Najteže je opstati

da li će opstati na fudbalskoj sceni. Kroz ovaj skromni kolektiv prošlo je više hiljada onih koji fudbal vole i kojima je on bio na prvom mestu. Igrali su Bukovčani fudbal iz ljubavi i u tim prvim godinama postojanja nije im bilo teško da na utakmice putuju zaprežnim kolima i biciklima, koji su tada bili luksuz. Kada su došli na igralište na kojem su i sada, crno - beli su se kad je toplo skidali ispod jablanova na igralištu, a kad je bilo hladnije presvlačili su se u komšiluku. I tako su prolazile godine i decenije. Stvarale su se nove generacije momaka koji su crno - beli dres nosili iz ljubavi.

Generacije su trenirale i igrale na igralištu koje je nekada služilo i kao guvno, gde se vršila pšenica, a burad napunjena vodom stajala okolo. Ipak, kako se menjalo vreme, tako su i uslovi postajali podnošljiviji. Oni koji su u prvim generacijama terali loptu po travi, poput Živkovića, Pavlovića, Beljanskog, Kerčevića, Stojakovića, Petrovića, Vasića, Niketića i ostalih, dobijali su naslednike u opet Radiću, Živkoviću, Vasiću, Bugarskom, Dimitrijeviću, Makiviću, Sladojeviću, Podraščaninu, Iliću.... Pre dve godine Fruškogorski partizan ponovio je uspeh iz 1985. plasmanom u Novosadsku ligu, a u protekloj sezoni opet je ispao u najniži stepen takmičenja.

Kažu ljudi da sve lepe stvari treba pamtiti, a ružne ne. Međutim, posle onog lepog plasmana u Novosadsku ligu, klub je upao u krizu. Došao je u pitanje njegov opstanak na fudbalskoj sceni, iako su u timu sve momci, sem jednog, iz ovog fruškogorskog mesta, koje ima i odličnu fudbalsku školu. Založili su se Zoran Sladojević, Predrag Tešanović, Milutin Maričić da se klub ne ugasi i, za sada, su uspeli. Ima obećanja da će i grad Novi Sad pomoći, a uskoro bi FK Fruškogorski partizan trebao da dobije novu upravu i predsednika i da se aktivnosti nastave.

M. Pavlović