АФИРМАЦИЈА КУЛТУРЕ ЧИТАЊА Како сачувати читаоца?

Оно се непосредно тиче начина на који савремени човек усваја знање и развија сопствени однос према свету. Посебно је значајно у контексту одрастања младих генерација, чије се искуство у великој мери формира у дигиталном окружењу, обележеном брзином смењивања садржаја и сталном доступношћу информација. Такве околности мењају услове у којима се читалачка навика, посебно код деце, развија. Дуготрајно задржавање на тексту, поступно разумевање сложених значења и успостављање веза између удаљених делова једног књижевног дела захтевају посебну врсту концентрације која се не развија спонтано. Читање, посебно читање књижевног или теоријског текста, захтева активност читаоца и подразумева одређени интелектуални напор. Савремени проблем, према томе, не исцрпљује се у чињеници да млади велики део времена проводе уз телефоне, таблете и друштвене мреже. Важно питање односи се на промену структуре пажње. Дигитални садржаји често се организују тако да захтевају веома краткотрајно задржавање и непрекидно преусмеравање садржаја. Читање дужег текста заснива се на другачијем принципу. Оно тражи континуитет и способност да се смисао гради поступно, а не у неколико секунди колико траје кратак снимак на друштвеним мрежама. Управо због тога читање има широко образовно и културно значење. Оно представља једну од основних вежби самосталног мишљења, чак и код најмлађе деце на почетку основног образовања.

У Кантовом есеју „Одговор на питање: Шта је просвећеност“ просвећеност се одређује као човеков излазак из самоискривљене незрелости. Незрелост се, према Канту, састоји у неспособности да се сопствени разум употребљава без туђег вођства. Његова позната максима Sapere aude! („Имај храбрости да се служиш сопственим разумом“) може се посматрати као једно од темељних начела модерне културе самосталног мишљења. Кантов текст посебно је значајан јер питање просвећености не везује првенствено за количину знања коју човек поседује. У средишту његове мисли налази се способност самосталне употребе разума. Човек може имати приступ великом броју информација, а да притом остане у зависном положају од туђих судова и унапред обликованих тумачења. У том смислу, Кантова мисао је веома савремена. Данас човек располаже готово неограниченим приступом информација. Истовремено, сама доступност података не води нужно дубљем разумевању. Велика количина кратких и међусобно неповезаних садржаја може произвести утисак сталне информисаности, док способност да се одређени проблем сагледа у његовој сложености захтева много спорији мисаони процес. Читање је управо један од простора у којима се такав процес одвија. Дужи текст приморава читаоца да задржи претходно прочитано, повеже га са новим информацијама и изгради значење које се не појављује одједном. У књижевном тексту тај процес постаје још сложенији. Читалац прати односе међу јунацима и препознаје мотиве који се понављају, док истовремено мења сопствено разумевање дела. Значење настаје у времену читања. Управо се у способности упијања текста развија способност концентрације и одлагања тренутне реакције. Читалац учи да остане уз проблем који му се не отвара одмах и да прихвати могућност да ће коначно разумевање доћи тек после дужег мисаоног процеса. Такав однос према тексту близак је Кантовом разумевању интелектуалне зрелости. Самостално мишљење подразумева способност да се оно испитује и повезује са сопственим расуђивањем. Кант, уосталом, упозорава да и књига може постати ауторитет који мисли уместо човека. Читање само по себи није довољно. Пресудан је начин на који се тексту приступа.

У том контексту, важно је споменути подстицајну Рансијерову теорију коју је изнео у књизи Еманциповани гледалац. Рансијер преиспитује традиционалну представу о посматрачу као пасивном примаоцу садржаја. Гледалац, према његовом тумачењу, активно успоставља везе између онога што посматра и сопственог искуства. Он пореди и тумачи виђено у сопствени систем значења. Иако Рансијер говори о гледаоцу, ова идеја непосредно се може применити и на читаоца.

Читање је један од најизразитијих облика активног тумачења. Читалац не прима значења као унапред завршену целину, он га успоставља у сусрету са текстом. У тај процес уноси претходно знање и искуство, као и друга дела која је раније прочитао. Један исти текст не производи идентично читалачко искуство код свих читалаца. Рансијерова идеја еманципације може бити нарочито корисна за разумевање књижевног образовања. Еманциповани читалац не би требало да буде особа која само репродукује већ понуђено тумачење дела. Његова читалачка компетенција огледа се у способности да поставља питања тексту и да сопствене закључке аргументује. Такав читалац улази у дијалог са делом. Управо се ту читање повезује са слободом мишљења.

Књижевност проширује искуствени простор човека. Физички живот сваког појединца нужно је ограничен временом и друштвеним околностима у којима живи. Читање омогућава приступ искуствима која није могуће обухватити. Читалац може упознати удаљене епохе, културне обрасце, људске приче и велике историјске преломе који се знатно разликују од свега што је проживео у свом животу. На тај начин књижевност развија способност сагледавања света из перспективе која није непосредно наша. У том смислу, читање има и изразито сазнајну функцију. Читањем се човек постепено ослобађа ограничења сопственог непосредног искуства. Свака прочитана књига шири границе онога што је појединац способан да разуме и да замисли.

Због тога, може се говорити о читању као једном од начина овладавања светом. Ту нема поседовања или доминације. Реч је о оспособљавању појединца да се у свету поузданије оријентише. Човек који име да чита сложене текстове може самостално да приступи знању које му у датом тренутку недостаје. Парадокс савременог тренутка огледа се и у чињеници да човек вероватно чита више текстуалног материјала него раније, али су ти текстови често веома кратки. Поруке, наслови, коментари, кратке вести, објаве на друштвеним мрежама стварају непрекидан ток читања али ретко захтевају дуготрајнију концентрацију.

У раду са млађом децом посебно је значајан пример одраслих. Дете своје прве представе о вредностима не усваја на основу апстрактних објашњења. Оно их обликује посматрањем понашања људи којима верује. Уколико књига у његовом непоредном окружењу има видљиво место, велика је вероватноћа да ће је и оно доживети као природан део свакодневице. Због тога се култура читања најпре ствара у простору свакодневног живота. Присуство књиге у кући има симболичку вредност. Дете које види одрасле како читају добија непосредну потврду да читање није школска обавеза ограничена на лектиру. Оно постепено уочава да одрасли посежу за књигом из сопствене потребе и уживања. Дакле, важан је пример који дајемо деци.

Код најмлађе деце посебно је значајно заједничко читање. У том периоду књига је повезана са гласом одраслог човека и осећањем блискости. Пре него што дете само научи да чита, дете може развити снажан однос према причи. Управо тај однос представља основу каснијег самосталног читања и разумевања комплексног текста. У том узрасту одрасли имају одговорност да обликују окружење у којем дете одрасла. Савремено схватање дечије аутономије понекад се погрешно тумачи као потреба да се сваки избор препусти детету. Међутим, дете нема довољно искуства да процени дугорочне последице свих навика које усваја. Задатак одраслих, пре свега родитеља, јесте да успоставе оквир унутар којег ће се одређене навике, у овом случају навике читања, развијати код детета. Читање не треба да буде дисциплинска казна, већ уживање и разонода, али и уобичајени део живота.

Поред родитеља, велику улогу има и школа. Школа има могућност да развије читаоца од детета, али га може и удаљити од читања уколико књижевни текст постане искључиво предмет репродукције унапред задатих тумачења. Ако ученик током читања не добије простор за сопствено мишљење, његов однос према књижевности лако се своди на испуњавање наставних захтева. Књижевно образовање зато би требало да развија аргументовано тумачење. Ученик мора да има право да одређено дело доживи другачије од наставника, под условом да свој суд може да образложи текстом. Управо ту, у том тумачењу, рађа се прави читалац. Од њега се тражи да научи како се смисао доказује и како се са текстом води разговор. Уколико то ученик научи на време, његов живот ће сигурно бити много богатији него што би био без тог разговора.

Таква настава блиска је Рансијеровом поимању еманципације. Ученик престаје да буде пасивни прималац значења и информација и постаје интелектуално биће које је способно да тумачи текст. Дугорочни циљ је да ученик након завршетка школовања задржи потребу да самостално посегне за књигом. Култура читања постаје онда када читање престане да зависи од спољног захтева. Ту се поново успоставља веза са Кантовом идејом просвећености.

Човек који се служи сопственим разумом не одустаје од ауторитета знања, али развија способност да све преиспитује. Читање доприноси да развијемо ту способност. Човек у сусрету са књижевним текстом учи да истој појави можемо да приступимо из више углова. Тиме се смањује склоност ка поједностављеном разумевању света.

Читалац који је навикао да прати сложену аргументацију лакше препознаје поједностављивање и манипулативну употребу језика. Такав читалац развија већу осетљивост према значењу речи и према начину на који се одређена тврдња формулише. Читање га учи да између првог утиска и коначног суда постоји простор за промишљање. Због тога морамо сачувати читаоца данас. Савремена технологија је постала део свакодневног живота и у многим случајевима може олакшати приступ књигама и научним изворима. Читалац који је развио навику дубоког читања може користити дигиталне медије без потпуног подређивања њиховом ритму. Он поседује искуство споријег мишљења и зна да вредан садржај често захтева време.

Кантова идеја просвећености и Рансијерова идеја еманципације сусрећу се управо у закључку да читалац представља аутономног учесника у култури. И Кант и Рансијер замишљају идеалног читаоца који не препушта другоме да у потпуности мисли у његово име. Читање може бити један од кључних начина на који се та способност развија и одржава, то је способност да се самостално крећемо кроз различите облике знања и различите облике друштвених, културних, медијских, историјских манипулација. За таквог читаоца потребно је почети рано. Дете мора да види да је књига део стварног живота. У школи мора да добије искуство читања које му допушта да буде активан тумач. Касније треба да задржи осећање да му књига проширује простор искуства. Очување читаоца представља и очување могућности мишљења. Кант је ту могућност повезивао са храброшћу да се човек служи сопственим разуммом. Рансијер ју је препознао у способности појединца да сам успоставља везе и производи значења. Све док такав читалац постоји, постоји и простор за интелектуалну самосталност. Зато први задатак родитељима, теткама, бакама, декама, учитељицама, наставницима треба да буде да науче младе људе да заволе књигу и да се потрудимо да системски негујемо културу читања, посебно код младих људи.

(Vojvodjanskevesti.rs)