Bliži se jedan je od NAJVEĆIH PRAZNIKA U PRAVOSLAVNOM KALENDARU Velika Gospojina je POSEBAN DAN za Srpkinje, a etnolog podseća na najvažnije NARODNE OBIČAJE i verovanja
Velika Gospojina u narodnom kalendaru zauzima posebno mesto jer se uz ovaj praznik vezuju brojni običaji povezani sa zdravljem, porodicom, ženama i prirodom.
Smatrala se važnom prekretnicom u godini, pa su se oko nje razvila verovanja o lekovitom bilju, vodi, plodnosti i zaštiti doma.
Kako objašnjava Saša Srećković, muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu, upravo u tim običajima vidi se koliko su nekada bili povezani čovek, priroda i zajednica.
To je praznik koji se nalazi na granici između jednog i drugog perioda godine, pa su se uz njega vezivali običaji koji su se ticali zdravlja, plodnosti, domaćinstva i pripreme za vreme koje dolazi, ističe Saša Srećković, muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu.
U narodnoj tradiciji Velika Gospojina, odnosno Uspenje Presvete Bogorodice, doživljavana je i kao zaštitnica žena pre svega porodilja i majki. Na ovaj dan se, prema narodnom verovanju, nisu obavljali poslovi, a praznik su mnoge porodice, sela i gradovi uzimale za svoju krsnu slavu. Prazniku prethodi dvonedeljni Gospojinski post, a u tradiciji su zabeleženi i običaji vezani za pričest.
Posebno mesto imalo je lekovito bilje. U pojedinim krajevima verovalo se da trave ubrane oko Velike Gospojine imaju posebnu lekovitu moć, pa su žene sakupljale borovnice i različite biljke koje su potom čuvane i korišćene za lečenje. Poseban značaj imao je bosiljak, koji je u tradicionalnoj kulturi imao i lekovitu i obrednu, zaštitnu ulogu, naglašava Srećković.
Sa Velikom Gospojinom povezivala su se i verovanja o lekovitim vodama. U nekim sredinama bolesnici su odlazili na izvore za koje se verovalo da imaju lekovitu moć i umivali se njihovom vodom, očekujući zdravlje i isceljenje.
Važan deo narodnog kalendara predstavlja period između Velike i Male Gospojine, koji se naziva međudnevica. U tom periodu, prema zabeleženim verovanjima, bilo je pogodno vreme za branje plodova i lekovitog bilja. Pominju se kičica, hajdučka trava, ugaslica, konjski bosiljak i druge biljke kojima su u tradicionalnoj medicini pripisivana lekovita svojstva, kaže Srećković.
On ističe da kada govorimo o ovim običajima, važno je da ih ne posmatramo kao izdvojena narodna verovanja. Oni su deo jedne celine u kojoj su čovek, priroda, porodica i zajednica bili povezani.
Upravo zato su nam dragoceni za razumevanje tradicionalne kulture, piše Lepa i srećna.
