NIKOLA NINKOVIĆ: Verujem da moja generacija može da vrati titulu na „Karađorđe“

Kako je izgledao tvoj prvi dodir sa fudbalom i šta je presudilo da odabereš baš ovaj sport?

– Neko moje prvo sećanje na fudbal bilo je na prvom treningu mog starijeg brata. On je krenuo da trenira fudbal, tad sam ima 3-4 godine i naravno bio sam još mali da bih mu se priključio na terenu. U tom trenutku ja sam se uhvatio za ogradu i krenuo da plačem, jer mi nisu dozvoljavali da treniram sa njim. To je video jedan od trenera i prebacio me preko ograde. Stavio me je u ćošak da igram sa jednom od devojčica i za mene je to bio prvi fudbalski trening. Jednostavno te suze, to ne može niko da ti kaže, niko da te nauči, sa tim se rodiš i od tog momenta ja sam znao da je fudbal jedini sport za mene i da to nikad neće biti upitno.

Zašto je Omladinska škola Vojvodine najbolji izbor za jednog mladog fudbalera?

– Pre svega mislim da tu uslovi igraju veliki ulogu. Trening centar Vojvodine poseduje pet terena sa velikim brojem iskusnih trenera i sa bezbroj kvalitetne opreme koja pomaže u praćenju svakog fudbalera pojedinačno. Uvek je Vojvodina bila na dobrom glasu i stvarala je veliki broj fudbalera koji su igrali na najvišem nivou. Za mene je Vojvodina najveći klub u Srbiji i sigurno je da ona ne može biti loša opcija za bilo kog igrača.

Koliko ti znači što je jasna politika kluba – forsiranje dece iz sopstvene škole?

– Sigurno da mi znači i da mi daje jedan motiv više. Svakom igraču u omladinskoj školi želja je da izađe na „Karađorđe“ i pokaže svoj kvalitet. Smatram da klub vođenjem te politike može samo da napreduje kako u fudbalskom tako i u finansijskom smislu i da će godine koje dolaze to i pokazati. Ovaj klub je stvorio velike igrače i verujem da će mnoge tek stvoriti.

Da li postoji neki savet da si dobio od iskusnijeg fudbalera ili od trenera, a da to pamtiš?

– Nešto što bih izdvojio jeste ta vera u sebe. I kad ti sve ide od ruke i kad igraš najbolje, to će proći. Isto tako kad ti ništa ne ide i kad ne možeš da se “sastaviš”, i to će proći. Najbitnije da veruješ u sebe i da uživaš u svakom momentu provedenom na terenu, jer je fudbal igra i u njemu treba uživati.

Ko redovno prati tvoje mečeve od najbližih?

– Od malena su me majka i otac vodili kako na treninge tako i na utakmice, ali ako bih trebao da izdvojim nekog ko je u poslednjih par godina najredovniji na mojim utakmicama, to je sigurno deda. Od kad sam prešao u Vojvodinu, on je najviše vremena izdvojio vozeći me na treninge, gledajući moje utakmice i davajući mi savete. Bio je čak i na nekim gostovanjima, gde i mene iznenadi kad ga vidim. Kad je on pored terena uvek imam neku dozu samopouzdanja i energije, koja me gura da dam još više.

Kojeg fudbalera voliš da gledaš i da li imas idola?

– Kroz odrastanje omiljeni fudbaler mi je bio Aguero, i naravno Mesi, za kojeg smatram da je najbolji fudbaler ikada. Osim njih kao nekog idola koji nije vezan za fudbal, izdvojio bih Novaka Đokovića. Mislim da je svaka reč o njemu suvišna i da njegova dela sama govore. Trenutno najviše volim da gledam Pedrija. Moje mišljenje je da je on u ovom trenutku, kako najbolji vezni igrač, tako i najbolji igrač na svetu i nadam se da će osvojiti Zlatnu loptu.

Da li vidiš sebe uskoro i na terenu u dresu prvog tima, bez obzira na godine?

– Neko sam ko mnogo voli da mašta i vizualizuje i lagao bih kad bih rekao da ne vidim. U ovom gradu sam rođen, ceo svoj život sam proveo ovde i znam šta Vojvodina znači. Znam koliko je ona bitna ovom gradu, njenim navijačima i znam da ona ne predstavlja samo fudbalski klub. Nadam se da ću jednog dana dobiti tu šansu i da ću se pokazati u najboljem svetlu.

Može li tvoja generacija da donese Voši i toliko željenu čekanu titulu?

– Naravno da može. Što se tiče kvaliteta, on sigurno nije upitan, ali on nije najbitnija stvar. Ono što je važnije jeste drugastvo, jedinstvo između igrača kao i njihova želja. Uz dobrog trenera i stručni štab, siguran sam da je to moguće i da će se kad-tad titula vratiti u Novi Sad – zaključio je Nikola Ninković.