Ближи се један је од НАЈВЕЋИХ ПРАЗНИКА У ПРАВОСЛАВНОМ КАЛЕНДАРУ Велика Госпојина је ПОСЕБАН ДАН за Српкиње, а етнолог подсећа на најважније НАРОДНЕ ОБИЧАЈЕ и веровања
Велика Госпојина у народном календару заузима посебно место јер се уз овај празник везују бројни обичаји повезани са здрављем, породицом, женама и природом.
Сматрала се важном прекретницом у години, па су се око ње развила веровања о лековитом биљу, води, плодности и заштити дома.
Како објашњава Саша Срећковић, музејски саветник Етнографског музеја у Београду, управо у тим обичајима види се колико су некада били повезани човек, природа и заједница.
То је празник који се налази на граници између једног и другог периода године, па су се уз њега везивали обичаји који су се тицали здравља, плодности, домаћинства и припреме за време које долази, истиче Саша Срећковић, музејски саветник Етнографског музеја у Београду.
У народној традицији Велика Госпојина, односно Успење Пресвете Богородице, доживљавана је и као заштитница жена пре свега породиља и мајки. На овај дан се, према народном веровању, нису обављали послови, а празник су многе породице, села и градови узимале за своју крсну славу. Празнику претходи двонедељни Госпојински пост, а у традицији су забележени и обичаји везани за причест.
Посебно место имало је лековито биље. У појединим крајевима веровало се да траве убране око Велике Госпојине имају посебну лековиту моћ, па су жене сакупљале боровнице и различите биљке које су потом чуване и коришћене за лечење. Посебан значај имао је босиљак, који је у традиционалној култури имао и лековиту и обредну, заштитну улогу, наглашава Срећковић.
Са Великом Госпојином повезивала су се и веровања о лековитим водама. У неким срединама болесници су одлазили на изворе за које се веровало да имају лековиту моћ и умивали се њиховом водом, очекујући здравље и исцељење.
Важан део народног календара представља период између Велике и Мале Госпојине, који се назива међудневица. У том периоду, према забележеним веровањима, било је погодно време за брање плодова и лековитог биља. Помињу се кичица, хајдучка трава, угаслица, коњски босиљак и друге биљке којима су у традиционалној медицини приписивана лековита својства, каже Срећковић.
Он истиче да када говоримо о овим обичајима, важно је да их не посматрамо као издвојена народна веровања. Они су део једне целине у којој су човек, природа, породица и заједница били повезани.
Управо зато су нам драгоцени за разумевање традиционалне културе, пише Лепа и срећна.
