Змија испод кладе: Како препознати лажну пријатељицу пре него што вас уништи

Али када се раскине пријатељство, ретко ко схвата да је реч о губитку исте тежине. Емоционална блискост, поверење, заједничка сећања и планови – све то нестаје једнако болно као и љубавна веза, само без сексуалне компоненте, а нико не шаље саучешће за то. Најболнији ударци у животу стижу управо од оних којима верујемо највише

О овом феномену, о тананој граници између здраве и токсичне женске пријатељске везе, и о томе зашто управо најближи људи задају најдубље ране, говорила је психолог, криминалиста и профајлер Софија Болховитина у разговору са водитељком подкаста Анжелом Иљином. Њихов разговор, вођен тоном искреним до бола, разоткрива механизме зависти, конкуренције и емоционалне експлоатације који се крију иза наизглед безазлених пријатељских гестова.

Болховитина објашњава да најтеже ударце задају управо људи којима смо дали највише моћи над сопственим емоцијама, мислима и понашањем. Пријатељ коме поверавамо тајне, који улази у круг нашег поверења, поседује огроман утицај на наше самопоуздање – и када тај утицај злоупотреби, последице су дубоке. Пре него што неког прогласимо издајником, профајлер саветује да се поступак посматра одвојено од особе: да ли је реч о једнократном промашају или обрасцу који се понавља, и да ли је особа показала спремност да призна грешку и поправи однос. Признање кривице, искрено извињење и промена понашања у будућности су, према њеним речима, кључни показатељи да ли пријатељство има шансу да преживи сукоб. Ћутање никада није решење – онај ко трпи повреду без речи, само одлаже експлозију која ће на крају све срушити због ситнице.

Завист, тврди Болховитина, потпуно је природно осећање – свако ко тврди да је никада није осетио једноставно не говори истину. Кључна разлика лежи у томе да ли је завист функционална или деструктивна. Такозвана бела завист подразумева дивљење успеху друге особе и жељу да се тај успех достигне без икакве злонамерности. Црна завист је потпуно друга прича: она подразумева да друга особа не заслужује оно што има, да је до тога дошла на непоштен начин, и прати је потреба да се успех обезвреди како би завидник поново, макар у сопственој машти, изједначио рачуне.

Посебно упечатљив је пример који је Болховитина испричала – када пријатељица под маском брижности саветује да се боја косе промени јер наводно не пристаје, а резултат таквог „пријатељског“ савета буде опадање косе и уништена коса коју је друга страна толико ценила. Иза наизглед безазленог савета може да се крије потреба да се успех, лепота или срећа друге особе сведу на њен ниво.

Један од најупечатљивијих делова разговора тиче се феномена пријатеља који су присутни док траје криза, а нестају чим се ствари поправе. Болховитина то објашњава кроз оптику дисфункционалних породица – људи који су одрастали у окружењу где се љубав показивала искључиво кроз бригу током болести или невоље, једноставно не знају како да реагују на туђу срећу. Они не препознају своју улогу у тренутку када нема кризе коју треба решавати, јер су научени да је једини легитиман начин испољавања блискости спасавање некога из невоље.

Други механизам је знатно мрачнији и тиче се такозваног Карпмановог троугла, обрасца у којем особа наизменично игра улогу жртве, прогонитеља или спасиоца. За такве људе врхунац пријатељства јесте драматично јурити у помоћ усред ноћи, преузети туђу одговорност на себе – а онда чекати да неко уради исто за њих. Овакав модел је, према речима криминалисте, плодно тле за будуће сукобе и раскиде, јер разара границе између помоћи и такозваног спасилаштва, где једна страна буквално отима другој право да сама сноси последице сопствених одлука.

Да би објаснила зашто успех једне особе често изазива непријатељство околине, Болховитина се позива на такозвану теорију ракови у кориту. Када се ракови налазе заједно у кориту, сваки појединачно има шансу да се извуче напоље – али га остали клештима непрестано вуку назад, спречавајући га да побегне, чиме на крају нико не успева да се ослободи. Исти образац, тврди она, људи понављају једни према другима: када неко почне да напредује, околина га кроз сопствене пројекције страха покушава вратити у „сигурну“ зону осредњости.

Иза фраза попут „немаш ти шансе да у томе успеш“ ретко стоји зла намера – најчешће је реч о искреном, еволуцијски уграђеном страху за безбедност вољене особе. Напуштање познатог и сигурног увек носи ризик, а особа склона анксиозности инстинктивно покушава да вас задржи у познатом окружењу, убеђена да вас тиме штити од опасности напољу.

Разговор је дотакао и један од најтежих могућих сценарија – ситуацију у којој мушкарац вара супругу управо са њеном најближом пријатељицом. Болховитина без устезања каже да за такав чин не постоји никакво оправдање и да је неверство увек ствар избора, а не случајности или околности. Истовремено упозорава на опасност такозваног кривљења жртве -  пребацивања кривице на преварену страну зато што наводно „није приметила“ шта се дешава. Једина „кривица“ жртве, наглашава она, јесте то што је веровала, а поверење само по себи никада не сме бити разлог за осуду.

Као знаке који могу указивати на скривену привлачност између партнера и треће особе, Болховитина наводи продужено посматрање са интересовањем, телесну оријентацију тела ка тој особи током разговора у друштву, као и неприродно интересовање за некога без икаквог конкретног повода. Напомиње и да пријатељство између мушкарца и жене јесте могуће, али само под условом да постоји искрено, обострано одсуство физичке привлачности – и, додаје са осмехом, уз потпуно одсуство алкохола, који снижава контролу и отвара врата импулсима који би у трезном стању остали потиснути.

Једна од најкориснијих тема разговора била је употреба пријатељства као замене за стручну психолошку помоћ. Болховитина јасно каже да је нездраво непрестано трошити емоционалне ресурсе друге особе без икакве узајамности – дакле, звати је искључиво када је потребно „отворити душу“, а затим је игнорисати када је све у реду. Такво понашање назива емоционалним (психолошким) вампиризмом, јер пријатељ преузима улогу неплаћеног терапеута без права да одбије, док истовремено троши огромну когнитивну и емоционалну енергију да би другу страну смирио и охрабрио.

Други проблематичан образац је пребацивање личне одговорности на пријатеља који је дао савет. Ако је неко послушао пријатељицу и ствари се нису развиле по плану, кривица се не сме аутоматски пребацити на особу која је савет дала у доброј намери – одлука да се савет послуша увек остаје лична одговорност онога ко га је прихватио.

Посебно слојевит део разговора односио се на феномен такозваног токсичног стида. Реч је о ситуацији у којој особа која је некоме помогла у тренутку слабости, која је била сведок њеног пораза, стида или слома, касније неочекивано постане мета обезвређивања и тихе агресије. Објашњење лежи у томе што је ономе ко је био спасаван изузетно тешко да свакодневно гледа особу која је видела његову најрањивију страну – уместо захвалности, јавља се потреба да се та нелагода угаси обезвређивањем извора сопственог стида.

Болховитина овде уводи и појам који припада чувеном психоаналитичару и социјалном филозофу Ериху Фрому – садистичко-мазохистички контакт, образац у којем једна страна црпи самопоуздање из понижења друге, док друга страна своју вредност гради искључиво кроз сервисирање и идеализацију те исте, по правилу токсичне, фигуре.

Конкуренција међу пријатељицама, каже Болховитина, сама по себи није проблем – људска врста има, према њеним речима, највише тај осећај међусобне конкуренције на целој планети, што је историјски гледано покретало и научни и технолошки напредак. Проблем настаје када конкуренција постане злонамерна, када једна страна покушава да другу понизи, обезвреди или саботира уместо да је подржи. Тада се, како то сликовито описује једна позната балерина, конкуренција претвара у сипање „стакла у балетске папучице“ другој страни.

Такође је упозорила на образац по коме се неке девојке свесно или несвесно окружују пријатељицама које сматрају „слабијим“ по неком параметру – мање лепим, мање успешним, мање паметним – само да би на том контрасту саме блистале. Овакав образац дружења, према њеним речима, типичан је за средине у којима је опсег заједничких интересовања сведен на површне теме, и представља јасан знак нездраве унутаргрупне динамике.

У једном од најконкретнијих делова разговора, Болховитина је изложила сопствени систем препознавања здравог и нездравог пријатељства, ослањајући се делимично и на методологију америчког психолога Џона Готмана, познатог по истраживањима брачних и породичних односа кроз анализу емоционалних интеракција. Нездраво пријатељство, према њеним речима, препознаје се по склоности ка спасилаштву и заједничком предавању пороцима, по комуникацији прожетој сарказмом и потцењивањем које само једна страна доживљава као шалу, по јасној хијерархији у којој једна особа увек одлучује, по злопамћењу и прећутаним увредама, по наизменичном „сад се дружимо, сад не“ понашању, по критици пред свима и похвали само у четири ока, по ширењу туђих тајни и по једностраној иницијативи у којој само једна особа зове, пише и планира заједничко време.

Здраво пријатељство, насупрот томе, препознаје се по узајамној помоћи и комуникацији пуној захвалности и комплимената, по равноправности у којој се интереси обе стране подједнако уважавају, по искрености и отворености, по способности да се остане пријатељ и после свађе, по критици у четири ока и похвали пред другима, по чувању поверених тајни, по добронамерном хумору и, можда најважније, по обостраној иницијативи и сарадњи – када једна страна помаже другој око селидбе или реновирања, а друга долази да помогне око бебе када је најпотребније.

На питање зашто нека пријатељства преживе и тридесетогодишњицу, док се друга распадају сваких неколико година, Болховитина наводи комбинацију фактора: флексибилност, способност да се опрости и да се однос обнови после сукоба, доследна посвећеност истој особи уместо непрестаног тражења нових познанстава, као и заједничке тачке додира које се чувају кроз носталгију. Према њеним речима, тип афективне везаности који градимо у пријатељствима – баш као и у љубавним везама – потиче из обрасца који смо интернализовали у раном детињству, посматрајући однос родитеља према нама и међусобно.

Пријатељство и љубав, каже Болховитина, имају исти калуп – оба израстају из истог емотивног отиска стеченог у најранијем детињству.

Као илустрацију онога што, према њеном мишљењу, чини право пријатељство, Болховитина наводи филм „Зелена књига“ (Греен Боок), овенчан Оскаром, заснован на истинитој причи о двојици мушкараца који су у стварном животу остали пријатељи до краја живота и умрли у размаку од свега три месеца. Реч је о италијанско-америчком возачу и телохранитељу Тонију Валелонги (Тонy Валлелонга) и афроамеричком пијанисти-виртуозу доктору Дону Ширлију (Др. Дон Схирлеy), двојици људи из потпуно различитих светова – једном грубом, предрасудама оптерећеном човеку из радничке средине и другом, префињеном, усамљеном уметнику.

Према тумачењу Болховитине, прекретница у њиховом односу наступила је у тренутку када је сваки од њих препознао изузетност оног другог: Тони је прихватио доктора Ширлија оног тренутка када је чуо његову музику и био запањен њеном лепотом, док је доктор Ширли заволео Тонија посматрајући га како вештином и сналажљивошћу решава наизглед нерешиве, опасне ситуације на путу кроз амерички југ. Права основа трајног пријатељства, закључује криминалиста, јесте безусловно прихватање друге особе онакве каква јесте, без покушаја да се она преобликује по сопственој мери.

Болховитина је разговор поткрепила и низом научних података. Према извештају Светске здравствене организације, људи са чврстим социјалним везама ређе обољевају и спорије старе. Истраживање спроведено на Универзитету у Кенту, које је током пандемије ковида обухватило узорак од око тринаест хиљада људи, показало је да би особе са блиским социјалним контактима брже и лакше оздравиле. До сличних закључака дошао је и Универзитет Корнел, утврдивши снажну везу између физичког здравља и квалитета социјалних односа, док је једна обимна метаанализа, која је објединила налазе из чак сто четрдесет осам појединачних истраживања, потврдила да социјална повезаност значајно утиче на кардиоваскуларно здравље, појаву тумора и опште психичко стање.

Објашњење лежи у биохемији: контакт са блиским људима подиже ниво допамина и окситоцина, хормона који имају готово исцељујући ефекат на организам. Пријатељи, каже Болховитина, задовољавају три кључне људске потребе – потребу за припадањем и нежношћу, потребу за признањем и поштовањем, и потребу за сигурношћу која долази из сазнања да постоји неко ко ће стати у нашу одбрану када је најпотребније.

На крају разговора, Болховитина се осврнула и на практично питање које мучи многе одрасле људе – где уопште наћи нове пријатеље када више нема школских клупа и заједничких дворишта. Њен одговор је једноставан: свуда, под условом да се пређе са тактике тражења добрих пријатеља на тактику постајања добрим пријатељем самом себи и другима. У одраслом добу, каже она, пријатељства се најчешће рађају кроз посао, сарадњу и заједничке професионалне пројекте, а не треба потцењивати ни обична познанства која се, уз стрпљење и постепено зближавање, могу развити у дубоке и трајне везе.

Посебан катализатора блискости су заједничких путовања. Одрасла пријатељства, за разлику од дечјих, више не почивају на игри, већ на заједничким вредностима, искуствима и, пре свега, на узајамном прихватању без покушаја преобликовања друге особе.

Разговор се завршава једним од најличнијих тренутака у читавој епизоди – Софијином личном исповешћу о паничном нападу током специјалистичког прегледа у иностранству, када је једини ослонац била мужевљева рука коју је држала током читавог прегледа. Из тог искуства Болховитина извлачи универзалну поруку: на самртној постељи нико не тражи своју торбицу или накит, већ позива најближе људе да им држе руку. Управо та једноставна, готово примитивна потреба за додиром блиске особе, закључује она, јесте најпоузданији доказ да човек, упркос свој сложености савременог света, остаје суштински социјално биће – и да ниједно постигнуће, имовина или статус не могу заменити топлину истинског пријатељства.

Цео разговор емитован је на јутјуб каналу Анжелиа, који води Анжела Иљина, маркетинг стручњак и ауторка подкаста посвећеног психологији односа, љубави и личног развоја. Епизода носи назив „Ови знаци ће разоткрити сваку пријатељицу! Како препознати змију?“, а гошћа Софија Болховитина редовно се појављује на каналу као стална сарадница за теме профајлинга, верификације лажи и психологије личности. Болховитина је иначе бивши капетан полиције, оснивач Сверуског центра за психолошку подршку и позната је широј публици и по наступима у телевизијским емисијама посвећеним анализи понашања и откривању обмане.

др Горан Дејановић