КОШАРКАШКА ЛИГА СРБИЈЕ ПРЕД БЛОКАДОМ Четири клуба заустављају лигу, а сад траже да је спасавају

И тешко је отети се утиску да је мала група клубова, која већ дуже време нема већину у Скупштини КЛС, пронашла још један начин да успори или заустави доношење одлука које су неопходне за почетак и нормално функционисање такмичења.

Проблем је што Статут КЛС, са захтевом за двотрећинском већином, такву могућност практично оставља отвореном. Идеја је очигледно била да се најважније одлуке доносе уз што шири консензус, али се у пракси показало да исти механизам може да послужи и као алат за блокаду већине.

А управо то, према ономе што се месецима може видети, постаје образац понашања.

Спартак, Dynamic, ФМП и Златибор не морају да имају већину да би утицали на рад лиге. Довољно је да заједно гласају против, односно да уз себе имају довољан број уздржаних, па да одлуке остану без потребне већине. На тај начин 18 других клубова може да се нађе у ситуацији да не може да спроведе оно због чега Скупштина КЛС и постоји – да доноси одлуке и организује такмичење.

Још је проблематичније што се у таквој ситуацији, барем јавно, ретко нуде конкретна алтернативна решења. Нема много предлога како би лига требало да изгледа, нема довољно простора за компромис, а противљење се често своди на – против.

То је легитимно право сваког клуба. Али легитимно право не значи и да последице таквог понашања не постоје.

Статут је, ипак, предвидео могућност да рад лиге буде блокиран и дао одређена овлашћења директору такмичења како би се спречило да спорови међу клубовима прерасту у проблем за читаву лигу. Управо је зато посебно занимљиво што се, уместо покушаја да се кроз спортске и институционалне механизме пронађе компромис, у читаву причу укључило и правосуђе.

Први основни суд у Београду донео је одлуку којом се Скупштини КЛС онемогућава да доноси одлуке важне за организацију такмичења.

Без обзира на то какав ће бити коначни правни епилог, сама брзина којом је одлука донета отворила је озбиљна питања. За веома кратко време требало је размотрити обимну документацију, релевантне прописе и статуте, утврдити чињенице и донети одлуку чије последице могу да осете сви учесници КЛС.

Није проблем у томе што се неко обратио суду. То је легитимно право. Проблем је то што одлука, у тренутку када је домаћој кошарци потребно што више стабилности, додатно компликује ситуацију и практично продужава блокаду.

Посебно је занимљиво образложење према којем постоји опасност да би Скупштина доношењем одређених одлука могла да нанесе штету такмичењу. Истовремено, тешко је не приметити да управо спречавање Скупштине да доноси одлуке може произвести врло сличан, ако не и озбиљнији проблем.

КЛС се, тако, нашла у необичној ситуацији – одлуке не смеју да се донесу јер би могле да угрозе такмичење, али њихово недоношење такође угрожава такмичење.

А време пролази.

Нова сезона је пред вратима. Клубови морају да знају где и када играју, играчи морају да имају јасне уговоре и планове, тренери да раде, спонзори да знају шта подржавају, а навијачи да знају шта их чека. Иза свега тога нису само клубови и функционери, већ стотине играча и запослених, њихове породице, бројни спонзори и велики број деце која свакодневно улазе у кошаркашке сале.

Управо зато је тешко разумети да се интереси неколицине клубова могу ставити испред интереса читавог такмичења.

А онда долази можда и најзанимљивији део целе приче.

Иста четири клуба која су већ дуже време део проблема са функционисањем КЛС сада се обраћају Кошаркашком савезу Србије са захтевом да Савез „хитно“ преузме организацију лиге, уз образложење да је такмичење угрожено.

Тешко је не приметити иронију у таквом след догађаја.

Најпре се блокира рад органа лиге, затим се последице те блокаде представљају као доказ да лига не може нормално да функционише, а онда се од друге институције тражи да преузме организацију.

Ако је то заиста пут којим домаћа кошарка треба да иде, онда би било поштено да се јавности објасни и због чега је до свега тога уопште дошло.

Јер није спорно да четири клуба имају право да буду незадовољна. Није спорно ни да могу да траже заштиту својих интереса. Није спорно ни да имају право да се обрате суду.

Али постоји велика разлика између борбе за сопствени интерес и ситуације у којој та борба почиње да производи штету читавом такмичењу.

КЛС није власништво Спартака, Dynamicа, ФМП-а и Златибора. Али није ни власништво преосталих клубова. Она је заједничка лига свих учесника и, можда још важније, један од темеља домаће кошарке.

Зато је крајње време да се са личних и клупских интереса пређе на питање које би требало да буде најважније: како да се сезона нормално одигра.

А ако неко има другачији план – сасвим је легитимно да га представи јавно.

Ко жели промене, нека их предложи. Ко сматра да је систем лош, нека понуди бољи. Ко тражи другачију организацију, нека објасни како би она изгледала.

Али блокада без решења тешко може бити пут напред.

На крају остаје једно сасвим једноставно питање: да ли је угроженост КЛС последица проблема који су настали сами од себе – или је постала средство за остваривање циља који је од почетка био много шири од обичног неслагања око дневног реда?

Одговор ће, пре или касније, морати да дају они који су ову ситуацију и довели довде.