Заборављени пашњаци, празна села и све јачи пожари: Прича о пределима који остају без заштите
Лето на Западном Балкану одавно више није препознатљиво по мирису зрелог жита, хладовини столетних храстова и цвркуту птица који се разлива преко ливада. Последњих година, оно са собом доноси и зебњу. Сваки нови топлотни талас, сваки дан без капи кише и сваки налет ветра буди исто питање – „Хоће ли природа поново горети?”
Док сунце неумољиво пржи земљу, шуме постају рањивије него икада. Клима се мења, сушни периоди трају дуже, падавине постају непредвидиве, а пожари више нису ретке непогоде већ готово очекивани пратиоци лета. На те процесе тешко можемо утицати, али можемо променити начин на који се односимо према простору који нас храни, штити и одређује.
Отпорност предела не настаје у тренутку када се огласе сирене ватрогасаца. Она се гради месецима, ако не и годинама раније, и настаје на њивама које нису зарасле у коров, на пашњацима где се још чује звоно стоке, у шумама којима се пажљиво газдује, али и поред река и мочвара које природи враћају равнотежу. Један од тихих проблема који данас обликују будуће пожаре јесте напуштање села и пољопривредних површина.
Тамо где су некада људи обрађивали земљу, косили ливаде или напасали стоку, данас се неприметно шири густа вегетација. Поља обрасла жбуњем постају невидљиви фитиљи који омогућавају ватри да, без препреке, прогута огромне површине. Зато свако активно газдинство, сваки воћњак и сваки обрађени хектар представљају много више од производње хране. Они постају природни бедем против пожара, а наши преци су то и те како знали. За њих је начин живота био сезонска испаша, одржавање пашњака, пажљиво коришћење шума и поштовање природних циклуса.
Пожари зауставили и возове
Док је јавност још под утиском недавног пожара на Делиблатској пешчари, Србија се суочава са новим последицама ватрене стихије. Због пожара на њивама који су се проширили до железничке пруге, привремено је обустављен саобраћај возова на више деоница, укључујући брзу пругу између Старе Пазове и Нове Пазове, као и пругу Инђија – Голубинци. Из „Србијавоза“ је саопштено да је до прекида дошло због сметњи на железничкој инфраструктури изазваних пожарима у непосредној близини пруге, па је саобраћај обустављен из безбедносних разлога. У међувремену су возови поново почели да саобраћају редовно, али путницима се саветује да пре поласка провере најновије информације о реду вожње и евентуалним кашњењима.
У међувремену, антропогени утицај све је више узимао маха, а природни ресурси почели су неконтролисано да се експлоатишу, до те мере, да из године у годину, све раније улазимо у „еколошки дуг”. Данас, када климатске промене бришу границе између годишњих доба, управо та искуства постају драгоцено знање које не би смело да остане заборављено.
Ни шума није само скуп стабала, већ живи организам. Разноврсне, неговане шуме са различитим врстама и старошћу дрвећа отпорније су на пожаре од густих и запуштених састојина. Селективно проређивање, уклањање сувих и оболелих стабала и стално праћење здравственог стања шума, осим стручног посла, представљају и улагања у будућност, у којој ће природа лакше подносити климатске изазове.
Ипак, ниједна шума не може сама, па тако уз ливаде, реке, мочваре и пољопривредна земљишта чини мозаик који успорава ширење ватре, јер где има разноликости, постоји и већа шанса да се пожар заустави. Зато је очување биодиверзитета много више од заштите ретких биљака и животиња. То је улагање у сигурност људи, села и градова.
Апел „Војводинашума”
Јавно предузеће „Војводинашуме“ подсетило је јавност на одређена правила понашања у природи током летњих месеци, што није згорег напоменути. Наиме, како наводе, забрањена је употреба отворене ватре и пламена у шуми и на удаљености мањој од 200 метара од њеног руба, осим на местима која су за то посебно уређена и обележена. Такође, неопходно је избегавати неконтролисано паљење корова, стрњике, трске, траве и другог растиња, а грађане позивају да, након боравка у природи, не остављају отпад за собом. Такође, битно је напоменути да би било пожељно сваку појаву дима или ватре одмах пријавити надлежној ватрогасно – спасилачкој јединици. Јер, како кажу из овог предузећа, шума не тражи много, само да је не заборавимо. Оно што данас сачувамо од пламена, сутра ће сачувати нас.
Најважнију улогу ипак имају они који у тим пределима живе. Пољопривредници, шумари, мештани и локалне организације први примећују промене које другима промакну. Њихово искуство, познавање терена и спремност да заједнички делују често представљају прву линију одбране од катастрофе.
Када се томе придруже образовање, одговорно управљање земљиштем и сарадња између општина, стручних институција и суседних држава, настаје оно што ниједна технологија не може да замени, а то је заједница која брине о свом простору.
Пожари не познају административне границе. Ватра не пита где престаје једна општина, а почиње друга. Зато ни одговорност не сме имати границе. Само заједничким деловањем могуће је обновити деградирана подручја, очувати природна станишта и смањити ризике који сваке године постају све израженији.
Свака обновљена ливада, свака одржавана шума, сваки сачувани пашњак и свако дете које научи зашто природу треба чувати представљају тиху победу над ватром која тек може доћи. А то су мали кораци који заједно стварају отпорнији и сигурнији простор за генерације које долазе.
Зато припрема за летњу сезону пожара можда јесте посао стручних служби, али је и те како одговорност свакога ко закорачи у природу. Један угашен опушак, један комад отпада мање или један благовремени позив када се примете дим или пламен, могу сачувати хиљаде стабала, домове дивљих животиња, али и људске животе.
Ивана Бакмаз
