(NE)ZABORAVLJENI: FUDBALSKI AS MILOŠ ŠESTIĆ Predvodnik druge ŠAMPIONSKE GENERACIJE VOJVODINE: Žešće je bilo na treninzima nego na utakmicama
Imao je već 33 godine Miloš Šestić, kada je, kao kapiten i predvodnik tima Vojvodine iz 1989. godine, novosadskom klubu doneo titulu prvaka velike Jugoslavije.
Iako jedan od najstarijih u ekipi koju je tada predvodio trener Ljupko Petrović, Šele je odigrao maestralnu sezonu, prepunu poteza dostojnih istinskih čarobnjaka s “buba-marom” i ne mali je broj onih koji to vreme pamte i upravo njega vide kao jednog od ključnih igrača na putu do trona. Bila je to druga, i, za sada, poslednja titula šampiona “stare dame”, o kojoj nešto stariji ljubitelji fudbala u Srpskoj Atini i danas s ushićenjem pričaju i rado je se sećaju. Uz Šestića, dres Vojvodine u tom prvenstvu nosilu su i golman Čedo Maras, pa Dušan Mijić, Budimir Vujačić, Siniša Mihajlović, Slaviša Jokanović, Ljubomir Vorkapić i ostali fudbaleri, koji će, u godinama koje su usledile, postati pravi asovi ovdašnjeg fudbala.
Miloš Šestić, međutim, već je bio i te kako znano ime u jugoslovenskom fudbalu, fudbaler koji je s Crvenom zvezdom osvojio četiri titule prvaka države i dva trofeja u nacionalnom Kupu, a bio je, u periodu između 1979. i 1985. godine, i reprezetativac nekadašnje države, za koju je upisao 21 nastup u postigao dva gola. Kada je reč o njegovim fudbalskim počecima, Šele se prisetio:
-Potičem iz radničke porodice. Rođen sam 1956. godine, otac mi je bio traktorista i radio je na poljoprivrednom dobru kod Stare Pazove, a majka mi je bila domaćica. Još kada sam bio dete, interesovali su me svi sportovi, ali me je, ipak, fudbal najviše zanimao. Nisam počeo prerano da treniram, već sam igrao za školsku ekipu sve do neke 13. godine i svi su već tada videli i znali da sam talentovan. Stanovao sam, međutim, malo dalje od Stare Pazove i nisam mogao sam, niti sam imao čime da putujem na treninge. Tek kada sam imao već 13 i po godina, počeo sam sam da putujem i da treniram u Jedinstvu iz Stare Pazove.
Gol Boroti za sva vremena
Miloš Šestić postigao je, protiv Partizana, gol koji je ušao u anale jugoslovenskog fudbala. „Padao je sneg i sećam se da je Nikola Jovanović skočio s pokojnim Borotom na jednu nabačenu loptu. Bio je to faul nad golmanom, ali pošto je Pera uhvatio loptu, sudija Matovinović nije se oglasio, već je samo viknuo : Igrajte dalje. Ne znam da li je u tom trenutku neko iz publike svirnuo u pištaljku, pa se Borota okrenuo i stavio loptu na zemlju, s namerom da izvede prekršaj. Prišao sam mu korak-dva i, kada je podigao glavu, pritrčao sam i šutnuo je u gol. Sudija je pokazao na centar. Nismo kasnije o tome pričali Pera i ja, tako se jednostavno desilo”…
Isticao se i u najranijim danima Šestić fudbalskim vicom, nesvakidašnjim osećajem za sjajne i nepredvidive driblinge, pa su ubrzo veliko interesovanje za njega počeli da pokazuju gotovo svi naši tada najbolji klubovi.
-Sećam se, igrao se turnir republika u Zaječaru i nastupao sam, naravno, za selekciju Vojvodine. Odmah posle finalne utakmice protiv Srbije, spakovali su me ljudi iz Vojvodine u auto i odveli za Novi Sad, tako da nisam ni bio na završnoj večeri, kada su proglašavani pobednici i najbolji pojedinci. Tamo sam prespavao i sutradan otišao kod legendarnog Vujadina Boškova u kancelariju da razgovaramo o mom prelasku. Pitali su me da li želim da pređem u taj klub, normalno da sam želeo, jer bio je veliki skok da pređem iz Stare Pazove u veliku Vošu, Usred sastanka, međutim, neko je pokucao na vrata i, kada su se ona otvorila, na njima se pojavio moj otac i rekao da moramo hitno da idemo kući, pošto majci nije dobro. Zaplet je nastupio kada smo sišli na ulicu, jer tamo nas je čekao službeni automobil Crvene zvezde, tako da sam shvatio o čemu se zapravo radilo. Nisam znao da su ljudi iz Zvezde, još pre turnira, kontaktirali mog oca i dogovorili s njim sve detalje oko mog prelaska na Marakanu. Otišli smo za Beograd i potpisali ugovor s tim klubom, a iz generacije u koju sam upao, za prvi tim smo dospeli godinu dana stariji Dule Savić, levi bek Nikitović i ja.
Za prvi tim Beograđana debitovao je 24. aprila 1974. godine, ušavši u igru, u susretu s Olimpijom u Ljubljani, dvadesetak minuta pre kraja, umesto povređenog Jovana Aćimovića.
- Pravi debi imao sam u susretu sa Čelikom iz Zenice, na Marakani. Na moju žalost, nisam se uklapao u taktičke zamisli trenera koji su nasledili Miljanića na Zvezdinoj klupi, pa nisam dobijao priliku kod Milovana Ćirića i Gojka Zeca i, bilo je to u sezoni 1977/1978, želeo sam da promenim ekipu. Srećom, tada je za prvog trenera stigao Branko Stanković, kod kojeg sam se izborio za to da postanem standardni član startne postave.
Za Zvezdu je, kaže statistika, Šestić odigrao 441 utakmicu i postigao108 golova u svim takmičenjima, a “crveno-beli” dres nosio je devet godina. Za to vreme postigao je puno golova kojih se i danas seća, a, na molbu da neki od njih posebno izdvoji, nije imao dilemu:
- Gol koji sam postigao protiv Vest Bromvič Albiona u Birmingemu, u okviru takmičenja za Kup UEFA, u kojem smo 1979. stigli do finala, jedan mi je od najdražih u karijeri. Kada sam ga dao, nisam se radovao, jer nisam bio siguran da li će sudija da ga prizna, pošto je tokom čitavog susreta navijao za Engleze. U principu, u okviru tog ciklusa taktika nam je bila da kod kuće ne primimo gol, jer se znalo da ćemo ga na strani sigurno dati. Ispostavilo se da smo četiri puta prošli dalje pobedama od po 1:0 na Marakani: protiv Hihona, VBA, Arsenala i Herte. Upravo u Berlinu sam bio rezerva, jer mi je Branko Stanković rekao: “Sine moj, večeras ulaziš s klupe da mi rešiš utakmicu”. Tako je i bilo… Nemci su već u prvih 20 minuta postigli dva gola i poništili naš minimalac iz Beograda, ušao sam tokom pauze umesto Krmpotića i, nekih 15 minuta pre kraja, postigao gol za plasman u finale. Sećam se i delirijuma na tribinama, bilo je mnogo naših iseljenika, ali i zvezdaša iz Švajcarske, Francuske, Belgije i ostalih evropskih zemalja.
Miljanić i Stanković omiljeni treneri
Imao je tokom duge karijere Miloš Šestić puno trenera, ali su na njega samo dvojica ostavili poseban utisak. „Kada sam stigao u Crvenu zvezdu, trener u njoj bio je Miljan Miljanić, veliki stručnjak, posle je došao i Branko Stanković, pa Gojko Zec… Menjali su se šefovi na klupi mog kluba, ali su upravo prva dvojica imali najveći uticaj na razvitak moje karijere. Stane je bio dosta strog, ali jako dobar trener, cenio je disciplinu iznad svega i kod njega nisu igrala imena, već je trebalo zaslužiti njegovo poverenje da se nađete u timu”...
U finalnom dvomeču, čekao je naš tim novi nemački predstavnik, ekipa Borusije iz Menhengladbaha.
- Nismo imali sreće, jer smo primili gol u Beogradu, a u revanšu nas je prosto osakatio arbitar, Italijan Mikeloti. To mu je bila poslednja utakmica u sudijskoj karijeri i svi smo stekli utisak da je Borusija morala da uzme trofej. Ostaala je velika žal jer smo čitav taj ciklus odigrali na vrhunskom nivou. U to vreme je Kup UEFA bio jači i od Kupa šampiona, jer, primera radi, Juventus je, kao šampion Italije, igrao Kup šampiona, dok su Torino, Napoli i Milan morali u Kup UEFA. Ako tome dodate klubove iz Engleske, Nemačke ili Španije, lako je da se zaključi koliko je bilo teško proći dva-tri kola, a kamo li stići na korak do trofeja.
Po odlasku iz Crvene zvezde, obukao je ponovo “crveno-beli” dres, ali je tada to bio onaj koji su nosili fudbaleri atinskog Olimpijakosa.
– Želeli su da me u svojim redovima vide brojni timovi, poput španske Valensije, engleskog Votforda, čak i Reala iz Madrida, a na posletku se pojavio Olimpijakos. Dogovorio sam se da postanem njegov igrač i nisam se pokajao. Odigrao sam jako dobro u Atini nekih godinu i po dana, a posle toga sam imao probleme s povredama. Međutim, za te dve godine nismo bili prvaci i bila mi je to jedina ekipa s kojom nisam stigao do titule, iako su u njoj bili sve sami reprezentativci. Istina je, bilo je tu i ljubomore usmerene ka meni, ali nisam se mnogo na to obazirao. Vratio bih se pred naš gol, uzeo loptu, krenuo u napad, driblao, proigravao i publika me je i tamo zavolela.
Odlučio je Šestić da se vrati u jugoslovenski fudbal 1987. i da to bude tako što će napokon zaigrati u dresu Vojvodine.
- Bilo je priče o tome da se vratim u Crvenu zvezdu, ali samo na šest meseci i da posle ponovo odem negde u inostranstvo, a jedino sam u taj prvoligaški klub mogao da dođem bez obeštećenja. Skoro smo se o svemu dogovorili, kada su mi ljudi iz Zvezde rekli da neće da vraćaju starije igrače, pa je čitava priča propala. Srećom, zvala me je i Vojvodina, koja je tada bila drugoligaš u koju sam, kao takvu, takođe mogao da pređem bez obeštećenja. Direktor je tada bio Ljubo Španjol, dogovorili smo se i naredne četiri godine odigrao sam u Novom Sadu.
Vraćamo se na početak ove priče: drugoligaš se vratio u elitu, a nedugo potom osvojio i titulu šampiona i to u SFRJ, ispred Dinama, Crvene zvezde, Partizana, Hajduka i ostalih “starosedelaca” u domaćem prvenstvu. To je bio gotovo nestvaran i neslućeno veliki uspeh.
– U Vojvodini se nisu nadali da bi mogli da napadnu, a još manje da osvoje titulu prvaka. Želja je bila da se plasiramo u Kup UEFA ili nešto slično, posebno jer je u timu iz Novog Sada bilo dosta mladih fudbalera, koji su tek došli u klub. Tu mislim na Sinišu Mihajlovića, Jokanovića, Kartaliju i slične momke. Trener nam je bio Ljupko Petrović i, sećam se, na treninzima sve je prštalo, pa smo oštrije igrali na njima, nego na utakmicama. Zato smo jako dobro igrali u gostima i teško je bilo ko mogao da nas dobije.
“Stara dama” je išla od utakmice do utakmice i Šestić se setio kada su, u kojem momentu, ljudi u klubu i sami igrači pomislili da bi mogli da stignu i do titule prvaka.
– Igrali smo s Dinamom u Zagrebu i rekao sam tada Ljupku da, ako ne izgubimo taj susret, bićemo jesenji prvaci. Tako se i dogodilo: pobedili smo, osvojili jesenju titulu i imali baš lepu prednost. Međutim, i dalje nismo verovali da možemo da izguramo u istom ritmu do kraja, ali se, kroz naše igre, videlo da to, ipak, možemo i da imamo velike šanse da ponovimo uspeh iz 1966. godine, kada je Vojvodina do tada jedini put bila najbolja u Jugoslaviji. I, eto, uspeli smo, postali smo šampioni, a ja i danas pamtim prelepe scene posle utakmice sa Slobodom u Novom Sadu, kada su navijači ušli na teren da s nama proslave taj veliki uspeh. Videlo se kod ljudi koliko im ta titula znači, a i ja sam bio presrećan i prezadovoljan što sam i deo sebe u nju utkao.
Zapaljiva atmosfera večitih derbija
Posebno naš sagovornik pamti susrete Crvene zvezde s Partizanom. „Na svakoj našoj međusobnoj utakmici bilo je od 50 do 90 hiljada gledalaca. Atmosfera je bila fenomenalna, po pravilu i zapaljiva, pa je i tada bilo tuča navijača na stadionu i oko njega, ali samo rukama i nogama. Danas je to sve mnogo opasnije, naravno da mi zbog toga nije drago, ali to je, eto, donelo neko novo vreme. Bez obzira na to što sam gotovo svaku utakmicu s Partizanom odigrao jako dobro, navijači tog kluba poštovali su me kada bismo se sreli negde u gradu i s njima nikada nisam problema”...
Pre nego što je postao reprezentativac Jugoslavije, Šestić je imao zaista žestoku konkurenciju, jer na njegovoj poziciji u napadu igrali su asovi poput Zlatka Vujovića, Safeta Sušića, Vladimira Petrovića Pižona, Predraga Pašića, Ivana Šurjaka…
– Igrao sam na svim pozicijama u napadu i zaista je bilo teško ući u državni tim. Znalo se tada da ekipa koja igra i pobeđuje, ona se ne menja. Zbog toga sam odigrao samo 21 utakmicu za Jugoslaviju i postigao, mislim, dva gola, a siguran sam da sam mogao i mnogo više. Šta da se radi… Takvo je bilo vreme i tako su se stvari dešavale, pa su iz svake republike morala da igraju po dvojica-trojica igrača, da bi to bila reprezentacija - Jugoslavije. Nastupio sam na Mediteranskim igrama u Splitu i osvojio zlato, posle i na Olimpijadi u Moskvi, a 1982. učestvovao sam na Svetskom prvenstvu u Španiji. Dobio sam priliku protiv Hondurasa, trebala nam je pobeda od dva gola razlike i nismo uspeli da odemo dalje. Na EP u Francuskoj 1984. grao sam kod selektora Todora Veselinovića, na kojem se nismo proslavili, a na njemu sam, čak, igrao i na poziciji levog beka – završio je besedu Miloš Šestić.
Ovom prilikom, namerno, nismo pričali o operaciji koju je Šele imao u decembru 2024. godine, kada mu je presađeno srce. Poželeli smo samo toliko da ga zdravlje dobro služi i da još dugo bude u prilici da, svima koji vole da slušaju njegove priče, pripoveda o nekim sada već davnim i lepim fudbalskim vremenima.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.