Najstariji i najveći srpski univerzitet ove godine u grupi od 501. do 600. mesta UZROCI PADA BEOGRADSKOG UNIVERZITETA NA ŠANGAJSKOJ LISTI

Prvi put ga je u junu 2003. godine objavio Centar za vrhunske/izuzetne univerzitete (Center for World-Class Universities — CWCU) Visoke škole za obrazovanje Univerziteta Đao Tong u Šangaju. Do 2008. godine rangiranje je bilo povezano sa pomenutim šangajskim Univerzitetom Đao Tong, dok ga od 2009. objavljuje Shanghai Ranking Consultancy. Zbog mesta gde se objavljuje i ponela je taj pomalo kolokvijalni, ali svetski poznat naziv Šangajska lista. I samu metodologiju na osnovu koje se do danas vrši ovo rangiranje su razvili istraživači Univerziteta Đao Tong neposredno pre nego što su počeli da publikuju ovu listu. 

Prvobitni cilj bio je da se omogući poređenje položaja kineskih univerziteta sa vodećim visokoškolskim ustanovama u svetu i da se proceni jaz u naučnoistraživačkom radu i rezultatima. Vremenom Šangajska lista je evoluirala u najpoznatije akademsko rangiranje, koje rado prenose i brojni mediji. 
 

Njeno objavljivanje svake godine izaziva različite komentare i ima raznoliku percepciju koja se neretko preliva i na politički teren. Takva situacija je i sa našom zemljom. No, pre nego što pređemo na studiju slučaja našeg najvećeg i najstarijeg univerziteta, a naučne objektivnosti radi, trebalo bi malo detaljnije pojasniti šta je uopšte ova lista i šta ona pokazuje. Iako nije jedina lista koja rangira svetske univerzitete, Šangajska lista je svakako najpoznatija i koristi se u brojnim analizama nacionalnih sistema visokog obrazovanja, univerzitetskih politika i naučne produktivnosti. Njena metodologija se zasniva pretežno na kvantitativnim pokazateljima naučnog rada, citiranosti i međunarodnih naučnih nagrada, ali je usredsređena prvenstveno usmeren na merenje naučnoistraživačkog učinka univerziteta. Svake godine u postupak rangiranja ulazi više od 2.500 univerziteta, dok se javno objavljuje lista najboljih hiljadu. Relevantni kriterijumi za rangiranje univerziteta prema ovoj metodologiji su sledeći: • dobitnike Nobelove nagrade među alumnistima ili zaposlenima; • dobitnike Fildsove medalje (najprestižnija nagrada za matematičare) • istraživače sa liste Highly Cited Researchers kompanije Clarivate; • radove objavljene u časopisima Nature ili Science; • značajan broj radova indeksiranih u bazama Science Citation Index Expanded (SCIE) i Social Sciences Citation Index (SSCI) u okviru baze Web of Science.   
 

Ova i ovakva metodologija je, ipak, podvrgnuta i kritici. Naime, jedna od najčešćih zamerki odnosi se na činjenicu da praktično svi pokazatelji mere isključivo naučnoistraživački učinak, odnosno naučnu produkciju, dok se kvalitet nastave ne meri, a nema ni studentske evaluacije niti drugih parametara. Činjenica da je na Šangajskoj listi daleko veća zastupljenost prirodnih, tehničkih i biomedicinskih nauka nego društveno-humanističkih. Na rezultat, odnosno rang, mogu (iako ne nužno) uticati i veličina institucije, struktura naučnih oblasti, jezik na kome se objavljuju radovi i način organizacije univerziteta. No, ovi potonji faktori nisu presudni. Uprkos ovim kritikama, koje su publikovane u značajnim naučnim časopisima, Šangajska lista ostaje najrelevantnija i široko se koristi. Pitanje koje se postavlja jeste kakvi su rezultati Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi. 
 

Naš najstariji i najveći univerzitet prvi put je ušao na Šangajsku listu 2012. godine, kada je svrstan u grupu od 401. do 500. mesta. Tokom narednih godina njegov plasman se popravljao, a 2016. i 2017. godine rangiran je od 201. do 300. mesta, što predstavlja njegov najbolji rezultat do danas. Naredne 2018. godine bio je rangiran u grupi od 301. do 400. mesta, dok je 2019. i 2020. godine bio u grupi između 401—500 svetskih univerziteta na ovoj listi. Univerzitet u Beogradu se 2025. godine nalazio u grupi od 401. do 500. mesta, čime je četvrtu godinu zaredom ostao među 500 najbolje rangiranih univerziteta sveta prema Šangajskoj listi. 
 

Prema najnovijem rangiranju, nedavno objavljenom 15. avgusta 2026. godine Univerzitet u Beogradu svrstan je u grupu od 501. do 600. mesta, što je predstavljalo pad u odnosu na 2025. godinu, a naročito u odnosu na ranije godine kada se zaista nalazio u daleko višim grupama. Kada su u pitanju kriterijumi za Šangajsku listu, Univerzitet u Beogradu nije dobio bodove za kriterijum vezan za nosioce Nobelove nagrade ili Fildsove medalje. No, taj kriterijum svakako nije ispunjavao ni u vreme kada je bio značajno više rangiran, pa ćemo taj i zaobići. Međutim, isto tako, nula bodova UB je imao i u kategoriji visoko citiranih istraživača (HiCi). U kategoriji radova u časopisima Nature i Science (N&S) imao je 5,7 bodova, dok je u pokazatelju publikacija indeksiranih u bazama SCIE i SSCI (PUB) Univerzitet u Beogradu je na Šangajskoj listi dobio 38,6 bodova, a u pokazatelju učinka po zaposlenom (PCP) 16,3 boda. Dakle, glavni izvor bodova Univerziteta u Beogradu bila naučna produkcija indeksirana u Web of Science bazama. Pri tome, treba imati na umu da se većina radova koji nose tekuću godinu predaje ili tokom prethodne ili početkom ove godine, tako da je i taj broj radova predat ili tokom lane ili, u verovatno daleko manjem broju slučajeva, početkom ove godine. Štaviše, u vezi sa ovim kriterijumom zanimljivo je, da čak i ako je objavljen isti ili sličan broj radova, a drugi univerziteti objave više, dolazi do automatskog pada. To bi sugerisalo da se nije radilo više nego u ranijem periodu, nego u najboljem slučaju isto. No, nešto drugo je posebno uticalo na ovaj pad rangiranja. Beogradski univerzitet prema metodologiji za 2026. godinu nije imao istraživača u kategoriji najcitiranijih, što donosi 20% bodova. Štaviše, u ne tako davnoj prošlosti, upravo je činjenica da je BU imao najcitiranijeg istraživača i pomogla samom Univerzitetu da bude vrlo visoko kotiran. Napred je rečeno da je 2016. godine Univerzitet u Beogradu ostvario svoj najbolji rezultat, plasmanom između 201. i 300. mesta. Tome rezultatu je lično tada doprineo matematičar i profesor Mašinskog fakulteta Stojan Radenović. Ovaj naš ugledni naučni poslenik je, inače, i poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a bio je i predsedavajući kao najstariji poslanik na početku saziva iz 2024. godine. Profesor Radenović je član Srpske napredne stranke, član je skupštinskog odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo. U više navrata je istakao da je ponosan što je na listi SNS i smatra da je Srbija mnogo napredovala baš zahvaljujući politici ove partije. Dakle, kao što se već može nazreti, pitanje pada rezultata Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi predstavlja kompleksnu temu, prepunu složenih i isprepletanih razloga. Neupitno je da je sa strane države neophodno daleko veće ulaganje u konkretna naučna istraživanja. Nema sumnje da je ranijih godina kroz Fond za nauku zaista podržano dosta veoma kvalitetnih projekata, ali jasno je da bi to moralo da bude u još većem obimu. 

Budžet za nauku je nominalno povećan poslednjih godina, i to u ne beznačajnoj meri, ali su iznosi vezani za sama istraživanja, objavljivanje monografija, studijska putovanja u inostranstvo i druge slične aktivnosti nesumnjivo nedovoljne. Pokrajina je takođe prilično izdašna u raspisivanju konkursa za različite projekte i svakako su pozitivan pokazatelj nastojanja države da pomogne nauci. Dakle, jasno je da država nije jedini krivac za ovaj pad ili uopšte za lošije naučne rezultate i postignuća. Isto tako, jasno je da je ranija podrška države davala određene rezultate, ali da je veliki uspeh bio nošen na plećima pojedinaca kakav je pre deceniju bio profesor Stojan Radenović, dakle pojedinac uvažavan u svetskim naučnim krugovima. Međutim, problemi, kada je individualni doprinos je mnogo veći. Naime, od 1944-1945. godine i kraja Drugog svetskog rata srpska elita je sistematski uništavana, najpre ubijanjem političkih protivnika ili njihovim proterivanjem a kasnije specifičnom politikom koja je vođena. Naime, univerzitet je postao mesto na kome su neretko dovođeni provereni partijski kadrovi, ali ljudi krajnje skromnih naučnih dostignuća i dometa. Stoga su brojni veliki rezultati u jugoslovenskoj nauci, gotovo uvek i bez izuzetka bili uspesi pojedinaca, pošto je sistematski rad bio ređa pojava. 

Ne treba zaboraviti rak-ranu domaćih univerziteta, a to je zapošljavanje preko različitih veza i linija. U pitanju su u prethodnim decenijama bili partijska i ideološka podobnost, ogoljeni nepotizam, ali i zapošljavanje preko raznih ličnih svojstava i privatnih veza. Umesto najboljih studenata dovedeno je u akademsku zajednicu zaista puno mediokriteta krajnje skromnih sposobnosti iza kojih nije ostalo, niti će ostati značajnija biobibliografija i naučna postignuća. Mnogi od njih su dovedeni izrazito ideološki i u tokom nezakonitih blokada fakulteta i univerziteta u Srbiji krajem pretprošle i tokom prošle godine baš ekstremni levoliberalni krugovi u akademskoj zajednici su predvodili razne protivzakonite aktivnosti. Isto tako, prednjačili su i deca roditelja ili rodbina onih koji su bili ili politički aktivni ili imali univerzitetske karijere. Otvarani su iz ideoloških razloga čitavi odseci i stvarani studijski programi kako bi se uhlebili politički saborci, deca, kumovi i drugi. Šangajska lista, činjenica je, ne meri studentski život, predavanja, odnosno nastavu na univerzitetima, niti bilo kakve proteste ili blokade. Ali, činjenica je isto tako i da su prošle godine mnoge kolege odbijale da pišu radove ili su odbijali da budu recenzenti istih. 

Time su svakako uticali na stagnaciju i opadanje naučnog rada, dok su drugi univerziteti u svetu svoju naučnu produkciju podizali, pojedinci su kod nas zanemarili ono što im je posao i zbog čega su, makar formalno, i dovedeni na fakultete. Birali su politiku koja je zakonski zabranjena na Univerzitetu, umesto naučnog rada. Koji nam je, uz nastavni, conditio sine qua non našeg časnog i plemenitog akademskog poziva. Tužna je posebno činjenica da je među blokaderima bio i određen procenat ozbiljnih naučnika koji su imali ranije zanimljivih projekata i vrednih naučnih rezultata. No, bespogovornim stavljanjem na istu stranu sa onima koji su nastojali da sruše državu, sami sebi su umanjili značaj u nauci. I to se jednako odnosi i na one sa univerziteta i iz instituta, koji ovog puta nisu u našem fokusu razmatranja. Blokaderski pokret se ideološki naslanja na onaj iz 1968. godine, i tu ponajmanje ima nauke. 

Predvodili su ga u nemaloj meri ljudi koji su inače u naučnom smislu apsolutno nebitni. Ali, njihovo delovanje je podstaklo mnoge da se ne bave naukom ili ne u dovoljnoj meri da bi se ostvario onaj aspekt napretka koji Šangajska lista meri. Politizacija univerziteta i ekstremno levičarenje ne mogu da daju dobre rezultate. Država bi to morala mnogo više da primeti i pazi. Na univerzitetima nema mesta politici, ekstremnim ideologijama, antidržavnom delovanju i protivzakonitim radnjama. Mnogi docnije ekstremni blokaderi dobijali su velike projekte Fonda za nauku da bi delovali protiv svoje zemlje. Osim toga, njihova delatnost je unela mnogo zle krvi među ljude unutar akademske zajednice, a njihova stigmatizacija ideoloških protivnika nepotrebne sukobe i podele. Mržnja sa kojom se jedan mali deo njih i dalje bori protiv sistema od kog primaju platu nesumnjivo doprinosi i opštem opadanju radnog ambijenta na univerzitetu. Iako je pitanje uzroka pada BU na Šangajskoj listi ove godine izuzetno kompleksno, odbijanje dela ljudi da rade ono što im/nam je posao, svakako je uticalo na to da mnogi pretiču prvi srpski univerzitet.