Zaboravljeni pašnjaci, prazna sela i sve jači požari: Priča o predelima koji ostaju bez zaštite
Leto na Zapadnom Balkanu odavno više nije prepoznatljivo po mirisu zrelog žita, hladovini stoletnih hrastova i cvrkutu ptica koji se razliva preko livada. Poslednjih godina, ono sa sobom donosi i zebnju. Svaki novi toplotni talas, svaki dan bez kapi kiše i svaki nalet vetra budi isto pitanje – „Hoće li priroda ponovo goreti?”
Dok sunce neumoljivo prži zemlju, šume postaju ranjivije nego ikada. Klima se menja, sušni periodi traju duže, padavine postaju nepredvidive, a požari više nisu retke nepogode već gotovo očekivani pratioci leta. Na te procese teško možemo uticati, ali možemo promeniti način na koji se odnosimo prema prostoru koji nas hrani, štiti i određuje.
Otpornost predela ne nastaje u trenutku kada se oglase sirene vatrogasaca. Ona se gradi mesecima, ako ne i godinama ranije, i nastaje na njivama koje nisu zarasle u korov, na pašnjacima gde se još čuje zvono stoke, u šumama kojima se pažljivo gazduje, ali i pored reka i močvara koje prirodi vraćaju ravnotežu. Jedan od tihih problema koji danas oblikuju buduće požare jeste napuštanje sela i poljoprivrednih površina.
Tamo gde su nekada ljudi obrađivali zemlju, kosili livade ili napasali stoku, danas se neprimetno širi gusta vegetacija. Polja obrasla žbunjem postaju nevidljivi fitilji koji omogućavaju vatri da, bez prepreke, proguta ogromne površine. Zato svako aktivno gazdinstvo, svaki voćnjak i svaki obrađeni hektar predstavljaju mnogo više od proizvodnje hrane. Oni postaju prirodni bedem protiv požara, a naši preci su to i te kako znali. Za njih je način života bio sezonska ispaša, održavanje pašnjaka, pažljivo korišćenje šuma i poštovanje prirodnih ciklusa.
Požari zaustavili i vozove
Dok je javnost još pod utiskom nedavnog požara na Deliblatskoj peščari, Srbija se suočava sa novim posledicama vatrene stihije. Zbog požara na njivama koji su se proširili do železničke pruge, privremeno je obustavljen saobraćaj vozova na više deonica, uključujući brzu prugu između Stare Pazove i Nove Pazove, kao i prugu Inđija – Golubinci. Iz „Srbijavoza“ je saopšteno da je do prekida došlo zbog smetnji na železničkoj infrastrukturi izazvanih požarima u neposrednoj blizini pruge, pa je saobraćaj obustavljen iz bezbednosnih razloga. U međuvremenu su vozovi ponovo počeli da saobraćaju redovno, ali putnicima se savetuje da pre polaska provere najnovije informacije o redu vožnje i eventualnim kašnjenjima.
U međuvremenu, antropogeni uticaj sve je više uzimao maha, a prirodni resursi počeli su nekontrolisano da se eksploatišu, do te mere, da iz godine u godinu, sve ranije ulazimo u „ekološki dug”. Danas, kada klimatske promene brišu granice između godišnjih doba, upravo ta iskustva postaju dragoceno znanje koje ne bi smelo da ostane zaboravljeno.
Ni šuma nije samo skup stabala, već živi organizam. Raznovrsne, negovane šume sa različitim vrstama i starošću drveća otpornije su na požare od gustih i zapuštenih sastojina. Selektivno proređivanje, uklanjanje suvih i obolelih stabala i stalno praćenje zdravstvenog stanja šuma, osim stručnog posla, predstavljaju i ulaganja u budućnost, u kojoj će priroda lakše podnositi klimatske izazove.
Ipak, nijedna šuma ne može sama, pa tako uz livade, reke, močvare i poljoprivredna zemljišta čini mozaik koji usporava širenje vatre, jer gde ima raznolikosti, postoji i veća šansa da se požar zaustavi. Zato je očuvanje biodiverziteta mnogo više od zaštite retkih biljaka i životinja. To je ulaganje u sigurnost ljudi, sela i gradova.
Apel „Vojvodinašuma”
Javno preduzeće „Vojvodinašume“ podsetilo je javnost na određena pravila ponašanja u prirodi tokom letnjih meseci, što nije zgoreg napomenuti. Naime, kako navode, zabranjena je upotreba otvorene vatre i plamena u šumi i na udaljenosti manjoj od 200 metara od njenog ruba, osim na mestima koja su za to posebno uređena i obeležena. Takođe, neophodno je izbegavati nekontrolisano paljenje korova, strnjike, trske, trave i drugog rastinja, a građane pozivaju da, nakon boravka u prirodi, ne ostavljaju otpad za sobom. Takođe, bitno je napomenuti da bi bilo poželjno svaku pojavu dima ili vatre odmah prijaviti nadležnoj vatrogasno – spasilačkoj jedinici. Jer, kako kažu iz ovog preduzeća, šuma ne traži mnogo, samo da je ne zaboravimo. Ono što danas sačuvamo od plamena, sutra će sačuvati nas.
Najvažniju ulogu ipak imaju oni koji u tim predelima žive. Poljoprivrednici, šumari, meštani i lokalne organizacije prvi primećuju promene koje drugima promaknu. Njihovo iskustvo, poznavanje terena i spremnost da zajednički deluju često predstavljaju prvu liniju odbrane od katastrofe.
Kada se tome pridruže obrazovanje, odgovorno upravljanje zemljištem i saradnja između opština, stručnih institucija i susednih država, nastaje ono što nijedna tehnologija ne može da zameni, a to je zajednica koja brine o svom prostoru.
Požari ne poznaju administrativne granice. Vatra ne pita gde prestaje jedna opština, a počinje druga. Zato ni odgovornost ne sme imati granice. Samo zajedničkim delovanjem moguće je obnoviti degradirana područja, očuvati prirodna staništa i smanjiti rizike koji svake godine postaju sve izraženiji.
Svaka obnovljena livada, svaka održavana šuma, svaki sačuvani pašnjak i svako dete koje nauči zašto prirodu treba čuvati predstavljaju tihu pobedu nad vatrom koja tek može doći. A to su mali koraci koji zajedno stvaraju otporniji i sigurniji prostor za generacije koje dolaze.
Zato priprema za letnju sezonu požara možda jeste posao stručnih službi, ali je i te kako odgovornost svakoga ko zakorači u prirodu. Jedan ugašen opušak, jedan komad otpada manje ili jedan blagovremeni poziv kada se primete dim ili plamen, mogu sačuvati hiljade stabala, domove divljih životinja, ali i ljudske živote.
Ivana Bakmaz
