KOŠARKAŠKA LIGA SRBIJE PRED BLOKADOM Četiri kluba zaustavljaju ligu, a sad traže da je spasavaju

I teško je oteti se utisku da je mala grupa klubova, koja već duže vreme nema većinu u Skupštini KLS, pronašla još jedan način da uspori ili zaustavi donošenje odluka koje su neophodne za početak i normalno funkcionisanje takmičenja.

Problem je što Statut KLS, sa zahtevom za dvotrećinskom većinom, takvu mogućnost praktično ostavlja otvorenom. Ideja je očigledno bila da se najvažnije odluke donose uz što širi konsenzus, ali se u praksi pokazalo da isti mehanizam može da posluži i kao alat za blokadu većine.

A upravo to, prema onome što se mesecima može videti, postaje obrazac ponašanja.

Spartak, Dynamic, FMP i Zlatibor ne moraju da imaju većinu da bi uticali na rad lige. Dovoljno je da zajedno glasaju protiv, odnosno da uz sebe imaju dovoljan broj uzdržanih, pa da odluke ostanu bez potrebne većine. Na taj način 18 drugih klubova može da se nađe u situaciji da ne može da sprovede ono zbog čega Skupština KLS i postoji – da donosi odluke i organizuje takmičenje.

Još je problematičnije što se u takvoj situaciji, barem javno, retko nude konkretna alternativna rešenja. Nema mnogo predloga kako bi liga trebalo da izgleda, nema dovoljno prostora za kompromis, a protivljenje se često svodi na – protiv.

To je legitimno pravo svakog kluba. Ali legitimno pravo ne znači i da posledice takvog ponašanja ne postoje.

Statut je, ipak, predvideo mogućnost da rad lige bude blokiran i dao određena ovlašćenja direktoru takmičenja kako bi se sprečilo da sporovi među klubovima prerastu u problem za čitavu ligu. Upravo je zato posebno zanimljivo što se, umesto pokušaja da se kroz sportske i institucionalne mehanizme pronađe kompromis, u čitavu priču uključilo i pravosuđe.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je odluku kojom se Skupštini KLS onemogućava da donosi odluke važne za organizaciju takmičenja.

Bez obzira na to kakav će biti konačni pravni epilog, sama brzina kojom je odluka doneta otvorila je ozbiljna pitanja. Za veoma kratko vreme trebalo je razmotriti obimnu dokumentaciju, relevantne propise i statute, utvrditi činjenice i doneti odluku čije posledice mogu da osete svi učesnici KLS.

Nije problem u tome što se neko obratio sudu. To je legitimno pravo. Problem je to što odluka, u trenutku kada je domaćoj košarci potrebno što više stabilnosti, dodatno komplikuje situaciju i praktično produžava blokadu.

Posebno je zanimljivo obrazloženje prema kojem postoji opasnost da bi Skupština donošenjem određenih odluka mogla da nanese štetu takmičenju. Istovremeno, teško je ne primetiti da upravo sprečavanje Skupštine da donosi odluke može proizvesti vrlo sličan, ako ne i ozbiljniji problem.

KLS se, tako, našla u neobičnoj situaciji – odluke ne smeju da se donesu jer bi mogle da ugroze takmičenje, ali njihovo nedonošenje takođe ugrožava takmičenje.

A vreme prolazi.

Nova sezona je pred vratima. Klubovi moraju da znaju gde i kada igraju, igrači moraju da imaju jasne ugovore i planove, treneri da rade, sponzori da znaju šta podržavaju, a navijači da znaju šta ih čeka. Iza svega toga nisu samo klubovi i funkcioneri, već stotine igrača i zaposlenih, njihove porodice, brojni sponzori i veliki broj dece koja svakodnevno ulaze u košarkaške sale.

Upravo zato je teško razumeti da se interesi nekolicine klubova mogu staviti ispred interesa čitavog takmičenja.

A onda dolazi možda i najzanimljiviji deo cele priče.

Ista četiri kluba koja su već duže vreme deo problema sa funkcionisanjem KLS sada se obraćaju Košarkaškom savezu Srbije sa zahtevom da Savez „hitno“ preuzme organizaciju lige, uz obrazloženje da je takmičenje ugroženo.

Teško je ne primetiti ironiju u takvom sled događaja.

Najpre se blokira rad organa lige, zatim se posledice te blokade predstavljaju kao dokaz da liga ne može normalno da funkcioniše, a onda se od druge institucije traži da preuzme organizaciju.

Ako je to zaista put kojim domaća košarka treba da ide, onda bi bilo pošteno da se javnosti objasni i zbog čega je do svega toga uopšte došlo.

Jer nije sporno da četiri kluba imaju pravo da budu nezadovoljna. Nije sporno ni da mogu da traže zaštitu svojih interesa. Nije sporno ni da imaju pravo da se obrate sudu.

Ali postoji velika razlika između borbe za sopstveni interes i situacije u kojoj ta borba počinje da proizvodi štetu čitavom takmičenju.

KLS nije vlasništvo Spartaka, Dynamica, FMP-a i Zlatibora. Ali nije ni vlasništvo preostalih klubova. Ona je zajednička liga svih učesnika i, možda još važnije, jedan od temelja domaće košarke.

Zato je krajnje vreme da se sa ličnih i klupskih interesa pređe na pitanje koje bi trebalo da bude najvažnije: kako da se sezona normalno odigra.

A ako neko ima drugačiji plan – sasvim je legitimno da ga predstavi javno.

Ko želi promene, neka ih predloži. Ko smatra da je sistem loš, neka ponudi bolji. Ko traži drugačiju organizaciju, neka objasni kako bi ona izgledala.

Ali blokada bez rešenja teško može biti put napred.

Na kraju ostaje jedno sasvim jednostavno pitanje: da li je ugroženost KLS posledica problema koji su nastali sami od sebe – ili je postala sredstvo za ostvarivanje cilja koji je od početka bio mnogo širi od običnog neslaganja oko dnevnog reda?

Odgovor će, pre ili kasnije, morati da daju oni koji su ovu situaciju i doveli dovde.