Милорад Вукашиновић: Постоје ли шансе за успех АФД на националном нивоу и шта би то значило за Србију?

У тексту под насловом Бродолом немачког естаблишмента политиколог Срђа Трифковић наводи следеће објашњење овог феномена: „Људи који су својевремено дигли руке од гласања јер се политика намерно дефинисала као нешто аполитично и резервисано за стручњаке, сада су подржали странку која је обећала суштински другачије усмерење. То је директна последица деценија фрустрације политичком класом која на свако конкретно питање одговара пуким описом процедура“. Дакле, пораз Хришћанске – демократске уније (ЦДУ) није само „историјско не“ које су бирачи упутили канцелару Мерцу, него је реч о много дубљем феномену „интелектуалналног и моралног банкрота читавог немачког политичког естаблишмента“. У прилог овој тези је и најблаже речено чудна изјава савезног министра унутрашњих послова Александера Добринта (ЦСУ) који за неуспех на изборима  у Саксонији-Анхалт не криви власт, него критичаре система који су успели да искористе „страхове и стрепње”, у основи психолошки лабилног немачког бирача.

Оно што је веома симптоматично јесте чињеница да изјава Добринта није изолована појава у редовима владајућих странака. Тако коментатор Јан А. Карон у десно-центристичком листу Junge Freiheit наводи следеће опажање: „Једна генерација демохришћанских политичара на одласку изградила је читаве каријере избегавајући да се ухвати укоштац са било каквим суштинским питањима. То им је сјајно полазило за руком – све док није дошао дан када се од њих захтева конкретан одговор. А онда стоје тако и понављају како то све треба „пажљиво размотрити”.

Као типичан пример овакве изврнуте логике наводи речи нове генералне секретарке ЦДУ-а, Франциске Хоперман, која је на АРД-у изјавила да власти до бирача нису успеле да допру на емотивном нивоу. Утицајни коментатор констатује да је овај тип политичара, свеприсутан у коалицији ЦДУ/ЦСУ, директно наслеђе шеснаестогодишње владавине Ангеле Меркел. Таква политичка тактика могла је да прође у успаваној и богатој Немачкој од пре једне деценије. Међутим, за наследнике Ангеле Меркел она је одавно постала потпуно неупотребљива. Данашња Немачка је сасвим другачија земља.

Имплозија система   

Један од разлога јачања деснице у Немачкој је свакако политика милитаризације коју спроводи канцелар Мерц. Намеће се питање шта наведена милитаризација значи за обичног Неммца? Значи припрему за рат и жртву обичног света, који није спреман да подржи украјинске националисте и рат против тако моћне силе као што је Русија. Ту су и друге економске мере Мерцове владе које су толико разориле социјалну кохезију немачког друштва да је победа Алтернативе за Немачку била сасвим очекивана – посебно на истоку земље где се десио драстичан пад производње и животног стандарда.

Немачка има велики проблем са енергијом, која је, након прекида веза са Русијом, драстично поскупела, што је довело до тога да је конкурентска способност немачке индустрије драстично смањена. Компаније, поготово оне које користе много енергије, селе се из Немачке и неке друге земље, попут САД и Кине. Са друге стране, политика милитаризације немачког канцелара може да да резултате, али само на кратак рок, објашњава економиста Мирослав Јовановић, и истиче: „Када направите тенк, он треба да се одржава у следећих тридесет, четрдесет година. Он се вози лево-десно, префарбава се, а не оплођава уложена средства. Ако та средства уложите у нешто друго, прављење батерија, електричних аутомобила, компјутерских чипова и осталог, то улази у економске поре и увећава уложена средства. Једноставно, доноси добит“.

Ипак, било би сувише поједностављено појаву „АФД цунамија“ сводити на строго економистичка обележја. Наиме, нема сумње да се овде ради и о једном радикалном отклону у односу на леволибералну идеологију која је изазвала отпор у читавој Немачкој – од неконтролисаних миграција из 2015. године, преко  ЛГБТ идеологије – и других сулудих социјалних и психолошких концепата ’обраде’ становништва који изазивају природну реакцију обичног света. Управо тај свет десничарске странке, па и Алтернативу,  данас доживљава као заштитнике нижих слојева друштва, националних и традиционалних вредности. Уз то, имплозију система подстиче и драстичан пад наталитета у Немачкој, као и друге кризе, попут продора радикалног исламизма, који стварају осећај неповерења у читав демократски систем. Од почетка рата у Украјини, већина Немаца има осећај да владе пожаре гасе бензином.

Украјински граничник 

Изгледа да је тврдоглави антируски наратив „политичког дуопола“ у Берлину, изазвао бумеранг ефекат, нарочито на истоку још од седамдесетих земље. Немци у том делу државе једноставно не желе да ратују против Русије. Овде није реч само о сентименту везаном за бившу Источну Немачку, него о процесима који су почели спонтано да се одвијају година прошлог века.

Тако је бивши канцелар Хелмут Шмит лансирао тезу о тадашњем спонтаном помирењу Руса и Немаца, разуме се после историјске катастрофе Другог светског рата. Високе техологије и јефтин гас биле су једноставна формула немачког модела социјално- тржишне привреде, који је увелико био ослоњен на руске (совјетске) ресурсе. Уз то, постојала је и фасцинација руском културом и уметношћу. Уосталом, немачка 1968. година је била у суштини побуна ротов модела америчке, а не совјетске окупације, односно једна „унутрашња револуција“ која је први пут после рата на дневни ред смело поставила немачко питање.

Било је и других видова сарадње уочи пада Зида. Да не говоримо о улози Горбачова и његовим заслугама за уједињење Немачке. Није без значаја и службовање председника Путина у Немачкој и његово познавање тамошњег политичког и друштвеног система. Рат у Украјини је све то срушио, а немачка Оријентација на Исток о којој је писао Хаусхофер, претворила се у нови образац колонијализма, који директно угрожава Русију. Дакле, оно што је деценијама грађено у миру, срушено је последњих година као кула од карата.

Алтернатива за Немачку изложена је демонизацији и етикетирању као „неонацистичка“ због својих затева за затварање граница, депортацију („ремиграцију“) странаца који се тешко асимилују, престанак попуштања имигранатима криминалцима, подршку традиционалној породици и немачким вредностима, као и због активног залагања за нормализацију односа са Русијом.

Све је то једноставно питање здравог разума и вођења политике – како унутрашње, тако и спољне – као уметности могућег, због чега ни у ком случају није „екстремно”. Многи бирачи то добро разумеју – у некадашњој Источној Немачкој чак 40 процената, уз констатацију да уколико се настави овакав тренд није далеко ни тренутак освајања власти на федералном новоу.

Колика је паника у редовима власти можда најбоље сведоче речи канцелара Мерца који је навео „како се власт у Немачкој не осваја него преузима“, уздајући се вероватно у механизме тзв. правне државе које смо већ видели на примеру Румуније, када је Калин Ђорђеску брутално спречен да преузме власт. Проблем је, међутим, у чињеници да је АфД у очима огромног дела немачког бирачког тела додатно утврдио представу да је једина нада за спас ове земље. Није без значаја ни честитка Доналда Трампа, али то је већ друга тема.

Алтернатива за Косово

Крајем фебруара 2023. године посланичка АФД поднела је предлог Бундестагу о повлачењу признања тзв. Косова. Реч је о предлогу који за ову прилику преносимо интегрално: „ Лажна држава Косово је пропала – одвојено после противправног, нападачког рата НАТО-а против Савезне Републике Југославије (1999) и упркос једностраном проглашењу независности 2008. године, без спроведеног референдума, уз толерисање протеривања стотина хиљада Срба, Јевреја и других неалбанаца и непоштовање воље српске мањине на северном Косову, признато од стране многих западних држава, Косово не само да је најсиромашнија „држава“ западног Балкана, већ је и друга најсиромашнија „држава“ Европе (после Републике Молдавије). На Косову незапосленост међу младима износи скоро 60 процената, а укупна незапосленост обухвата скоро трећину становништва. Највећи број европских џихадиста (по глави становника) у Сирији долазио је са Косова.

Бивши Премијер Косова који је био умешан у шверц хероина и трговину органима, бивши вођа ОВК Хашим Тачи оптужен је пред Специјалним судом за Косово у Хагу . У међувремену на Косову влада националистичка странка Самоопредељење (Vetëvendosje) премијера Аљбина Куртија која у свом програму предвиђа стварање Велике Албаније путем припајања Косова Албанији. Међу Албанцима, Велика Албанија – коју чине Албанија, Косово, Прешевска долина на југу Србије коју насељавају Албанци, западна Северна Македонија и део Црне Горе – постаје све популарнија .

Права српске мањине на Косову се не поштују, и од 1999. године протерано је 220.000 Срба. Укупно 150 српских цркава и манастира је уништено на Косову. Према извештају америчког Стејт департмента о верским слободама, на Косову је познат већи број инцидената дискриминације Српске православне цркве. Између осталог Српској православној цркви се не признају имовинска права (земљиште манастира Високи Дечани). Према мрежи Europa Nostra манастир Високи Дечани, који је УНЕСКО 2004. године прогласио светском културном баштином, спада међу седам најугроженијих културних споменика у Европи.

Све до данас косовске власти блокирају оснивање Заједнице општина са српском већином што је договорено још 2013. године у оквиру политичког дијалога између Србије и Косова. При томе чак и косовски посматрачи примећују да је то био један од централних елемената априлског споразума из 2013. године. Тако положај српске мањине на Косову остаје несигуран, као што је био и раније. Према подацима српске владе на Косову је од 2021. године било 278 етнички мотивисаних инцидената против српске мањине.

На основу наведених чињеница је независност Косова, према мишљењу експерта за међународно право, проф. Хердегена (Herdegen) „спорна (…) због сумње у сопствену ефективну државну власт (’протекторат УН’) (Völkerrecht, 17. прерађено и проширено издање, Минхен, 2018, стр. 82). Исто тако, признање неке државе није само повезано са постојањем три обележја државе (државни народ, државна територија, државна власт) него, како примећује Хердеген, (исто) и са политичком одлуком. Са овим није у супротности ни мишљење Међународног суда правде (Accordance with International Law of the Unilateral Declaration of Independence in Respect of Kosovo, ICJ Reports 2010). Мишљење се искључиво бави питањем да ли је једнострано (унилатерално) проглашење независности Косова у супротности са међународним обичајним правом или Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244. Међутим, Међународни суд правде се у цитираном мишљењу није експлицитно бавио питањем да ли је Косово уопште смело да тражи право на самоопредељење и тиме на сецесију.

Стручна служба Бундестага долази до закључка: „Укратко, може се, дакле, рећи да је због високог степена политизације и слабе међународноправне регулисаности (повлачења) признања држава, повлачење признања (политички) могуће“ (види: Kurzinformation: Rücknahme der Anerkennung von Staaten. WD 2-3000-007/23, 31. Januar 2023, стр. 4). То наглашавају и водећи правници као проф. Шо (Shaw) „Зато што је признање, у крајњој линији, политичка ствар, ма како она била правно условљена, одатле логички следи да уколико нека држава одређену политичку ситуацију схвата на тај начин да она оправдава повлачење признања, држава ће предузети радње које одговарају њеним политичким интересима (Shaw, International Law, 7. Издање, Кембриџ, 2014, стр. 338).

Напослетку, девет држава – десета је одустала – је изјавило да повлаче признање независности Косова: Сомалија, Буркина Фасо, Габон, Есватини, Либија, Гвинеја, Антигва и Барбуда, Малдиви и Света Луција . Унутар ЕУ пет држава не признаје Косово: Грчка, Шпанија, Румунија, Република Кипар и Словачка. Иако је Мађарска признала Косово, она у међународним организацијама гласа против Косова . То се, такође, односи и на могући пријем Косова у Савет Европе.

На крају Бундестаг захтева од Савезне владе да повуче признање Косова и да гласа против чланства Косова у међународним организацијама. Амин.

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста