ĆERKU SA DAUNOVIM SINDROMOM UZEO IZ DOMA I POSTAO SAMOHRANI OTAC: „Nema te sile koja bi me razdvojila od Lokice“, kaže Slaviša, koji je obučava za redak zanat u ženskom svetu
U srcu Srbije, u Kragujevcu živi otac heroj, koji na svom ličnom primeru pokazuje da biti roditelj nije lako, ali kad je u pitanju tvoje dete nema odustajanja.
Slavišu Veličkovića i njegovu ćerku Anju (21) zna ceo grad kao Cakija i Lokicu, oni su nerazdvojan tandem duže od dve decenije.
Lokica je rođena sa Daunovim sindromom, a njena majka i tadašnja Slavišina supruga bebu je predala u dom i razveli su se. Slaviša to nije mogao niti želeo da prihvati i uzeo je svoju ćerkicu iz doma i postao samohrani otac.
– Ja sam tada podneo zahtev, nadležni su došli i videli da ispunjavam sve uslove i uzeo sam svoju ćerku kod sebe. To jeste izazov i nije lako, ali nema te smetnje i sile koja je mene mogla razdvojiti od mog deteta – započinje priču za RINU Slaviša.
Od tada su otac i ćerka sve na svetu jedno drugom. Caki je radio i danas radi dva posla, kako bi Lokici obezbedio najviše što može.
Završila je osnovnu i srednju školu uz ličnog asistenta kog je tata Caki plaćao iz sopstvenog novčanika, i uprkos smetnjama i Daunovom sindromu, postala je zadovoljna i srećna devojčica.
– Bilo je puno izazova, kad imate decu koja nemaju smetnje znate koliko ima i brige i obaveza, a da ne govorim kad vam dete ima Daunov sindrom. Ipak, ja nisam tip koji kuka i koji se žali. Činio sam sve da Lokica bude srećna i ja sam najponosniji i na nju i na sebe, što smo to uspeli. Sve su to iz ove perspektive sad, bile da ih tako nazovem slatke muke, kaže ovaj divni i požrtvovani otac.
Lokica uživa u druženju, muzici, sa svojim drugarima u kafiću u kom su stalno članovi udruženja „Daun” iz Kragujevca, ali i pomaže tati u radionici.
– Ona voli malo duže da odspava, razbuđuje se uz muziku. Onda se sama sređuje, doručkuje kod bake i onda idemo u moju radionicu. Bavimo se autoditejlingom, dubinskim pranjem vozila i trudim se da je što više naučim tom poslu. Cilj mi je da ga dobro savlada, da polaže i dobije sertifikat, pa bi bila jedna od retkih devojaka u Srbiji koja se tim bavi, a i to bi joj dodatno ulilo samopouzdanje i samostalnost – kaže Siniša.
Iako pomaže tati u radionici, Lokicina najveća ljubav jeste muzika, a tata Caki se trudi da joj ispuni sve želje.
– Obožava da đuska, da peva, voli naše pevače. Sloba Radanović je, na primer, javno pozdravio Lokicu na svom Instagramu, ona je bila presrećna i hvala mu na tome. Obožava da ide u kafić gde su njeni drugari, tu slave rođendane i druže se. Atmosfera je uvek sjajna, volim da je povedem i na muziku uživo i u restorane neke. To je za nju isto prava uživancija. Živi život sličan kao svoji vršnjaci, sve što radim, ja radim za nju, da joj ništa ne nedostaje – iskren je ovaj Kragujevčanin.
Za roditelje koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, pre svega sa Daunovim sindromom, ovaj otac ima samo jednu poruku.
– Nije lako, ali samo glavu gore i uz Božju pomoć i sve se može. Lokica i ja baš često idemo u manastir Ostrog i to nam daje jednu veliku duhovnu snagu. Roditeljima bih imao da poručim, pošto iz iskustva znam, da kad dete ima smetnje, neretko dolazi do razvoda braka, da se ipak drže zajedno. Da budu složni i ne odustaju ni od dece, ni od porodice – poručuje za kraj Slaviša.
