AFIRMACIJA KULTURE ČITANJA Kako sačuvati čitaoca?

Ono se neposredno tiče načina na koji savremeni čovek usvaja znanje i razvija sopstveni odnos prema svetu. Posebno je značajno u kontekstu odrastanja mladih generacija, čije se iskustvo u velikoj meri formira u digitalnom okruženju, obeleženom brzinom smenjivanja sadržaja i stalnom dostupnošću informacija. Takve okolnosti menjaju uslove u kojima se čitalačka navika, posebno kod dece, razvija. Dugotrajno zadržavanje na tekstu, postupno razumevanje složenih značenja i uspostavljanje veza između udaljenih delova jednog književnog dela zahtevaju posebnu vrstu koncentracije koja se ne razvija spontano. Čitanje, posebno čitanje književnog ili teorijskog teksta, zahteva aktivnost čitaoca i podrazumeva određeni intelektualni napor. Savremeni problem, prema tome, ne iscrpljuje se u činjenici da mladi veliki deo vremena provode uz telefone, tablete i društvene mreže. Važno pitanje odnosi se na promenu strukture pažnje. Digitalni sadržaji često se organizuju tako da zahtevaju veoma kratkotrajno zadržavanje i neprekidno preusmeravanje sadržaja. Čitanje dužeg teksta zasniva se na drugačijem principu. Ono traži kontinuitet i sposobnost da se smisao gradi postupno, a ne u nekoliko sekundi koliko traje kratak snimak na društvenim mrežama. Upravo zbog toga čitanje ima široko obrazovno i kulturno značenje. Ono predstavlja jednu od osnovnih vežbi samostalnog mišljenja, čak i kod najmlađe dece na početku osnovnog obrazovanja.

U Kantovom eseju „Odgovor na pitanje: Šta je prosvećenost“ prosvećenost se određuje kao čovekov izlazak iz samoiskrivljene nezrelosti. Nezrelost se, prema Kantu, sastoji u nesposobnosti da se sopstveni razum upotrebljava bez tuđeg vođstva. Njegova poznata maksima Sapere aude! („Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom“) može se posmatrati kao jedno od temeljnih načela moderne kulture samostalnog mišljenja. Kantov tekst posebno je značajan jer pitanje prosvećenosti ne vezuje prvenstveno za količinu znanja koju čovek poseduje. U središtu njegove misli nalazi se sposobnost samostalne upotrebe razuma. Čovek može imati pristup velikom broju informacija, a da pritom ostane u zavisnom položaju od tuđih sudova i unapred oblikovanih tumačenja. U tom smislu, Kantova misao je veoma savremena. Danas čovek raspolaže gotovo neograničenim pristupom informacija. Istovremeno, sama dostupnost podataka ne vodi nužno dubljem razumevanju. Velika količina kratkih i međusobno nepovezanih sadržaja može proizvesti utisak stalne informisanosti, dok sposobnost da se određeni problem sagleda u njegovoj složenosti zahteva mnogo sporiji misaoni proces. Čitanje je upravo jedan od prostora u kojima se takav proces odvija. Duži tekst primorava čitaoca da zadrži prethodno pročitano, poveže ga sa novim informacijama i izgradi značenje koje se ne pojavljuje odjednom. U književnom tekstu taj proces postaje još složeniji. Čitalac prati odnose među junacima i prepoznaje motive koji se ponavljaju, dok istovremeno menja sopstveno razumevanje dela. Značenje nastaje u vremenu čitanja. Upravo se u sposobnosti upijanja teksta razvija sposobnost koncentracije i odlaganja trenutne reakcije. Čitalac uči da ostane uz problem koji mu se ne otvara odmah i da prihvati mogućnost da će konačno razumevanje doći tek posle dužeg misaonog procesa. Takav odnos prema tekstu blizak je Kantovom razumevanju intelektualne zrelosti. Samostalno mišljenje podrazumeva sposobnost da se ono ispituje i povezuje sa sopstvenim rasuđivanjem. Kant, uostalom, upozorava da i knjiga može postati autoritet koji misli umesto čoveka. Čitanje samo po sebi nije dovoljno. Presudan je način na koji se tekstu pristupa.

U tom kontekstu, važno je spomenuti podsticajnu Ransijerovu teoriju koju je izneo u knjizi Emancipovani gledalac. Ransijer preispituje tradicionalnu predstavu o posmatraču kao pasivnom primaocu sadržaja. Gledalac, prema njegovom tumačenju, aktivno uspostavlja veze između onoga što posmatra i sopstvenog iskustva. On poredi i tumači viđeno u sopstveni sistem značenja. Iako Ransijer govori o gledaocu, ova ideja neposredno se može primeniti i na čitaoca.

Čitanje je jedan od najizrazitijih oblika aktivnog tumačenja. Čitalac ne prima značenja kao unapred završenu celinu, on ga uspostavlja u susretu sa tekstom. U taj proces unosi prethodno znanje i iskustvo, kao i druga dela koja je ranije pročitao. Jedan isti tekst ne proizvodi identično čitalačko iskustvo kod svih čitalaca. Ransijerova ideja emancipacije može biti naročito korisna za razumevanje književnog obrazovanja. Emancipovani čitalac ne bi trebalo da bude osoba koja samo reprodukuje već ponuđeno tumačenje dela. Njegova čitalačka kompetencija ogleda se u sposobnosti da postavlja pitanja tekstu i da sopstvene zaključke argumentuje. Takav čitalac ulazi u dijalog sa delom. Upravo se tu čitanje povezuje sa slobodom mišljenja.

Književnost proširuje iskustveni prostor čoveka. Fizički život svakog pojedinca nužno je ograničen vremenom i društvenim okolnostima u kojima živi. Čitanje omogućava pristup iskustvima koja nije moguće obuhvatiti. Čitalac može upoznati udaljene epohe, kulturne obrasce, ljudske priče i velike istorijske prelome koji se znatno razlikuju od svega što je proživeo u svom životu. Na taj način književnost razvija sposobnost sagledavanja sveta iz perspektive koja nije neposredno naša. U tom smislu, čitanje ima i izrazito saznajnu funkciju. Čitanjem se čovek postepeno oslobađa ograničenja sopstvenog neposrednog iskustva. Svaka pročitana knjiga širi granice onoga što je pojedinac sposoban da razume i da zamisli.

Zbog toga, može se govoriti o čitanju kao jednom od načina ovladavanja svetom. Tu nema posedovanja ili dominacije. Reč je o osposobljavanju pojedinca da se u svetu pouzdanije orijentiše. Čovek koji ime da čita složene tekstove može samostalno da pristupi znanju koje mu u datom trenutku nedostaje. Paradoks savremenog trenutka ogleda se i u činjenici da čovek verovatno čita više tekstualnog materijala nego ranije, ali su ti tekstovi često veoma kratki. Poruke, naslovi, komentari, kratke vesti, objave na društvenim mrežama stvaraju neprekidan tok čitanja ali retko zahtevaju dugotrajniju koncentraciju.

U radu sa mlađom decom posebno je značajan primer odraslih. Dete svoje prve predstave o vrednostima ne usvaja na osnovu apstraktnih objašnjenja. Ono ih oblikuje posmatranjem ponašanja ljudi kojima veruje. Ukoliko knjiga u njegovom neporednom okruženju ima vidljivo mesto, velika je verovatnoća da će je i ono doživeti kao prirodan deo svakodnevice. Zbog toga se kultura čitanja najpre stvara u prostoru svakodnevnog života. Prisustvo knjige u kući ima simboličku vrednost. Dete koje vidi odrasle kako čitaju dobija neposrednu potvrdu da čitanje nije školska obaveza ograničena na lektiru. Ono postepeno uočava da odrasli posežu za knjigom iz sopstvene potrebe i uživanja. Dakle, važan je primer koji dajemo deci.

Kod najmlađe dece posebno je značajno zajedničko čitanje. U tom periodu knjiga je povezana sa glasom odraslog čoveka i osećanjem bliskosti. Pre nego što dete samo nauči da čita, dete može razviti snažan odnos prema priči. Upravo taj odnos predstavlja osnovu kasnijeg samostalnog čitanja i razumevanja kompleksnog teksta. U tom uzrastu odrasli imaju odgovornost da oblikuju okruženje u kojem dete odrasla. Savremeno shvatanje dečije autonomije ponekad se pogrešno tumači kao potreba da se svaki izbor prepusti detetu. Međutim, dete nema dovoljno iskustva da proceni dugoročne posledice svih navika koje usvaja. Zadatak odraslih, pre svega roditelja, jeste da uspostave okvir unutar kojeg će se određene navike, u ovom slučaju navike čitanja, razvijati kod deteta. Čitanje ne treba da bude disciplinska kazna, već uživanje i razonoda, ali i uobičajeni deo života.

Pored roditelja, veliku ulogu ima i škola. Škola ima mogućnost da razvije čitaoca od deteta, ali ga može i udaljiti od čitanja ukoliko književni tekst postane isključivo predmet reprodukcije unapred zadatih tumačenja. Ako učenik tokom čitanja ne dobije prostor za sopstveno mišljenje, njegov odnos prema književnosti lako se svodi na ispunjavanje nastavnih zahteva. Književno obrazovanje zato bi trebalo da razvija argumentovano tumačenje. Učenik mora da ima pravo da određeno delo doživi drugačije od nastavnika, pod uslovom da svoj sud može da obrazloži tekstom. Upravo tu, u tom tumačenju, rađa se pravi čitalac. Od njega se traži da nauči kako se smisao dokazuje i kako se sa tekstom vodi razgovor. Ukoliko to učenik nauči na vreme, njegov život će sigurno biti mnogo bogatiji nego što bi bio bez tog razgovora.

Takva nastava bliska je Ransijerovom poimanju emancipacije. Učenik prestaje da bude pasivni primalac značenja i informacija i postaje intelektualno biće koje je sposobno da tumači tekst. Dugoročni cilj je da učenik nakon završetka školovanja zadrži potrebu da samostalno posegne za knjigom. Kultura čitanja postaje onda kada čitanje prestane da zavisi od spoljnog zahteva. Tu se ponovo uspostavlja veza sa Kantovom idejom prosvećenosti.

Čovek koji se služi sopstvenim razumom ne odustaje od autoriteta znanja, ali razvija sposobnost da sve preispituje. Čitanje doprinosi da razvijemo tu sposobnost. Čovek u susretu sa književnim tekstom uči da istoj pojavi možemo da pristupimo iz više uglova. Time se smanjuje sklonost ka pojednostavljenom razumevanju sveta.

Čitalac koji je navikao da prati složenu argumentaciju lakše prepoznaje pojednostavljivanje i manipulativnu upotrebu jezika. Takav čitalac razvija veću osetljivost prema značenju reči i prema načinu na koji se određena tvrdnja formuliše. Čitanje ga uči da između prvog utiska i konačnog suda postoji prostor za promišljanje. Zbog toga moramo sačuvati čitaoca danas. Savremena tehnologija je postala deo svakodnevnog života i u mnogim slučajevima može olakšati pristup knjigama i naučnim izvorima. Čitalac koji je razvio naviku dubokog čitanja može koristiti digitalne medije bez potpunog podređivanja njihovom ritmu. On poseduje iskustvo sporijeg mišljenja i zna da vredan sadržaj često zahteva vreme.

Kantova ideja prosvećenosti i Ransijerova ideja emancipacije susreću se upravo u zaključku da čitalac predstavlja autonomnog učesnika u kulturi. I Kant i Ransijer zamišljaju idealnog čitaoca koji ne prepušta drugome da u potpunosti misli u njegovo ime. Čitanje može biti jedan od ključnih načina na koji se ta sposobnost razvija i održava, to je sposobnost da se samostalno krećemo kroz različite oblike znanja i različite oblike društvenih, kulturnih, medijskih, istorijskih manipulacija. Za takvog čitaoca potrebno je početi rano. Dete mora da vidi da je knjiga deo stvarnog života. U školi mora da dobije iskustvo čitanja koje mu dopušta da bude aktivan tumač. Kasnije treba da zadrži osećanje da mu knjiga proširuje prostor iskustva. Očuvanje čitaoca predstavlja i očuvanje mogućnosti mišljenja. Kant je tu mogućnost povezivao sa hrabrošću da se čovek služi sopstvenim razummom. Ransijer ju je prepoznao u sposobnosti pojedinca da sam uspostavlja veze i proizvodi značenja. Sve dok takav čitalac postoji, postoji i prostor za intelektualnu samostalnost. Zato prvi zadatak roditeljima, tetkama, bakama, dekama, učiteljicama, nastavnicima treba da bude da nauče mlade ljude da zavole knjigu i da se potrudimo da sistemski negujemo kulturu čitanja, posebno kod mladih ljudi.

(Vojvodjanskevesti.rs)