„ТАКО НАСТАЈУ ВЕЛИКЕ ПРЕДСТАВЕ“ Жељко Андрић о „Царској невести“, „Боју на Косову“ и смелим идејама Опере СНП-а

Већ у новембру биће премијерно изведена „Царска невеста” Николаја Римског-Корсакова, у поставци руског редитеља Сергеја Новикова, док се за Видовдан 2027. припрема праизведба „Боја на Косову” српско-словеначког композитора Грегора Загорца.

Директор Опере СНП-а Жељко Андрић говори и о повратку „Риголета” на сцену нашег најстаријег професионалног театра, затим границама редитељских тумачења и настојању да ново национално дело буде приступачно широкој публици.

Нову сезону Опере отвориће извођење последње прошлосезонске премијере, Пучинијеве „Мадам Батерфлај”, а убрзо потом би на репертоар требало да се врати Вердијев „Риголето” са Вама у насловној роли?

– „Риголета” дуго нисам певао у својој кући. Релативно скоро изводио сам га у Београду, али у Српском народном позоришту заиста је прошло много времена. Као директор Опере увек водим рачуна о томе да се не стекне утисак да себи „намештам представе” и улоге које ми одговарају. Ипак, сада мислим да више нема смисла да не отпевам нешто што заиста волим. Тим пре јер је реч о одличној представи коју публика воли, те „Риголето” заслужује да се поново нађе на репертоару Опере СНП-а.

Највећа јесења премијера биће „Царска невеста” Николаја Римског-Корсакова. Какву поставку припремате?

– Премијера је планирана за новембар. У Москви сам разговарао са руским редитељем Сергејем Новиковом, кога познајем одраније и чије сам представе гледао, од Нижњег Новгорода и Краснојарска до московског Баљшој театра. Допада ми се његов стил, који је изразито традиционалан и заснован на поштовању композиторове замисли. Новиков полази од партитуре и пажљиво чита све што је композитор написао. И његов став је да редитељ није већи од композитора. Такав приступ изузетно ценим а и уверен сам у то да „Царску невесту” треба извести управо тако - традиционално. Гледао сам недавно модерну продукцију ове опере, која је музички и певачки одлична, али је смештена у савремени студио. И мени се ту слика и музика једноставно нису подударили. Не припадају истом свету.

Традиционална поставка, међутим, подразумева и знатно већа улагања?

– Тек када смо почели да радимо на реализацији „Царске невесте” схватио сам у потпуности зашто редитељи и позоришта често прибегавају модерним, чак минималистичким решењима. То је врло прагматичан приступ. Поставите један сто, микрофон и неколико једноставних зидова, купите савремена одела у кинеској радњи и представа може да почне. Али да бисте дочарали царску Русију, потребни су крзно, тешке тканине и материјали који се код нас тешко могу набавити. Уз то, на костимима има и много детаља који се израђују ручно. Другим речима, традиција јесте лепа, али је и веома скупа. И сценографија ће бити импозантна. На скицама изгледа готово нестварно. Наше радионице способне су да је изведу, а помаже нам и савремена технологија. Набавили смо 3D штампаче, тако да ћемо део сценографских елемената моћи да израдимо на тај начин. Спој традиционалног изгледа и савремене технологије омогућава нам да остваримо оно што је замишљено.

Колико је тако велика сценографија захтевна за свакодневно функционисање позоришта?

– „Царска невеста” не би требало да буде толико компликована за постављање као, на пример, „Демон”, где нам је било потребно девет дана да бисмо све поставили на сцену и припремили за представу, због чега је веома тешко уклопити ову представу у редован репертоар. Код „Царске невесте” сценографски елементи биће постављени на цугове, па би измене требало да буду брже. Највећи изазов представљају мотори који подижу сценографију, јер морају да буду апсолутно синхронизовани. За сада ћемо их изнајмити, али нам је намера да их касније купимо. Једно велико позориште мора да поседује савремену сценску опрему.

Редитељ Новиков ће у Новом Саду провести релативно кратко време. Може ли се тако велика опера припремити за свега неколико недеља?

– Дуго се залажем за то да режијске пробе буду што ефикасније. У опери постоји традиција да припрема представе траје по два месеца. То има своје предности, јер уметник добија време да дубоко проживи улогу и да је на сцени заиста живи. Ипак, наступао сам у иностранству у представама које су припремане изузетно брзо. Најважније је да сваки солиста дође потпуно спреман. Када уметник зна улогу, редитељ може веома брзо да успостави односе међу ликовима и сценско кретање. Највише времена тада је потребно за рад са хором, јер његов сценски „саобраћај” мора бити прецизно организован. Уосталом, и када смо крајем прошле сезоне са Александром Николићем радили „Мадам Батерфлај”, сви су добро познавали своје улоге па је нову редитељску идеју било могуће брзо преточити у сценски језик.

После „Царске невесте” следи припрема импозантног пројекат –опере „Бој на Косову”?

– Праизвођење је планирано за 28. јун 2027. године. Управница позоришта Драгана Милошевић и ја усмерили смо на тај пројекат готово сву своју енергију. Реч је о делу које мора да има национални значај, али не желимо да оно буде херметично, усмерено ка уском кругу стручњака и познавалаца опере. То мора бити представа коју ће људи разумети, слушати и осећати.  Зато смо и инсистирали код Грегора Загорца да компонује размишљајући о широкој публици. Желимо да људи воле ту музику и да је слушају, а не да током представе размишљају којом се композиторском техником аутор служио. Наравно, сва оперска правила биће испоштована, а маестро Загорц има довољно знања и искуства да у партитуру унесе и сопствени рукопис. У музици ће бити много балканског звука и лимених дувачких инструмената. Рецимо, једна од сцена приказује сабор у Крушевцу и улазак кнеза Лазара, уз крушевачко царско коло у седам осмина. Наравно , има и лирских пасажа, али у основи цела опера писана је прилично филмски, комуникативна је и веома драматична. 

Ко још чини ауторску екипу?

– Либрето је написао Небојша Лапчевић и сматрам да је урадио изузетан посао. Он и маестро Загорц су практично свакодневно у контакту и заиста је занимљиво посматрати како ново дело настаје. Режију смо поверили Александру Николићу, а о сценографском дизајну представе разговорамо са признатим аустријским уметником Хартмутом Шергхофером, чији нам је сценски свет изузетно занимљив. Будући да ће праизведба бити на отвореном, сценографија мора да, с једне стране делује монументално, са друге духовно, а са треће да се може после користити у позоришту. 

На којој историјској и идејној основи градите причу о Косовском боју?

– Инсистирамо на томе да у представи нема победника. Не желимо оперу која ће по сваку цену проглашавати победу једне стране. Историјски исход био је трагичан и сложен. Желимо да покажемо људску цену сукоба, али и да подсетимо да је српски народ био део европске историје и да је за одбрану свог и европског простора платио огромну цену. Дакле, то не сме да буде представа која ће некоме држати лекцију из историје, већ да кроз музику и драму говори о људским судбинама.

Да ли ће у извођењу превасходно учествовати ансамбл Српског народног позоришта?

– Идеја јесте да се што више ослонимо на наше певаче, али опера има велики број ликова, па ће гостовања бити неопходна. Рецимо, Српско народно позориште потписало је споразум о сарадњи са Опером из Измира и разговарали смо и о њиховом учешћу у „Боју на Косову”. Једна од могућности је да турске ликове на премијери играју турски певачи и да своје деонице певају на турском језику. Наравно, цела опера постојаће и у српској верзији, али би двојезично премијерно извођење могло да буде веома занимљиво и, колико знам, готово јединствено. За сада је то још идеја о којој треба разговарати са композитором, либретистом и читавим ауторским тимом. Али управо тако настају велике представе – најпре се појави идеја која делује смело, а онда се тражи начин да она на сцени постане могућа.

Мирослав Стајић