Milićević: Vujošević vodi Partizan ka tituli

međutim, susretom s nekadašnjim košarkašem Crvene zvezde, Cibone, Vojvodine i većeg broja inostranih klubova, bivšim reprezentavicem Jugoslavije Mirkom Mićkom Milićevićem (50). Iako nije čudno sresti ovog gorostasa u Turskoj, jer igrao je u ovoj zemlji sedam-osam godina, ipak nismo ga očekivali u svojevrsnom fudbalskom raju.

- Iako se i sam bavim menayerstvom, ovde nisam došao poslom. Došao sam u posetu i na poziv mog druga Dušana Đurića, vlasnika slovačkog prvoligaša Viona iz Zlatnih Moravica i i libijskog kluba Al Ahlina. Pre nekih pola godine sve smo se dogovorili da postanem direktor tima iz Libije, ali je rat u toj zemlji prolongirao takvu ideju za neko srećnije vreme. Vion je trenutno u Beleku na pripremama i prihvatio sam njegov poziv – pojasnio je svoj boravak u Beleku nekada jedan od najboljih centara nekadašnje Jugoslavije.

* Nekada ste nosili dres novosadskog košarkaškog kluba, a ovde ste sticajem okolnosti sreli mnogo fudbalskih ljudi iz Srbije.

- Igrao sam za Vojvodinu, a i rođen sam u Novom Sadu. Inače sam iz Gajdobre, gde mi i sada žive roditelji i sestra, pa uvek volim kada sretnem ljude sa tog područja. I ne samo njih. Evo, imao sam po dolasku u Belek susret i s generalnim sekretarom FK Crvena zvezda Zvezdanom Terzićem koji je takođe poreklom iz mog sela, zatim i s potpredsednikom FK Partizan Ljubišom Tumbakovićem i brojnim ljudima iz fudbalkog miljea u Srbiji. Ne posećujem našu zemlju često, osim kada dođem da se vidim s porodicom i zato mi prija kada čujem i pričam srpki jezik.

* Znamo da ste živeli u Ankari, posle toga i u Atini, gde ste sada?

- Sada sam otvorio menayersku agenciju u nemačkom gradiću Ruhfeldenu, nadomak Minhena. Posredujem u prelascima uglavnom košarkaša i mogu da se pohvalim kako sam već odveo Slovenca Luku Dončića u Real iz Madrida, a realizovao sam i prelaske mladih igrača Bojana Pešića iz Pančeva u Saragosu, kao i talentovanog Branka Macure u Laboral Kuću. Ovaj poslednji je novi Toni Kukoč, španski klub je to prepoznao, a reč je o kolektivu u kojem su stasavali mnogi poznati, pre svega argentinski košarkaši. Najviše volim i zanima me rad s mladima i tome sam se posvetio.

* Čujemo da i sami imate naslednika na košarkaškom terenu?

- Sin iz prvog braka igra za omladinsku selekciju Turske, a član je kluba s najvećim buyetom u ovoj zemlji - Darušafake. Zove se Jesukan Okar, a njegovo ime u prevodu znači Uzavrela krv i dala mu ga je majka. Visok je 207 cm, ali ne igra kao ja na poziciji centra, već je trojka ili četvorka, pa ne mogu mnogo toga da ga naučim. Ako ste pomislili da sam mu menayer, prevarili ste se, jer svom detetu nikada ne bih mogao da budem agent. To nije objektivno i taj posao prepustio sam nekim drugim ljudima. Inače, imam i ćerku od osam i po godina iz braka s jednom bugarskom odbojkaškom reprezentativkom i ona je takođe visoka za svoj uzrast, pa je već počela da igra odbojku.

* Pratite li zbivanja u srpskoj klupskoj košarci?

- Pratim prevashodno Zvezdu i Partizan. Iako se mnogima tako ne čini, mislim da će Duško Vujošević složiti kockice kada za to dođe vreme i da će Partizan ponovo biti prvak Srbije. Za Zvezdu je karakteristično da gubi najvažnije utakmice i, videli ste i pre neki dan, nije iskoristila priliku da pobedi Žalgiris kada joj se već ukazala prilika da nešto više uradi u Evroligi. Zanimaju me završnica domaćeg prvenstva i Kupa u Nišu, a čvrsto verujem u to da će najbolji ponovo biti crno-beli. Iako sam pravu karijeru počeo u Crvenoj zvezdi, vidim da ona jako zavisi od igre Bobana Marjanovića, dominantnog centra u Evropi, ali da ga jako loše koriste u igri. Partizan je imao malere s povredama, ali se vratio i nije skoncentrisan na igru samo jednog igrača, već neguje jaku timsku košarku.

* Da li vas je iznenadila srebrna medalja Srbije na Mundobasketu prošle godine?

- Nama bi najbolje bilo da odemo u crkvu i pomolimo se za dobro zdravlje Miloša Teodosića. Znam ga iz vremena kada je tek bio došao u Atinu, u redove Olimpijakosa. Tada je zapao u apatiju i igrao daleko ispod svog nivoa. Srećom, uspeo je da se vrati i sada igra, to tvrdim, svemirsku košarku. Koliko on dobro igra, toliko je jaka i naša reprezentacija, a Teo je pravi vođa na terenu, ali i van njega. Svaka čast Saši Đorđeviću,to najiskrenije mislim.

* Kako ocenjujete centre srpske reprezentacije Raduljicu, Katića i Štimca?

- Ubeđen sam da nemamo dobre centre i iskreno se nadam da će Đorđević pozvati u državni tim Bobana Marjanovića. Žao mi je što ovaj momak nije ni 50 posto iskorišćen u Zvezdi od onog što može da pruži, jer je, ponoviću, sa svojom visinom dominantan u reketima. Ako on zaigra uz Teodosića koji vidi sve šta se dešava na terenu i koji je fenomenalan asistent, biće to jako dobro na predstojećem Evropskom prvenstvu. Igrači koji trenutno igraju na poziciji centara, teško da mogu da odigraju jedan na jedan kao što to čini Marjanović.

* Veoma pozitivno se izjašnjavate o Partizanu, a igrali ste u dresu Zvezde?

- Imao sam priliku da obučem i dres Partizana, pre boravka u Ciboni. Tada je direktor kluba bio Milenko Savović, ali su mi Zagrepčani ponudili mnogo bolje finansijske uslove i otišao sam tamo. I danas se često čujem s ljudima iz Cibone, s prijateljima iz Zagreba i lepo se osećam kada odem u ovaj grad gde sam uvek bio poštovan i cenjen. Bilo mi je lepo sve do sukoba s Veljom Mršićem, posle kojeg sam, iz principa, napustio klub i otišao u redove Vojvodine. Stigao sam i do dresa reprezentacije, bio na pripremama za Olimpijadu u Barseloni 1992. godine, ali, zbog sankcija, tamo nismo igrali.

* Do kada ste aktivno igrali, jer znamo da ste imali veoma dugu karijeru?

- Prestao sam da igram s 40 godina i, kao pravi sportski penzioner, posvetio se igranju tenisa. Tako je bilo neke dve godine, kada me je pozvao prijatelj iz Bujuk koleya, tadašnjeg prvoligaša, koji me je zamolio da zaigram za ovaj klub koji je kuburio s centrima i na startu prvenstva imao skor 0:7. Prihvatio sam poziv i, igrajući bez para, omogućio ekipi da pobedi Efes, Galatasaraj i Bešiktaš i krene s mrtve tačke. Igrao sam u nekih 11 utakmica i oprostio se kada smo obezbedili opstanak.

* Zanimljivo je da imate i turski pasoš?

- Da, aplicirao sam za njega i dobio ga kako bih lakše igrao u Turskoj i kako ne bih bio stranac. U njemu mi je ime Muhamed Donar, što ne znači da sam promenio veru. I dalje sam ostao pravoslavac, Srbin iz Gajdobre i to ću uvek biti. Ma gde god da budem živeo, znam koji su i odakle su moji koreni – istakao je  Mirko Milićević.

Tekst i foto: Aleksandar Predojević

(Od našeg specijalnog izveštača)