„TAKO NASTAJU VELIKE PREDSTAVE“ Željko Andrić o „Carskoj nevesti“, „Boju na Kosovu“ i smelim idejama Opere SNP-a

Već u novembru biće premijerno izvedena „Carska nevesta” Nikolaja Rimskog-Korsakova, u postavci ruskog reditelja Sergeja Novikova, dok se za Vidovdan 2027. priprema praizvedba „Boja na Kosovu” srpsko-slovenačkog kompozitora Gregora Zagorca.

Direktor Opere SNP-a Željko Andrić govori i o povratku „Rigoleta” na scenu našeg najstarijeg profesionalnog teatra, zatim granicama rediteljskih tumačenja i nastojanju da novo nacionalno delo bude pristupačno širokoj publici.

Novu sezonu Opere otvoriće izvođenje poslednje prošlosezonske premijere, Pučinijeve „Madam Baterflaj”, a ubrzo potom bi na repertoar trebalo da se vrati Verdijev „Rigoleto” sa Vama u naslovnoj roli?

– „Rigoleta” dugo nisam pevao u svojoj kući. Relativno skoro izvodio sam ga u Beogradu, ali u Srpskom narodnom pozorištu zaista je prošlo mnogo vremena. Kao direktor Opere uvek vodim računa o tome da se ne stekne utisak da sebi „nameštam predstave” i uloge koje mi odgovaraju. Ipak, sada mislim da više nema smisla da ne otpevam nešto što zaista volim. Tim pre jer je reč o odličnoj predstavi koju publika voli, te „Rigoleto” zaslužuje da se ponovo nađe na repertoaru Opere SNP-a.

Najveća jesenja premijera biće „Carska nevesta” Nikolaja Rimskog-Korsakova. Kakvu postavku pripremate?

– Premijera je planirana za novembar. U Moskvi sam razgovarao sa ruskim rediteljem Sergejem Novikovom, koga poznajem odranije i čije sam predstave gledao, od Nižnjeg Novgoroda i Krasnojarska do moskovskog Baljšoj teatra. Dopada mi se njegov stil, koji je izrazito tradicionalan i zasnovan na poštovanju kompozitorove zamisli. Novikov polazi od partiture i pažljivo čita sve što je kompozitor napisao. I njegov stav je da reditelj nije veći od kompozitora. Takav pristup izuzetno cenim a i uveren sam u to da „Carsku nevestu” treba izvesti upravo tako - tradicionalno. Gledao sam nedavno modernu produkciju ove opere, koja je muzički i pevački odlična, ali je smeštena u savremeni studio. I meni se tu slika i muzika jednostavno nisu podudarili. Ne pripadaju istom svetu.

Tradicionalna postavka, međutim, podrazumeva i znatno veća ulaganja?

– Tek kada smo počeli da radimo na realizaciji „Carske neveste” shvatio sam u potpunosti zašto reditelji i pozorišta često pribegavaju modernim, čak minimalističkim rešenjima. To je vrlo pragmatičan pristup. Postavite jedan sto, mikrofon i nekoliko jednostavnih zidova, kupite savremena odela u kineskoj radnji i predstava može da počne. Ali da biste dočarali carsku Rusiju, potrebni su krzno, teške tkanine i materijali koji se kod nas teško mogu nabaviti. Uz to, na kostimima ima i mnogo detalja koji se izrađuju ručno. Drugim rečima, tradicija jeste lepa, ali je i veoma skupa. I scenografija će biti impozantna. Na skicama izgleda gotovo nestvarno. Naše radionice sposobne su da je izvedu, a pomaže nam i savremena tehnologija. Nabavili smo 3D štampače, tako da ćemo deo scenografskih elemenata moći da izradimo na taj način. Spoj tradicionalnog izgleda i savremene tehnologije omogućava nam da ostvarimo ono što je zamišljeno.

Koliko je tako velika scenografija zahtevna za svakodnevno funkcionisanje pozorišta?

– „Carska nevesta” ne bi trebalo da bude toliko komplikovana za postavljanje kao, na primer, „Demon”, gde nam je bilo potrebno devet dana da bismo sve postavili na scenu i pripremili za predstavu, zbog čega je veoma teško uklopiti ovu predstavu u redovan repertoar. Kod „Carske neveste” scenografski elementi biće postavljeni na cugove, pa bi izmene trebalo da budu brže. Najveći izazov predstavljaju motori koji podižu scenografiju, jer moraju da budu apsolutno sinhronizovani. Za sada ćemo ih iznajmiti, ali nam je namera da ih kasnije kupimo. Jedno veliko pozorište mora da poseduje savremenu scensku opremu.

Reditelj Novikov će u Novom Sadu provesti relativno kratko vreme. Može li se tako velika opera pripremiti za svega nekoliko nedelja?

– Dugo se zalažem za to da režijske probe budu što efikasnije. U operi postoji tradicija da priprema predstave traje po dva meseca. To ima svoje prednosti, jer umetnik dobija vreme da duboko proživi ulogu i da je na sceni zaista živi. Ipak, nastupao sam u inostranstvu u predstavama koje su pripremane izuzetno brzo. Najvažnije je da svaki solista dođe potpuno spreman. Kada umetnik zna ulogu, reditelj može veoma brzo da uspostavi odnose među likovima i scensko kretanje. Najviše vremena tada je potrebno za rad sa horom, jer njegov scenski „saobraćaj” mora biti precizno organizovan. Uostalom, i kada smo krajem prošle sezone sa Aleksandrom Nikolićem radili „Madam Baterflaj”, svi su dobro poznavali svoje uloge pa je novu rediteljsku ideju bilo moguće brzo pretočiti u scenski jezik.

Posle „Carske neveste” sledi priprema impozantnog projekat –opere „Boj na Kosovu”?

– Praizvođenje je planirano za 28. jun 2027. godine. Upravnica pozorišta Dragana Milošević i ja usmerili smo na taj projekat gotovo svu svoju energiju. Reč je o delu koje mora da ima nacionalni značaj, ali ne želimo da ono bude hermetično, usmereno ka uskom krugu stručnjaka i poznavalaca opere. To mora biti predstava koju će ljudi razumeti, slušati i osećati.  Zato smo i insistirali kod Gregora Zagorca da komponuje razmišljajući o širokoj publici. Želimo da ljudi vole tu muziku i da je slušaju, a ne da tokom predstave razmišljaju kojom se kompozitorskom tehnikom autor služio. Naravno, sva operska pravila biće ispoštovana, a maestro Zagorc ima dovoljno znanja i iskustva da u partituru unese i sopstveni rukopis. U muzici će biti mnogo balkanskog zvuka i limenih duvačkih instrumenata. Recimo, jedna od scena prikazuje sabor u Kruševcu i ulazak kneza Lazara, uz kruševačko carsko kolo u sedam osmina. Naravno , ima i lirskih pasaža, ali u osnovi cela opera pisana je prilično filmski, komunikativna je i veoma dramatična. 

Ko još čini autorsku ekipu?

– Libreto je napisao Nebojša Lapčević i smatram da je uradio izuzetan posao. On i maestro Zagorc su praktično svakodnevno u kontaktu i zaista je zanimljivo posmatrati kako novo delo nastaje. Režiju smo poverili Aleksandru Nikoliću, a o scenografskom dizajnu predstave razgovoramo sa priznatim austrijskim umetnikom Hartmutom Šerghoferom, čiji nam je scenski svet izuzetno zanimljiv. Budući da će praizvedba biti na otvorenom, scenografija mora da, s jedne strane deluje monumentalno, sa druge duhovno, a sa treće da se može posle koristiti u pozorištu. 

Na kojoj istorijskoj i idejnoj osnovi gradite priču o Kosovskom boju?

– Insistiramo na tome da u predstavi nema pobednika. Ne želimo operu koja će po svaku cenu proglašavati pobedu jedne strane. Istorijski ishod bio je tragičan i složen. Želimo da pokažemo ljudsku cenu sukoba, ali i da podsetimo da je srpski narod bio deo evropske istorije i da je za odbranu svog i evropskog prostora platio ogromnu cenu. Dakle, to ne sme da bude predstava koja će nekome držati lekciju iz istorije, već da kroz muziku i dramu govori o ljudskim sudbinama.

Da li će u izvođenju prevashodno učestvovati ansambl Srpskog narodnog pozorišta?

– Ideja jeste da se što više oslonimo na naše pevače, ali opera ima veliki broj likova, pa će gostovanja biti neophodna. Recimo, Srpsko narodno pozorište potpisalo je sporazum o saradnji sa Operom iz Izmira i razgovarali smo i o njihovom učešću u „Boju na Kosovu”. Jedna od mogućnosti je da turske likove na premijeri igraju turski pevači i da svoje deonice pevaju na turskom jeziku. Naravno, cela opera postojaće i u srpskoj verziji, ali bi dvojezično premijerno izvođenje moglo da bude veoma zanimljivo i, koliko znam, gotovo jedinstveno. Za sada je to još ideja o kojoj treba razgovarati sa kompozitorom, libretistom i čitavim autorskim timom. Ali upravo tako nastaju velike predstave – najpre se pojavi ideja koja deluje smelo, a onda se traži način da ona na sceni postane moguća.

Miroslav Stajić