окоТВоко: Живети као сав ненормалан свет

Имамо нова ТВ лица, а стара су се скоцкала и обукла у нове тоалете. Заправо, што је више програма, то је мање гледања телевизије. Партизани, четници, усташе, као да су изашле из бескрајних реприза партизанских телевизија. 

Ко ће бити краљица прајда, погодили смо пре објаве. Остали ћуте и не изјашњавају се јер знају шта може да их затрефи ако су другачији. Али има и оних безобразних који би намерно да иритирају конзервативну средину. Содома и гомора на нашим порталима.

Ружноћа и простаклук нам је толико постала свакодневица. Сваког дана фејк јавне личности нас ментално злостављају са малих екрана, друштвених, мрежа и портала. Чак и ако сте бацили телевизор кроз прозор, не брините, неки бомбасти инсерт ће вас дочекати на вибер поруци и Тик-току. 

Од шизења се не може побећи. Што би рекао ди-џеј Жекс Драгани Шарић - Беби Дол: „Звали смо те у 'Елиту' јер си луцкаста”... А могла је бити авангарда кад се појавила са „Мустафом” и „Рудијем”. Исмева се и Лепа Брена, а и Јаков Јозиновић. 

Једино је Митар Мирић у форми.... Певао је нову песму али никако да погоди почетак плејбека... Митар се затегао као неки холивудски глумац и пева „Дотакни ме”. Општенародно весеље. Није ми ништа јасно, како може да се лумпује и да се јавно жали ђенерал и то све у истом програму. 

Овде не треба да се парадира јавно јер сви који су отворено геј, заузели су забавне програме или су пак стручњаци опште праксе који се појављују на свим телевизијама. Овде ништа није забрањено сем бити аутентичан и свој. 

Неко је написао што не оду код Мире Адање Полак да их построји и научи реду. Али Мира је на другом програму РТС-а и са носталгијом гледамо њене емисије као што је била она са Јадраном Лазићем, нашим првим, правим светским папарацом.

Са носталгијом гледамо Оливера Млакара, Стеву Карапанџу, Мињу Суботу, Бојана Крижаја код Тање Петернек Алексић у летњим компилацијама „ТВ лица као сав нормалан свет”. 

Нормалног света одавно већ нема. Отишла је и Ксенија Урличић некада добитница награде „Гордане Бонети” а доцније „Гвоздена леди” Хрватске телевизије и супервизорка „Доре”, избора за песму Евровизије. Како су се лепо колеге опростиле од своје строге шефице. Поштује се нечији одлазак.

Видех на насловној страни тадашњег ТВ магазина Ксенију Урличић и Горана Милића. Горан Милић је неуништив. Са својих 80 година прави сјајне путописе о Кини... Човек који је успео да у Србији са многима остане у добрим односима, јер постоји овде поштовање његових година и рада. 

Неко је рекао „мораш да радиш три посла, батице, ако желиш да останеш поштен”. Постало је нормално да човек потроши читав живот радећи а да нема ни за пристојан живот. Данас је потребно хиљаде евра и пет тезги да би човек могао да живи без егзистенцијалног страха, да се лечи и да купи квалитетан комад меса да скува ручак a la Стева Карапанџа. 

И мора човек да упали свећу да му се нешто не поквари у кући, јер статистике кажу да многе породице немају штек за такве дане. Све је на кредит и рате. А можда је решење бити примитиван, скинути гаће и псовати на телевизији. Хистерија, нервоза - све је то последица свега чему смо изложени. А знамо и за боље. Сваки дан је енормно напоран.

Глумимо у имитацији живота. Толико дуго смо изложени ненормалном, тако да и не знамо како изгледа здраво друштво и пристојни медији. Последња три викенда толико је било тешко листати канале, да сам схватио да је даљински управљач постао опасан по ментално здравље. 

Благо онима који не морају да гледају мреже и да пале телевизију. Али сви смо постали садо-мазо. Зависност од таблоидних вести је таква да ће то бити тежак облик одвикавања од порока. 

Александар Филиповић