okoTVoko: Zovi me kad ti se plače

U danima kada je bilo toliko strašnih vesti na televizijama o požarima, o opštoj kataklizmi, pogledao sam tu jednu emisiju, odloženo, jer je nema na Jutjubu. Kao dete Mihajlo je ostao bez mame i bake. Majka je imala rak pluća, a baka je doživela moždani udar. Kumovi postaju staratelji ali im je oduzeto starateljstvo. 

Sestra se odrekla starateljstva zbog svojih problema. Dom u Zvečanskoj je bio spas. Ali to nije bilo kao u seriji „Sivi dom”. Mihajlo se susreo sa ocem koji ne želi da čuje za njega. Preživeo je fizičko i psihičko maltretiranje. Sabotirano mu je samopouzdanje, lomljen mu je karakter, a sve zbog alkoholizma kuma. Umeli su da mu kažu „Ti si kriv što ti je majka umrla”. 

Imao je slučajan susret sa biološkim ocem i profesionalni susret sa polusestrom koju je sreo na nedelji mode gde je radio u PR timu ali je odlučio da joj se ne javlja. Neiskazane emocije stvaraju bolest i mogu da budu kobne po zdravlje, a nije hteo da ponovi scenario svoje majke i bake, Mihajlo je odlučio da otvoreno priča o svojim emocijama. Jako je dobro iskazati svoju tugu bilo kroz suze ili kroz ispovedni intervju.

Posle ovog razgovora sam shvatio zašto je ovaj medicinski tehničar postao master žurnalistike. Shvatio sam zašto volim tu dikciju gde se čuje škola Drage Jonaš i Radio Beograda. Shvatio sam zašto bi Mihajlo mogao da prođe i kao maneken ili kao glumac. 

I shvatio sam kako je birao svoju karijeru da ostane ozbiljan i dostojanstven, da bude odan pravoj informativi i da ne ode stranputicama koje može da donese ego i uticaj estrade na profesionalnog novinara. Shvatio sam zašto je toliko topao pozdrav kolege kada se slučajno sretnemo ispred Sava centra, gde je njegova sadašnja televizija. 

Nije ovu priču ispričao meni kada je bio gost u „Tabloidu” jer je bilo više gostiju, a on se nije gurao da priča na te teme. Ali je to ispričao vrcavom kolegi Viktoru sa Televizije Blic. Znam sa koliko nežnosti i pažnje su Tanja Peternek Aleksić, Milan Kalinić, Isidora Lukić, vodili ispovedni intervju i koliko su gledali da me ne povrede. 

Znam na koji način mi je Miloš Urošević sa Prve televizije izjavio saučešće povodom gubitka majke mog sina, znam kako me je zagrlio. Znam koliko ljudi je meni pričalo o svojoj tuzi, bolu, bolesti, gubitku. U danu kad su goreli Halkidiki i kada je goreo Omiš, izgubile su se sve moje iluzije da ikada može biti bolje. 

Bilo mi je gore nego kad sam preživeo kovid, ali Mihajlo Pavić mi je vratio volju za novinarstvom. Čovek koji je mlađi od 24 godine, čovek koji ima dve godine više od moje televizijske karijere. 

Uhvatio me išijas, nisu mi prijale ni estradne vesti, uvek jedno te isto Jeca i Ceca. Nije mi prijao jezik mržnje u medijima, protiv koga sam se uvek borio. Ali vraćajući tu emisiju tri puta da napišem ovu kolumnu, shvatio sam da ništa nije nepopravljivo.

 I što bi šeretski rekla Nada Topčagić „Mihajlo Miki, Miki prođe život ovoliki”. Znam da bi i Viktor i Mihajlo odabrali neku drugu pesmu. Odabrali bi „Zlatni dan” Kornelija Bate Kovača. 

Život nema reprizu i treba pokušati da se prođe sa što manje patnji. Tog dana je bilo pomračenje sunca i repriza 1999.godine. Nisam više smeo da palim televizor. A mogli su da odaberu neki drugi put i kolega Viktor i kolega Mihajlo. 

Malo je danas ljudi koji brane našu profesiju. Malo je kolega koje nije udarila zvezdana prašina u oči. I malo je dobrih i iskrenih ljudi. Zato volim kada mi drugari iz struke kažu „Zovi me kad ti se plače”.
Aleksandar Filipović