okoTVoko: Živeti kao sav nenormalan svet

Imamo nova TV lica, a stara su se skockala i obukla u nove toalete. Zapravo, što je više programa, to je manje gledanja televizije. Partizani, četnici, ustaše, kao da su izašle iz beskrajnih repriza partizanskih televizija. 

Ko će biti kraljica prajda, pogodili smo pre objave. Ostali ćute i ne izjašnjavaju se jer znaju šta može da ih zatrefi ako su drugačiji. Ali ima i onih bezobraznih koji bi namerno da iritiraju konzervativnu sredinu. Sodoma i gomora na našim portalima.

Ružnoća i prostakluk nam je toliko postala svakodnevica. Svakog dana fejk javne ličnosti nas mentalno zlostavljaju sa malih ekrana, društvenih, mreža i portala. Čak i ako ste bacili televizor kroz prozor, ne brinite, neki bombasti insert će vas dočekati na viber poruci i Tik-toku. 

Od šizenja se ne može pobeći. Što bi rekao di-džej Žeks Dragani Šarić - Bebi Dol: „Zvali smo te u 'Elitu' jer si luckasta”... A mogla je biti avangarda kad se pojavila sa „Mustafom” i „Rudijem”. Ismeva se i Lepa Brena, a i Jakov Jozinović. 

Jedino je Mitar Mirić u formi.... Pevao je novu pesmu ali nikako da pogodi početak plejbeka... Mitar se zategao kao neki holivudski glumac i peva „Dotakni me”. Opštenarodno veselje. Nije mi ništa jasno, kako može da se lumpuje i da se javno žali đeneral i to sve u istom programu. 

Ovde ne treba da se paradira javno jer svi koji su otvoreno gej, zauzeli su zabavne programe ili su pak stručnjaci opšte prakse koji se pojavljuju na svim televizijama. Ovde ništa nije zabranjeno sem biti autentičan i svoj. 

Neko je napisao što ne odu kod Mire Adanje Polak da ih postroji i nauči redu. Ali Mira je na drugom programu RTS-a i sa nostalgijom gledamo njene emisije kao što je bila ona sa Jadranom Lazićem, našim prvim, pravim svetskim paparacom.

Sa nostalgijom gledamo Olivera Mlakara, Stevu Karapandžu, Minju Subotu, Bojana Križaja kod Tanje Peternek Aleksić u letnjim kompilacijama „TV lica kao sav normalan svet”. 

Normalnog sveta odavno već nema. Otišla je i Ksenija Urličić nekada dobitnica nagrade „Gordane Boneti” a docnije „Gvozdena ledi” Hrvatske televizije i supervizorka „Dore”, izbora za pesmu Evrovizije. Kako su se lepo kolege oprostile od svoje stroge šefice. Poštuje se nečiji odlazak.

Videh na naslovnoj strani tadašnjeg TV magazina Kseniju Urličić i Gorana Milića. Goran Milić je neuništiv. Sa svojih 80 godina pravi sjajne putopise o Kini... Čovek koji je uspeo da u Srbiji sa mnogima ostane u dobrim odnosima, jer postoji ovde poštovanje njegovih godina i rada. 

Neko je rekao „moraš da radiš tri posla, batice, ako želiš da ostaneš pošten”. Postalo je normalno da čovek potroši čitav život radeći a da nema ni za pristojan život. Danas je potrebno hiljade evra i pet tezgi da bi čovek mogao da živi bez egzistencijalnog straha, da se leči i da kupi kvalitetan komad mesa da skuva ručak a la Steva Karapandža. 

I mora čovek da upali sveću da mu se nešto ne pokvari u kući, jer statistike kažu da mnoge porodice nemaju štek za takve dane. Sve je na kredit i rate. A možda je rešenje biti primitivan, skinuti gaće i psovati na televiziji. Histerija, nervoza - sve je to posledica svega čemu smo izloženi. A znamo i za bolje. Svaki dan je enormno naporan.

Glumimo u imitaciji života. Toliko dugo smo izloženi nenormalnom, tako da i ne znamo kako izgleda zdravo društvo i pristojni mediji. Poslednja tri vikenda toliko je bilo teško listati kanale, da sam shvatio da je daljinski upravljač postao opasan po mentalno zdravlje. 

Blago onima koji ne moraju da gledaju mreže i da pale televiziju. Ali svi smo postali sado-mazo. Zavisnost od tabloidnih vesti je takva da će to biti težak oblik odvikavanja od poroka. 

Aleksandar Filipović