obrasca u kojem osoba naizmenično igra ulogu žrtve, progonitelja ili spasioca. Za takve ljude vrhunac prijateljstva jeste dramatično juriti u pomoć usred noći, preuzeti tuđu odgovornost na sebe – a onda čekati da neko uradi isto za njih. Ovakav model je, prema rečima kriminaliste, plodno tle za buduće sukobe i raskide, jer razara granice između pomoći i takozvanog spasilaštva, gde jedna strana bukvalno otima drugoj pravo da sama snosi posledice sopstvenih odluka.

Da bi objasnila zašto uspeh jedne osobe često izaziva neprijateljstvo okoline, Bolhovitina se poziva na takozvanu teoriju rakovi u koritu. Kada se rakovi nalaze zajedno u koritu, svaki pojedinačno ima šansu da se izvuče napolje – ali ga ostali kleštima neprestano vuku nazad, sprečavajući ga da pobegne, čime na kraju niko ne uspeva da se oslobodi. Isti obrazac, tvrdi ona, ljudi ponavljaju jedni prema drugima: kada neko počne da napreduje, okolina ga kroz sopstvene projekcije straha pokušava vratiti u „sigurnu“ zonu osrednjosti.

Iza fraza poput „nemaš ti šanse da u tome uspeš“ retko stoji zla namera – najčešće je reč o iskrenom, evolucijski ugrađenom strahu za bezbednost voljene osobe. Napuštanje poznatog i sigurnog uvek nosi rizik, a osoba sklona anksioznosti instinktivno pokušava da vas zadrži u poznatom okruženju, ubeđena da vas time štiti od opasnosti napolju.

Razgovor je dotakao i jedan od najtežih mogućih scenarija – situaciju u kojoj muškarac vara suprugu upravo sa njenom najbližom prijateljicom. Bolhovitina bez ustezanja kaže da za takav čin ne postoji nikakvo opravdanje i da je neverstvo uvek stvar izbora, a ne slučajnosti ili okolnosti. Istovremeno upozorava na opasnost takozvanog krivljenja žrtve -  prebacivanja krivice na prevarenu stranu zato što navodno „nije primetila“ šta se dešava. Jedina „krivica“ žrtve, naglašava ona, jeste to što je verovala, a poverenje samo po sebi nikada ne sme biti razlog za osudu.

Kao znake koji mogu ukazivati na skrivenu privlačnost između partnera i treće osobe, Bolhovitina navodi produženo posmatranje sa interesovanjem, telesnu orijentaciju tela ka toj osobi tokom razgovora u društvu, kao i neprirodno interesovanje za nekoga bez ikakvog konkretnog povoda. Napominje i da prijateljstvo između muškarca i žene jeste moguće, ali samo pod uslovom da postoji iskreno, obostrano odsustvo fizičke privlačnosti – i, dodaje sa osmehom, uz potpuno odsustvo alkohola, koji snižava kontrolu i otvara vrata impulsima koji bi u treznom stanju ostali potisnuti.

Jedna od najkorisnijih tema razgovora bila je upotreba prijateljstva kao zamene za stručnu psihološku pomoć. Bolhovitina jasno kaže da je nezdravo neprestano trošiti emocionalne resurse druge osobe bez ikakve uzajamnosti – dakle, zvati je isključivo kada je potrebno „otvoriti dušu“, a zatim je ignorisati kada je sve u redu. Takvo ponašanje naziva emocionalnim (psihološkim) vampirizmom, jer prijatelj preuzima ulogu neplaćenog terapeuta bez prava da odbije, dok istovremeno troši ogromnu kognitivnu i emocionalnu energiju da bi drugu stranu smirio i ohrabrio.

Drugi problematičan obrazac je prebacivanje lične odgovornosti na prijatelja koji je dao savet. Ako je neko poslušao prijateljicu i stvari se nisu razvile po planu, krivica se ne sme automatski prebaciti na osobu koja je savet dala u dobroj nameri – odluka da se savet posluša uvek ostaje lična odgovornost onoga ko ga je prihvatio.

Posebno slojevit deo razgovora odnosio se na fenomen takozvanog toksičnog stida. Reč je o situaciji u kojoj osoba koja je nekome pomogla u trenutku slabosti, koja je bila svedok njenog poraza, stida ili sloma, kasnije neočekivano postane meta obezvređivanja i tihe agresije. Objašnjenje leži u tome što je onome ko je bio spasavan izuzetno teško da svakodnevno gleda osobu koja je videla njegovu najranjiviju stranu – umesto zahvalnosti, javlja se potreba da se ta nelagoda ugasi obezvređivanjem izvora sopstvenog stida.

Bolhovitina ovde uvodi i pojam koji pripada čuvenom psihoanalitičaru i socijalnom filozofu Erihu Fromu – sadističko-mazohistički kontakt, obrazac u kojem jedna strana crpi samopouzdanje iz poniženja druge, dok druga strana svoju vrednost gradi isključivo kroz servisiranje i idealizaciju te iste, po pravilu toksične, figure.

Konkurencija među prijateljicama, kaže Bolhovitina, sama po sebi nije problem – ljudska vrsta ima, prema njenim rečima, najviše taj osećaj međusobne konkurencije na celoj planeti, što je istorijski gledano pokretalo i naučni i tehnološki napredak. Problem nastaje kada konkurencija postane zlonamerna, kada jedna strana pokušava da drugu ponizi, obezvredi ili sabotira umesto da je podrži. Tada se, kako to slikovito opisuje jedna poznata balerina, konkurencija pretvara u sipanje „stakla u baletske papučice“ drugoj strani.

Takođe je upozorila na obrazac po kome se neke devojke svesno ili nesvesno okružuju prijateljicama koje smatraju „slabijim“ po nekom parametru – manje lepim, manje uspešnim, manje pametnim – samo da bi na tom kontrastu same blistale. Ovakav obrazac druženja, prema njenim rečima, tipičan je za sredine u kojima je opseg zajedničkih interesovanja sveden na površne teme, i predstavlja jasan znak nezdrave unutargrupne dinamike.

U jednom od najkonkretnijih delova razgovora, Bolhovitina je izložila sopstveni sistem prepoznavanja zdravog i nezdravog prijateljstva, oslanjajući se delimično i na metodologiju američkog psihologa Džona Gotmana, poznatog po istraživanjima bračnih i porodičnih odnosa kroz analizu emocionalnih interakcija. Nezdravo prijateljstvo, prema njenim rečima, prepoznaje se po sklonosti ka spasilaštvu i zajedničkom predavanju porocima, po komunikaciji prožetoj sarkazmom i potcenjivanjem koje samo jedna strana doživljava kao šalu, po jasnoj hijerarhiji u kojoj jedna osoba uvek odlučuje, po zlopamćenju i prećutanim uvredama, po naizmeničnom „sad se družimo, sad ne“ ponašanju, po kritici pred svima i pohvali samo u četiri oka, po širenju tuđih tajni i po jednostranoj inicijativi u kojoj samo jedna osoba zove, piše i planira zajedničko vreme.

Zdravo prijateljstvo, nasuprot tome, prepoznaje se po uzajamnoj pomoći i komunikaciji punoj zahvalnosti i komplimenata, po ravnopravnosti u kojoj se interesi obe strane podjednako uvažavaju, po iskrenosti i otvorenosti, po sposobnosti da se ostane prijatelj i posle svađe, po kritici u četiri oka i pohvali pred drugima, po čuvanju poverenih tajni, po dobronamernom humoru i, možda najvažnije, po obostranoj inicijativi i saradnji – kada jedna strana pomaže drugoj oko selidbe ili renoviranja, a druga dolazi da pomogne oko bebe kada je najpotrebnije.

Na pitanje zašto neka prijateljstva prežive i tridesetogodišnjicu, dok se druga raspadaju svakih nekoliko godina, Bolhovitina navodi kombinaciju faktora: fleksibilnost, sposobnost da se oprosti i da se odnos obnovi posle sukoba, dosledna posvećenost istoj osobi umesto neprestanog traženja novih poznanstava, kao i zajedničke tačke dodira koje se čuvaju kroz nostalgiju. Prema njenim rečima, tip afektivne vezanosti koji gradimo u prijateljstvima – baš kao i u ljubavnim vezama – potiče iz obrasca koji smo internalizovali u ranom detinjstvu, posmatrajući odnos roditelja prema nama i međusobno.

Prijateljstvo i ljubav, kaže Bolhovitina, imaju isti kalup – oba izrastaju iz istog emotivnog otiska stečenog u najranijem detinjstvu.

Kao ilustraciju onoga što, prema njenom mišljenju, čini pravo prijateljstvo, Bolhovitina navodi film „Zelena knjiga“ (Green Book), ovenčan Oskarom, zasnovan na istinitoj priči o dvojici muškaraca koji su u stvarnom životu ostali prijatelji do kraja života i umrli u razmaku od svega tri meseca. Reč je o italijansko-američkom vozaču i telohranitelju Toniju Valelongi (Tony Vallelonga) i afroameričkom pijanisti-virtuozu doktoru Donu Širliju (Dr. Don Shirley), dvojici ljudi iz potpuno različitih svetova – jednom grubom, predrasudama opterećenom čoveku iz radničke sredine i drugom, prefinjenom, usamljenom umetniku.

Prema tumačenju Bolhovitine, prekretnica u njihovom odnosu nastupila je u trenutku kada je svaki od njih prepoznao izuzetnost onog drugog: Toni je prihvatio doktora Širlija onog trenutka kada je čuo njegovu muziku i bio zapanjen njenom lepotom, dok je doktor Širli zavoleo Tonija posmatrajući ga kako veštinom i snalažljivošću rešava naizgled nerešive, opasne situacije na putu kroz američki jug. Prava osnova trajnog prijateljstva, zaključuje kriminalista, jeste bezuslovno prihvatanje druge osobe onakve kakva jeste, bez pokušaja da se ona preoblikuje po sopstvenoj meri.

Bolhovitina je razgovor potkrepila i nizom naučnih podataka. Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, ljudi sa čvrstim socijalnim vezama ređe oboljevaju i sporije stare. Istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Kentu, koje je tokom pandemije kovida obuhvatilo uzorak od oko trinaest hiljada ljudi, pokazalo je da bi osobe sa bliskim socijalnim kontaktima brže i lakše ozdravile. Do sličnih zaključaka došao je i Univerzitet Kornel, utvrdivši snažnu vezu između fizičkog zdravlja i kvaliteta socijalnih odnosa, dok je jedna obimna metaanaliza, koja je objedinila nalaze iz čak sto četrdeset osam pojedinačnih istraživanja, potvrdila da socijalna povezanost značajno utiče na kardiovaskularno zdravlje, pojavu tumora i opšte psihičko stanje.

Objašnjenje leži u biohemiji: kontakt sa bliskim ljudima podiže nivo dopamina i oksitocina, hormona koji imaju gotovo isceljujući efekat na organizam. Prijatelji, kaže Bolhovitina, zadovoljavaju tri ključne ljudske potrebe – potrebu za pripadanjem i nežnošću, potrebu za priznanjem i poštovanjem, i potrebu za sigurnošću koja dolazi iz saznanja da postoji neko ko će stati u našu odbranu kada je najpotrebnije.

Na kraju razgovora, Bolhovitina se osvrnula i na praktično pitanje koje muči mnoge odrasle ljude – gde uopšte naći nove prijatelje kada više nema školskih klupa i zajedničkih dvorišta. Njen odgovor je jednostavan: svuda, pod uslovom da se pređe sa taktike traženja dobrih prijatelja na taktiku postajanja dobrim prijateljem samom sebi i drugima. U odraslom dobu, kaže ona, prijateljstva se najčešće rađaju kroz posao, saradnju i zajedničke profesionalne projekte, a ne treba potcenjivati ni obična poznanstva koja se, uz strpljenje i postepeno zbližavanje, mogu razviti u duboke i trajne veze.

Poseban katalizatora bliskosti su zajedničkih putovanja. Odrasla prijateljstva, za razliku od dečjih, više ne počivaju na igri, već na zajedničkim vrednostima, iskustvima i, pre svega, na uzajamnom prihvatanju bez pokušaja preoblikovanja druge osobe.

Razgovor se završava jednim od najličnijih trenutaka u čitavoj epizodi – Sofijinom ličnom ispovešću o paničnom napadu tokom specijalističkog pregleda u inostranstvu, kada je jedini oslonac bila muževljeva ruka koju je držala tokom čitavog pregleda. Iz tog iskustva Bolhovitina izvlači univerzalnu poruku: na samrtnoj postelji niko ne traži svoju torbicu ili nakit, već poziva najbliže ljude da im drže ruku. Upravo ta jednostavna, gotovo primitivna potreba za dodirom bliske osobe, zaključuje ona, jeste najpouzdaniji dokaz da čovek, uprkos svoj složenosti savremenog sveta, ostaje suštinski socijalno biće – i da nijedno postignuće, imovina ili status ne mogu zameniti toplinu istinskog prijateljstva.

Ceo razgovor emitovan je na jutjub kanalu Anželia, koji vodi Anžela Iljina, marketing stručnjak i autorka podkasta posvećenog psihologiji odnosa, ljubavi i ličnog razvoja. Epizoda nosi naziv „Ovi znaci će razotkriti svaku prijateljicu! Kako prepoznati zmiju?“, a gošća Sofija Bolhovitina redovno se pojavljuje na kanalu kao stalna saradnica za teme profajlinga, verifikacije laži i psihologije ličnosti. Bolhovitina je inače bivši kapetan policije, osnivač Sveruskog centra za psihološku podršku i poznata je široj publici i po nastupima u televizijskim emisijama posvećenim analizi ponašanja i otkrivanju obmane.

dr Goran Dejanović