Најстарији и највећи српски универзитет ове године у групи од 501. до 600. места УЗРОЦИ ПАДА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА НА ШАНГАЈСКОЈ ЛИСТИ

Први пут га је у јуну 2003. године објавио Центар за врхунске/изузетне универзитете (Center for World-Class Universities — CWCU) Високе школе за образовање Универзитета Ђао Тонг у Шангају. До 2008. године рангирање је било повезано са поменутим шангајским Универзитетом Ђао Тонг, док га од 2009. објављује Shanghai Ranking Consultancy. Због места где се објављује и понела је тај помало колоквијални, али светски познат назив Шангајска листа. И саму методологију на основу које се до данас врши ово рангирање су развили истраживачи Универзитета Ђао Тонг непосредно пре него што су почели да публикују ову листу. 

Првобитни циљ био је да се омогући поређење положаја кинеских универзитета са водећим високошколским установама у свету и да се процени јаз у научноистраживачком раду и резултатима. Временом Шангајска листа је еволуирала у најпознатије академско рангирање, које радо преносе и бројни медији. 
 

Њено објављивање сваке године изазива различите коментаре и има разнолику перцепцију која се неретко прелива и на политички терен. Таква ситуација је и са нашом земљом. Но, пре него што пређемо на студију случаја нашег највећег и најстаријег универзитета, а научне објективности ради, требало би мало детаљније појаснити шта је уопште ова листа и шта она показује. Иако није једина листа која рангира светске универзитете, Шангајска листа је свакако најпознатија и користи се у бројним анализама националних система високог образовања, универзитетских политика и научне продуктивности. Њена методологија се заснива претежно на квантитативним показатељима научног рада, цитираности и међународних научних награда, али је усредсређена првенствено усмерен на мерење научноистраживачког учинка универзитета. Сваке године у поступак рангирања улази више од 2.500 универзитета, док се јавно објављује листа најбољих хиљаду. Релевантни критеријуми за рангирање универзитета према овој методологији су следећи: • добитнике Нобелове награде међу алумнистима или запосленима; • добитнике Филдсове медаље (најпрестижнија награда за математичаре) • истраживаче са листе Highly Cited Researchers компаније Clarivate; • радове објављене у часописима Nature или Science; • значајан број радова индексираних у базама Science Citation Index Expanded (SCIE) и Social Sciences Citation Index (SSCI) у оквиру базе Web of Science.   
 

Ова и оваква методологија је, ипак, подвргнута и критици. Наиме, једна од најчешћих замерки односи се на чињеницу да практично сви показатељи мере искључиво научноистраживачки учинак, односно научну продукцију, док се квалитет наставе не мери, а нема ни студентске евалуације нити других параметара. Чињеница да је на Шангајској листи далеко већа заступљеност природних, техничких и биомедицинских наука него друштвено-хуманистичких. На резултат, односно ранг, могу (иако не нужно) утицати и величина институције, структура научних области, језик на коме се објављују радови и начин организације универзитета. Но, ови потоњи фактори нису пресудни. Упркос овим критикама, које су публиковане у значајним научним часописима, Шангајска листа остаје најрелевантнија и широко се користи. Питање које се поставља јесте какви су резултати Београдског универзитета на Шангајској листи. 
 

Наш најстарији и највећи универзитет први пут је ушао на Шангајску листу 2012. године, када је сврстан у групу од 401. до 500. места. Током наредних година његов пласман се поправљао, а 2016. и 2017. године рангиран је од 201. до 300. места, што представља његов најбољи резултат до данас. Наредне 2018. године био је рангиран у групи од 301. до 400. места, док је 2019. и 2020. године био у групи између 401—500 светских универзитета на овој листи. Универзитет у Београду се 2025. године налазио у групи од 401. до 500. места, чиме је четврту годину заредом остао међу 500 најбоље рангираних универзитета света према Шангајској листи. 
 

Према најновијем рангирању, недавно објављеном 15. августа 2026. године Универзитет у Београду сврстан је у групу од 501. до 600. места, што је представљало пад у односу на 2025. годину, а нарочито у односу на раније године када се заиста налазио у далеко вишим групама. Када су у питању критеријуми за Шангајску листу, Универзитет у Београду није добио бодове за критеријум везан за носиоце Нобелове награде или Филдсове медаље. Но, тај критеријум свакако није испуњавао ни у време када је био значајно више рангиран, па ћемо тај и заобићи. Међутим, исто тако, нула бодова УБ је имао и у категорији високо цитираних истраживача (HiCi). У категорији радова у часописима Nature и Science (N&S) имао је 5,7 бодова, док је у показатељу публикација индексираних у базама SCIE и SSCI (PUB) Универзитет у Београду је на Шангајској листи добио 38,6 бодова, а у показатељу учинка по запосленом (PCP) 16,3 бода. Дакле, главни извор бодова Универзитета у Београду била научна продукција индексирана у Web of Science базама. При томе, треба имати на уму да се већина радова који носе текућу годину предаје или током претходне или почетком ове године, тако да је и тај број радова предат или током лане или, у вероватно далеко мањем броју случајева, почетком ове године. Штавише, у вези са овим критеријумом занимљиво је, да чак и ако је објављен исти или сличан број радова, а други универзитети објаве више, долази до аутоматског пада. То би сугерисало да се није радило више него у ранијем периоду, него у најбољем случају исто. Но, нешто друго је посебно утицало на овај пад рангирања. Београдски универзитет према методологији за 2026. годину није имао истраживача у категорији најцитиранијих, што доноси 20% бодова. Штавише, у не тако давној прошлости, управо је чињеница да је БУ имао најцитиранијег истраживача и помогла самом Универзитету да буде врло високо котиран. Напред је речено да је 2016. године Универзитет у Београду остварио свој најбољи резултат, пласманом између 201. и 300. места. Томе резултату је лично тада допринео математичар и професор Машинског факултета Стојан Раденовић. Овај наш угледни научни посленик је, иначе, и посланик у Народној скупштини Републике Србије, а био је и председавајући као најстарији посланик на почетку сазива из 2024. године. Професор Раденовић је члан Српске напредне странке, члан је скупштинског одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво. У више наврата је истакао да је поносан што је на листи СНС и сматра да је Србија много напредовала баш захваљујући политици ове партије. Дакле, као што се већ може назрети, питање пада резултата Универзитета у Београду на Шангајској листи представља комплексну тему, препуну сложених и испреплетаних разлога. Неупитно је да је са стране државе неопходно далеко веће улагање у конкретна научна истраживања. Нема сумње да је ранијих година кроз Фонд за науку заиста подржано доста веома квалитетних пројеката, али јасно је да би то морало да буде у још већем обиму. 

Буџет за науку је номинално повећан последњих година, и то у не безначајној мери, али су износи везани за сама истраживања, објављивање монографија, студијска путовања у иностранство и друге сличне активности несумњиво недовољне. Покрајина је такође прилично издашна у расписивању конкурса за различите пројекте и свакако су позитиван показатељ настојања државе да помогне науци. Дакле, јасно је да држава није једини кривац за овај пад или уопште за лошије научне резултате и постигнућа. Исто тако, јасно је да је ранија подршка државе давала одређене резултате, али да је велики успех био ношен на плећима појединаца какав је пре деценију био професор Стојан Раденовић, дакле појединац уважаван у светским научним круговима. Међутим, проблеми, када је индивидуални допринос је много већи. Наиме, од 1944-1945. године и краја Другог светског рата српска елита је систематски уништавана, најпре убијањем политичких противника или њиховим протеривањем а касније специфичном политиком која је вођена. Наиме, универзитет је постао место на коме су неретко довођени проверени партијски кадрови, али људи крајње скромних научних достигнућа и домета. Стога су бројни велики резултати у југословенској науци, готово увек и без изузетка били успеси појединаца, пошто је систематски рад био ређа појава. 

Не треба заборавити рак-рану домаћих универзитета, а то је запошљавање преко различитих веза и линија. У питању су у претходним деценијама били партијска и идеолошка подобност, огољени непотизам, али и запошљавање преко разних личних својстава и приватних веза. Уместо најбољих студената доведено је у академску заједницу заиста пуно медиокритета крајње скромних способности иза којих није остало, нити ће остати значајнија биобиблиографија и научна постигнућа. Многи од њих су доведени изразито идеолошки и у током незаконитих блокада факултета и универзитета у Србији крајем претпрошле и током прошле године баш екстремни леволиберални кругови у академској заједници су предводили разне противзаконите активности. Исто тако, предњачили су и деца родитеља или родбина оних који су били или политички активни или имали универзитетске каријере. Отварани су из идеолошких разлога читави одсеци и стварани студијски програми како би се ухлебили политички саборци, деца, кумови и други. Шангајска листа, чињеница је, не мери студентски живот, предавања, односно наставу на универзитетима, нити било какве протесте или блокаде. Али, чињеница је исто тако и да су прошле године многе колеге одбијале да пишу радове или су одбијали да буду рецензенти истих. 

Тиме су свакако утицали на стагнацију и опадање научног рада, док су други универзитети у свету своју научну продукцију подизали, појединци су код нас занемарили оно што им је посао и због чега су, макар формално, и доведени на факултете. Бирали су политику која је законски забрањена на Универзитету, уместо научног рада. Који нам је, уз наставни, conditio sine qua non нашег часног и племенитог академског позива. Тужна је посебно чињеница да је међу блокадерима био и одређен проценат озбиљних научника који су имали раније занимљивих пројеката и вредних научних резултата. Но, беспоговорним стављањем на исту страну са онима који су настојали да сруше државу, сами себи су умањили значај у науци. И то се једнако односи и на оне са универзитета и из института, који овог пута нису у нашем фокусу разматрања. Блокадерски покрет се идеолошки наслања на онај из 1968. године, и ту понајмање има науке. 

Предводили су га у немалој мери људи који су иначе у научном смислу апсолутно небитни. Али, њихово деловање је подстакло многе да се не баве науком или не у довољној мери да би се остварио онај аспект напретка који Шангајска листа мери. Политизација универзитета и екстремно левичарење не могу да дају добре резултате. Држава би то морала много више да примети и пази. На универзитетима нема места политици, екстремним идеологијама, антидржавном деловању и противзаконитим радњама. Многи доцније екстремни блокадери добијали су велике пројекте Фонда за науку да би деловали против своје земље. Осим тога, њихова делатност је унела много зле крви међу људе унутар академске заједнице, а њихова стигматизација идеолошких противника непотребне сукобе и поделе. Мржња са којом се један мали део њих и даље бори против система од ког примају плату несумњиво доприноси и општем опадању радног амбијента на универзитету. Иако је питање узрока пада БУ на Шангајској листи ове године изузетно комплексно, одбијање дела људи да раде оно што им/нам је посао, свакако је утицало на то да многи претичу први српски универзитет.