ЋЕРКУ СА ДАУНОВИМ СИНДРОМОМ УЗЕО ИЗ ДОМА И ПОСТАО САМОХРАНИ ОТАЦ: „Нема те силе која би ме раздвојила од Локице“, каже Славиша, који је обучава за редак занат у женском свету

Славишу Величковића и његову ћерку Ању (21) зна цео град као Цакија и Локицу, они су нераздвојан тандем дуже од две деценије.

Локица је рођена са Дауновим синдромом, а њена мајка и тадашња Славишина супруга бебу је предала у дом и развели су се. Славиша то није могао нити желео да прихвати и узео је своју ћеркицу из дома и постао самохрани отац.

– Ја сам тада поднео захтев, надлежни су дошли и видели да испуњавам све услове и узео сам своју ћерку код себе. То јесте изазов и није лако, али нема те сметње и силе која је мене могла раздвојити од мог детета – започиње причу за РИНУ Славиша.

Од тада су отац и ћерка све на свету једно другом. Цаки је радио и данас ради два посла, како би Локици обезбедио највише што може. 

Завршила је основну и средњу школу уз личног асистента ког је тата Цаки плаћао из сопственог новчаника, и упркос сметњама и Дауновом синдрому, постала је задовољна и срећна девојчица.

– Било је пуно изазова, кад имате децу која немају сметње знате колико има и бриге и обавеза, а да не говорим кад вам дете има Даунов синдром. Ипак, ја нисам тип који кука и који се жали. Чинио сам све да Локица буде срећна и ја сам најпоноснији и на њу и на себе, што смо то успели. Све су то из ове перспективе сад, биле да их тако назовем слатке муке, каже овај дивни и пожртвовани отац.

Локица ужива у дружењу, музици, са својим другарима у кафићу у ком су стално чланови удружења „Даун” из Крагујевца, али и помаже тати у радионици.

– Она воли мало дуже да одспава, разбуђује се уз музику. Онда се сама сређује, доручкује код баке и онда идемо у моју радионицу. Бавимо се аутодитејлингом, дубинским прањем возила и трудим се да је што више научим том послу. Циљ ми је да га добро савлада, да полаже и добије сертификат, па би била једна од ретких девојака у Србији која се тим бави, а и то би јој додатно улило самопоуздање и самосталност – каже Синиша.

Иако помаже тати у радионици, Локицина највећа љубав јесте музика, а тата Цаки се труди да јој испуни све жеље.

– Обожава да ђуска, да пева, воли наше певаче. Слоба Радановић је, на пример, јавно поздравио Локицу на свом Инстаграму, она је била пресрећна и хвала му на томе. Обожава да иде у кафић где су њени другари, ту славе рођендане и друже се. Атмосфера је увек сјајна, волим да је поведем и на музику уживо и у ресторане неке. То је за њу исто права уживанција. Живи живот сличан као своји вршњаци, све што радим, ја радим за њу, да јој ништа не недостаје – искрен је овај Крагујевчанин.

За родитеље који имају децу са сметњама у развоју, пре свега са Дауновим синдромом, овај отац има само једну поруку.

– Није лако, али само главу горе и уз Божју помоћ и све се може. Локица и ја баш често идемо у манастир Острог и то нам даје једну велику духовну снагу. Родитељима бих имао да поручим, пошто из искуства знам, да кад дете има сметње, неретко долази до развода брака, да се ипак држе заједно. Да буду сложни и не одустају ни од деце, ни од породице – поручује за крај Славиша.