Milorad Vukašinović: Postoje li šanse za uspeh AFD na nacionalnom nivou i šta bi to značilo za Srbiju?

U tekstu pod naslovom Brodolom nemačkog establišmenta politikolog Srđa Trifković navodi sledeće objašnjenje ovog fenomena: „Ljudi koji su svojevremeno digli ruke od glasanja jer se politika namerno definisala kao nešto apolitično i rezervisano za stručnjake, sada su podržali stranku koja je obećala suštinski drugačije usmerenje. To je direktna posledica decenija frustracije političkom klasom koja na svako konkretno pitanje odgovara pukim opisom procedura“. Dakle, poraz Hrišćanske – demokratske unije (CDU) nije samo „istorijsko ne“ koje su birači uputili kancelaru Mercu, nego je reč o mnogo dubljem fenomenu „intelektualnalnog i moralnog bankrota čitavog nemačkog političkog establišmenta“. U prilog ovoj tezi je i najblaže rečeno čudna izjava saveznog ministra unutrašnjih poslova Aleksandera Dobrinta (CSU) koji za neuspeh na izborima  u Saksoniji-Anhalt ne krivi vlast, nego kritičare sistema koji su uspeli da iskoriste „strahove i strepnje”, u osnovi psihološki labilnog nemačkog birača.

Ono što je veoma simptomatično jeste činjenica da izjava Dobrinta nije izolovana pojava u redovima vladajućih stranaka. Tako komentator Jan A. Karon u desno-centrističkom listu Junge Freiheit navodi sledeće opažanje: „Jedna generacija demohrišćanskih političara na odlasku izgradila je čitave karijere izbegavajući da se uhvati ukoštac sa bilo kakvim suštinskim pitanjima. To im je sjajno polazilo za rukom – sve dok nije došao dan kada se od njih zahteva konkretan odgovor. A onda stoje tako i ponavljaju kako to sve treba „pažljivo razmotriti”.

Kao tipičan primer ovakve izvrnute logike navodi reči nove generalne sekretarke CDU-a, Franciske Hoperman, koja je na ARD-u izjavila da vlasti do birača nisu uspele da dopru na emotivnom nivou. Uticajni komentator konstatuje da je ovaj tip političara, sveprisutan u koaliciji CDU/CSU, direktno nasleđe šesnaestogodišnje vladavine Angele Merkel. Takva politička taktika mogla je da prođe u uspavanoj i bogatoj Nemačkoj od pre jedne decenije. Međutim, za naslednike Angele Merkel ona je odavno postala potpuno neupotrebljiva. Današnja Nemačka je sasvim drugačija zemlja.

Implozija sistema   

Jedan od razloga jačanja desnice u Nemačkoj je svakako politika militarizacije koju sprovodi kancelar Merc. Nameće se pitanje šta navedena militarizacija znači za običnog Nemmca? Znači pripremu za rat i žrtvu običnog sveta, koji nije spreman da podrži ukrajinske nacionaliste i rat protiv tako moćne sile kao što je Rusija. Tu su i druge ekonomske mere Mercove vlade koje su toliko razorile socijalnu koheziju nemačkog društva da je pobeda Alternative za Nemačku bila sasvim očekivana – posebno na istoku zemlje gde se desio drastičan pad proizvodnje i životnog standarda.

Nemačka ima veliki problem sa energijom, koja je, nakon prekida veza sa Rusijom, drastično poskupela, što je dovelo do toga da je konkurentska sposobnost nemačke industrije drastično smanjena. Kompanije, pogotovo one koje koriste mnogo energije, sele se iz Nemačke i neke druge zemlje, poput SAD i Kine. Sa druge strane, politika militarizacije nemačkog kancelara može da da rezultate, ali samo na kratak rok, objašnjava ekonomista Miroslav Jovanović, i ističe: „Kada napravite tenk, on treba da se održava u sledećih trideset, četrdeset godina. On se vozi levo-desno, prefarbava se, a ne oplođava uložena sredstva. Ako ta sredstva uložite u nešto drugo, pravljenje baterija, električnih automobila, kompjuterskih čipova i ostalog, to ulazi u ekonomske pore i uvećava uložena sredstva. Jednostavno, donosi dobit“.

Ipak, bilo bi suviše pojednostavljeno pojavu „AFD cunamija“ svoditi na strogo ekonomistička obeležja. Naime, nema sumnje da se ovde radi i o jednom radikalnom otklonu u odnosu na levoliberalnu ideologiju koja je izazvala otpor u čitavoj Nemačkoj – od nekontrolisanih migracija iz 2015. godine, preko  LGBT ideologije – i drugih suludih socijalnih i psiholoških koncepata ’obrade’ stanovništva koji izazivaju prirodnu reakciju običnog sveta. Upravo taj svet desničarske stranke, pa i Alternativu,  danas doživljava kao zaštitnike nižih slojeva društva, nacionalnih i tradicionalnih vrednosti. Uz to, imploziju sistema podstiče i drastičan pad nataliteta u Nemačkoj, kao i druge krize, poput prodora radikalnog islamizma, koji stvaraju osećaj nepoverenja u čitav demokratski sistem. Od početka rata u Ukrajini, većina Nemaca ima osećaj da vlade požare gase benzinom.

Ukrajinski graničnik 

Izgleda da je tvrdoglavi antiruski narativ „političkog duopola“ u Berlinu, izazvao bumerang efekat, naročito na istoku još od sedamdesetih zemlje. Nemci u tom delu države jednostavno ne žele da ratuju protiv Rusije. Ovde nije reč samo o sentimentu vezanom za bivšu Istočnu Nemačku, nego o procesima koji su počeli spontano da se odvijaju godina prošlog veka.

Tako je bivši kancelar Helmut Šmit lansirao tezu o tadašnjem spontanom pomirenju Rusa i Nemaca, razume se posle istorijske katastrofe Drugog svetskog rata. Visoke tehologije i jeftin gas bile su jednostavna formula nemačkog modela socijalno- tržišne privrede, koji je uveliko bio oslonjen na ruske (sovjetske) resurse. Uz to, postojala je i fascinacija ruskom kulturom i umetnošću. Uostalom, nemačka 1968. godina je bila u suštini pobuna rotov modela američke, a ne sovjetske okupacije, odnosno jedna „unutrašnja revolucija“ koja je prvi put posle rata na dnevni red smelo postavila nemačko pitanje.

Bilo je i drugih vidova saradnje uoči pada Zida. Da ne govorimo o ulozi Gorbačova i njegovim zaslugama za ujedinjenje Nemačke. Nije bez značaja i službovanje predsednika Putina u Nemačkoj i njegovo poznavanje tamošnjeg političkog i društvenog sistema. Rat u Ukrajini je sve to srušio, a nemačka Orijentacija na Istok o kojoj je pisao Haushofer, pretvorila se u novi obrazac kolonijalizma, koji direktno ugrožava Rusiju. Dakle, ono što je decenijama građeno u miru, srušeno je poslednjih godina kao kula od karata.

Alternativa za Nemačku izložena je demonizaciji i etiketiranju kao „neonacistička“ zbog svojih zateva za zatvaranje granica, deportaciju („remigraciju“) stranaca koji se teško asimiluju, prestanak popuštanja imigranatima kriminalcima, podršku tradicionalnoj porodici i nemačkim vrednostima, kao i zbog aktivnog zalaganja za normalizaciju odnosa sa Rusijom.

Sve je to jednostavno pitanje zdravog razuma i vođenja politike – kako unutrašnje, tako i spoljne – kao umetnosti mogućeg, zbog čega ni u kom slučaju nije „ekstremno”. Mnogi birači to dobro razumeju – u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj čak 40 procenata, uz konstataciju da ukoliko se nastavi ovakav trend nije daleko ni trenutak osvajanja vlasti na federalnom novou.

Kolika je panika u redovima vlasti možda najbolje svedoče reči kancelara Merca koji je naveo „kako se vlast u Nemačkoj ne osvaja nego preuzima“, uzdajući se verovatno u mehanizme tzv. pravne države koje smo već videli na primeru Rumunije, kada je Kalin Đorđesku brutalno sprečen da preuzme vlast. Problem je, međutim, u činjenici da je AfD u očima ogromnog dela nemačkog biračkog tela dodatno utvrdio predstavu da je jedina nada za spas ove zemlje. Nije bez značaja ni čestitka Donalda Trampa, ali to je već druga tema.

Alternativa za Kosovo

Krajem februara 2023. godine poslanička AFD podnela je predlog Bundestagu o povlačenju priznanja tzv. Kosova. Reč je o predlogu koji za ovu priliku prenosimo integralno: „ Lažna država Kosovo je propala – odvojeno posle protivpravnog, napadačkog rata NATO-a protiv Savezne Republike Jugoslavije (1999) i uprkos jednostranom proglašenju nezavisnosti 2008. godine, bez sprovedenog referenduma, uz tolerisanje proterivanja stotina hiljada Srba, Jevreja i drugih nealbanaca i nepoštovanje volje srpske manjine na severnom Kosovu, priznato od strane mnogih zapadnih država, Kosovo ne samo da je najsiromašnija „država“ zapadnog Balkana, već je i druga najsiromašnija „država“ Evrope (posle Republike Moldavije). Na Kosovu nezaposlenost među mladima iznosi skoro 60 procenata, a ukupna nezaposlenost obuhvata skoro trećinu stanovništva. Najveći broj evropskih džihadista (po glavi stanovnika) u Siriji dolazio je sa Kosova.

Bivši Premijer Kosova koji je bio umešan u šverc heroina i trgovinu organima, bivši vođa OVK Hašim Tači optužen je pred Specijalnim sudom za Kosovo u Hagu . U međuvremenu na Kosovu vlada nacionalistička stranka Samoopredeljenje (Vetëvendosje) premijera Aljbina Kurtija koja u svom programu predviđa stvaranje Velike Albanije putem pripajanja Kosova Albaniji. Među Albancima, Velika Albanija – koju čine Albanija, Kosovo, Preševska dolina na jugu Srbije koju naseljavaju Albanci, zapadna Severna Makedonija i deo Crne Gore – postaje sve popularnija .

Prava srpske manjine na Kosovu se ne poštuju, i od 1999. godine proterano je 220.000 Srba. Ukupno 150 srpskih crkava i manastira je uništeno na Kosovu. Prema izveštaju američkog Stejt departmenta o verskim slobodama, na Kosovu je poznat veći broj incidenata diskriminacije Srpske pravoslavne crkve. Između ostalog Srpskoj pravoslavnoj crkvi se ne priznaju imovinska prava (zemljište manastira Visoki Dečani). Prema mreži Europa Nostra manastir Visoki Dečani, koji je UNESKO 2004. godine proglasio svetskom kulturnom baštinom, spada među sedam najugroženijih kulturnih spomenika u Evropi.

Sve do danas kosovske vlasti blokiraju osnivanje Zajednice opština sa srpskom većinom što je dogovoreno još 2013. godine u okviru političkog dijaloga između Srbije i Kosova. Pri tome čak i kosovski posmatrači primećuju da je to bio jedan od centralnih elemenata aprilskog sporazuma iz 2013. godine. Tako položaj srpske manjine na Kosovu ostaje nesiguran, kao što je bio i ranije. Prema podacima srpske vlade na Kosovu je od 2021. godine bilo 278 etnički motivisanih incidenata protiv srpske manjine.

Na osnovu navedenih činjenica je nezavisnost Kosova, prema mišljenju eksperta za međunarodno pravo, prof. Herdegena (Herdegen) „sporna (…) zbog sumnje u sopstvenu efektivnu državnu vlast (’protektorat UN’) (Völkerrecht, 17. prerađeno i prošireno izdanje, Minhen, 2018, str. 82). Isto tako, priznanje neke države nije samo povezano sa postojanjem tri obeležja države (državni narod, državna teritorija, državna vlast) nego, kako primećuje Herdegen, (isto) i sa političkom odlukom. Sa ovim nije u suprotnosti ni mišljenje Međunarodnog suda pravde (Accordance with International Law of the Unilateral Declaration of Independence in Respect of Kosovo, ICJ Reports 2010). Mišljenje se isključivo bavi pitanjem da li je jednostrano (unilateralno) proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim običajnim pravom ili Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. Međutim, Međunarodni sud pravde se u citiranom mišljenju nije eksplicitno bavio pitanjem da li je Kosovo uopšte smelo da traži pravo na samoopredeljenje i time na secesiju.

Stručna služba Bundestaga dolazi do zaključka: „Ukratko, može se, dakle, reći da je zbog visokog stepena politizacije i slabe međunarodnopravne regulisanosti (povlačenja) priznanja država, povlačenje priznanja (politički) moguće“ (vidi: Kurzinformation: Rücknahme der Anerkennung von Staaten. WD 2-3000-007/23, 31. Januar 2023, str. 4). To naglašavaju i vodeći pravnici kao prof. Šo (Shaw) „Zato što je priznanje, u krajnjoj liniji, politička stvar, ma kako ona bila pravno uslovljena, odatle logički sledi da ukoliko neka država određenu političku situaciju shvata na taj način da ona opravdava povlačenje priznanja, država će preduzeti radnje koje odgovaraju njenim političkim interesima (Shaw, International Law, 7. Izdanje, Kembridž, 2014, str. 338).

Naposletku, devet država – deseta je odustala – je izjavilo da povlače priznanje nezavisnosti Kosova: Somalija, Burkina Faso, Gabon, Esvatini, Libija, Gvineja, Antigva i Barbuda, Maldivi i Sveta Lucija . Unutar EU pet država ne priznaje Kosovo: Grčka, Španija, Rumunija, Republika Kipar i Slovačka. Iako je Mađarska priznala Kosovo, ona u međunarodnim organizacijama glasa protiv Kosova . To se, takođe, odnosi i na mogući prijem Kosova u Savet Evrope.

Na kraju Bundestag zahteva od Savezne vlade da povuče priznanje Kosova i da glasa protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama. Amin.

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista