Srbija u samom vrhu i bez stranaca

pobedili Rusiju (7:3). Ono što nas posebno raduje je činjenica da je selekcija Srbije prvi put u istoriji stigla među četiri najbolje ekipe na evropskim šampionatima, ost-varivši rezultat mimo svih očekivanja. Čini se da je, kao naciji koja jedino skida kapu i klanja se šampionima, eventualno medaljašima, ostao žal što “orlovi” nisu stigli do medalje. U odlučujućem meču za bronzanu medalju poraženi su od Kazahstana (2:5), reprezentacije koja je takođe ispisala novu stranicu futsala u toj evro-azijskoj zemlji. Mada, samo neracionalni i neupućeni poznavaoci ove igre mogu da zamere našim momcima na izvanrednom četvrtom mestu na šampionatu Evrope.

Raduje nas i to što je, pored činjenice da su izabranici selektora Ace Kovačevića bili istinski junaci šampionata, EP u Beogradu, po oceni mnogih iz UEFE, kao i samih učesnika, bilo do sada najbolje organizovano prvenstvo. Pored mnogih rekorda kojima se sada ponosi UEFA, ali i Fudbalski savez Srbije i grad Beograd, slika koja je otišla u svet najbolja je preporuka našoj organizaciji za neka buduća domaćinstva pod okriljem evropske “kuće fudbala”. Ispit velikog takmičenja polagale su mnoge strukture FSS, a javne pohvale od strane zvaničnih lica iz Niona da su naš savez i Beograd „postavili nove granice i nivo organizacije pod kapom UEFA“, dovoljno govore o kvalitetu i posvećenosti svih ljudi koji su nedeljama bili angažovani u organizaciji do sada najvećeg takmičenja za FSS.



Utisak je, takođe, da sve ne bi imalo ovoliku težinu da nismo imali reprezentaciju sa grupom odličnih igrača koji su svojim odnosom, željom i htenjem, naravno i rezultatom, učinili naciju ponosnom. Na svakom koraku se mogla videti zahvalnost selektoru Kovačeviću, odnosno onima čija imena ostaju zapisana u istoriji našeg futsala: kapitenu Marku Periću, te igračima Miodragu Aksentijeviću, Slobodanu Rajčeviću, Mladenu Kociću, Milošu Simiću, Stefanu Rakiću, Aleksandru Živanoviću, Milošu Stojkoviću, Vladimiru Laziću, Dušanu Milojeviću i Nemanji Momčiloviću.



Oni su za sve u našoj državi junaci, jer Srbija je bila jedna od četiri reprezentacije na šampionatu bez uvoznih igrača, uglavnom velikog broja Brazilaca, koji su branili boje Španije, Rusije, Portugalije, Kazahstana i Italije. Sa sedmoricom igrača iz domaće lige i nekolicinom iskusnih internacionalaca, ali pre svega momcima velikog srca, Srbija je savladala i jednu svetski priznatu futsal silu - Portugaliju, sa najboljim igračem na planeti Rikardinjom, a malo sreće je nedostajalo da u polufinalu padne i favorizovana Rusija sa Gustavom, Limom, Robinjom, Romulom i tek nekoliko Rusa. Zato kapa dole za sve ono što su naši momci stvarili: znanjem i inatom punili su Arenu i naterali naciju da ih najzad upozna.



Upravo zbog svega navedenog, četvrto mesto još je vrednije, što potvrđuju i reči našeg selektora.

- Biti četvrti na Evropskom prvenstvu, za naš futsal predstavlja veliku stvar. Mogu sada da kažem da smo mi pobedili na turniru. To je naša pobeda. Videli ste nekoliko puta punu Arenu, roditelje s decom, mnogo ljudi koji su nas podržavali i zbog svega toga možemo i moramo da budemo zadovoljni. Videli smo fenomenalnu promociju futsala, u svakom smislu, organizacionom na prvom mestu a zatim i rezultatski. Ovo nećemo nikada zaboraviti i trudićemo se da opravdamo pažnju koju smo imali minulih dana i na pravi način da u budućnosti reprezentujemo našu zemlju. Što se tiče stranih igrača u drugim selekcijama, UEFA bi nešto morala da uradi po tom pitanju i ograniči taj broj, jer se bojim da futsal zbog toga gubi smisao – rekao je Aca Kovačević.

Ceh iscrpljujućoj borbi s Rusijom u polufinalu, platili smo u meču sa Kazahstanom kada se videlo da naši momci nisu imali dovoljno snage za još jedan vredan rezultat na Evropskom prvenstvu.



- Očekivali smo da možemo da napravimo podvig, ali to se nije desilo. Napor iz meča sa Rusijom učinio je svoje i momci nisu uspeli da se oporave od tog susreta. Primili smo dva gola koja nismo smeli i bilo je teško posle toga vratiti se u igru. Kazahstanu sve čestitke – dodao je Kovačević.

On se potom osvrnuo i na predtojeće mečeve kvalifikacija za SP, gde ćemo ponovo snage odmeriti sa Portugalom.



– Čekaju nas teške utakmice sa Portugalcima u borbi za odlazak na Svetsko prvenstvo, u kojima ćemo morati mnogo da se pomučimo ne bi li ponovili uspeh iz 2012. godine, kada smo išli i na šampionat Evrope i na šampionat sveta. Nadam se samo da popularnost futsala neće splasnuti, već da će u danima koji dolaze biti još više mladih u našim klubovima. Ovo je izuzetno lep sport, uverila se u to i publika, među kojima je bilo mnogo mladih. Stekli smo simaptije kakve su do sada bile rezervisane za fudbalere, košarkaše, odbojkaše, rukometaše, za naše vrhunske sportiste. Ovo nikada nećemo zaboraviti, već ćemo nastaviti da se borimo, da opravdamo sve ovo što smo doživeli ovih dana – istakao je selektor Srbije.



Pripremio: J. Galić

GOLMAN SRBIJE MIODRAG AKSENTIJEVIĆ

Ispunili smo svoja očekivanja ali ne i snove publike

Golman naše futsal reprezentacije Miodrag Aksentijević imao je pomešana osećanja sreće i tuge posle okončanih nastupa na šampionatu Evrope. Srećan je zbog istorijskih podviga „orlova”, a tužan zbog poraza od Kazahstana u borbi za bronzu.– Teško nam je, uprkos svemu. Ubedili ste nas da smo bolji nego što stvarno jesmo. Mi smo generacija koja je prva igrala na svetskom prvenstvu, ali koja se i prvi put plasirala u polufinale kontinentalnog takmičenja. Najviše sam želeo medalju – rekao je Aksentijević.On je istakao da je naša selekcija imala mali fond igrača za nadmetanje sa najboljima u Evropi.



– Imali smo rotaciju od šest, sedam igrača na prvenstvu i bilo je teško to izdržati, jer nismo roboti. Primera radi, polovina reprezentativaca Kazahstana su prvaci Lige šampiona, a druga polovina igra u veoma jakoj ligi.Naš golman je naglasio da je san ekipe ostvaren, ali da postoji žal.– Nismo obećavali medalju, ali se izvinjavam publici što nismo ispunili njene snove. Svoje jesmo. Uspeli smo da dovedemo futsal u Srbiju, punili smo Arenu danima i to je presedan. Neka se klinci ugledaju na nas, a ja ću ih sutra bodriti sa tribina i radovati se njihovoj medalji.



On je upravo o budućim generacijama najviše govorio, nakon što je istakao da ostaje veran dresu i golu Srbije:

– Ne opraštam se dok još mogu da pomognem. A mislim da još imam snage. Kada ne budem mogao da igram, pomagaću golmanu Momčiloviću i ostalim čuvarima mreže. Ma koliko ovo bila dobra zabava za ljude, za mene je - život. Ako mora da se bira tragičar, neka na utakmici za bronzu to budem ja. Ostali igrači su - heroji. Zadovoljni smo što je u Srbiji nastala prava futsal-manija i što smo uspeli da probudimo veru u ljudske vrednosti. Ni iz čega smo stvorili nešto i taj san će ostati generacijama. A tim budućim generacijama bih poručio da mogu i na ulici da treniraju, ali ne smeju da izgube san. Mi smo ga ispunili, a oni samo treba da veruju u njega – rekao je Miodrag Aksentijević.

J. G.