окоТВоко: Зови ме кад ти се плаче

У данима када је било толико страшних вести на телевизијама о пожарима, о општој катаклизми, погледао сам ту једну емисију, одложено, јер је нема на Јутјубу. Као дете Михајло је остао без маме и баке. Мајка је имала рак плућа, а бака је доживела мождани удар. Кумови постају старатељи али им је одузето старатељство. 

Сестра се одрекла старатељства због својих проблема. Дом у Звечанској је био спас. Али то није било као у серији „Сиви дом”. Михајло се сусрео са оцем који не жели да чује за њега. Преживео је физичко и психичко малтретирање. Саботирано му је самопоуздање, ломљен му је карактер, а све због алкохолизма кума. Умели су да му кажу „Ти си крив што ти је мајка умрла”. 

Имао је случајан сусрет са биолошким оцем и професионални сусрет са полусестром коју је срео на недељи моде где је радио у PR тиму али је одлучио да јој се не јавља. Неисказане емоције стварају болест и могу да буду кобне по здравље, а није хтео да понови сценарио своје мајке и баке, Михајло је одлучио да отворено прича о својим емоцијама. Јако је добро исказати своју тугу било кроз сузе или кроз исповедни интервју.

После овог разговора сам схватио зашто је овај медицински техничар постао мастер журналистике. Схватио сам зашто волим ту дикцију где се чује школа Драге Јонаш и Радио Београда. Схватио сам зашто би Михајло могао да прође и као манекен или као глумац. 

И схватио сам како је бирао своју каријеру да остане озбиљан и достојанствен, да буде одан правој информативи и да не оде странпутицама које може да донесе его и утицај естраде на професионалног новинара. Схватио сам зашто је толико топао поздрав колеге када се случајно сретнемо испред Сава центра, где је његова садашња телевизија. 

Није ову причу испричао мени када је био гост у „Таблоиду” јер је било више гостију, а он се није гурао да прича на те теме. Али је то испричао врцавом колеги Виктору са Телевизије Блиц. Знам са колико нежности и пажње су Тања Петернек Алексић, Милан Калинић, Исидора Лукић, водили исповедни интервју и колико су гледали да ме не повреде. 

Знам на који начин ми је Милош Урошевић са Прве телевизије изјавио саучешће поводом губитка мајке мог сина, знам како ме је загрлио. Знам колико људи је мени причало о својој тузи, болу, болести, губитку. У дану кад су горели Халкидики и када је горео Омиш, изгубиле су се све моје илузије да икада може бити боље. 

Било ми је горе него кад сам преживео ковид, али Михајло Павић ми је вратио вољу за новинарством. Човек који је млађи од 24 године, човек који има две године више од моје телевизијске каријере. 

Ухватио ме ишијас, нису ми пријале ни естрадне вести, увек једно те исто Јеца и Цеца. Није ми пријао језик мржње у медијима, против кога сам се увек борио. Али враћајући ту емисију три пута да напишем ову колумну, схватио сам да ништа није непоправљиво.

 И што би шеретски рекла Нада Топчагић „Михајло Мики, Мики прође живот оволики”. Знам да би и Виктор и Михајло одабрали неку другу песму. Одабрали би „Златни дан” Корнелија Бате Ковача. 

Живот нема репризу и треба покушати да се прође са што мање патњи. Тог дана је било помрачење сунца и реприза 1999.године. Нисам више смео да палим телевизор. А могли су да одаберу неки други пут и колега Виктор и колега Михајло. 

Мало је данас људи који бране нашу професију. Мало је колега које није ударила звездана прашина у очи. И мало је добрих и искрених људи. Зато волим када ми другари из струке кажу „Зови ме кад ти се плаче”.
Александар Филиповић