Milorad Vukašinović: Juriš ka nebu!

 

Prema izveštaju koji je očigledno bio zasnovan na minucioznim obaveštajnim analizama, fundamentalistički pokreti ojačali su u svim kulturama i civilizacijama bez izuzetka. Reč je o tendenciji, koja se projavila još sedamdesetih godina prošlog veka, na temeljima velike svetske krize, koja je predstavljala pogodnu psiho-socijalnu osnovu za svojevrsni „ juriš na nebo”.

Francuski filozof Marsel Gose ukazuje „da je pojava religioznog fundamentalizma svojevrstan odgovor na svet koji je sve više udaljen od vere”. Činjenica je da su svi pokušaji ideološkog uobličavanja „tehnološke globalizacije” doživeli neuspeh i u vrhunskim naučnim krugovima su proglašeni za još jednu ideološku utopiju – poput već viđenih u 20. veku (S. Hantington). Uopšteno, utisak je da racionalističke filozofije koje su na idejnom planu dominirale tri veka, deluju potpuno prevaziđeno u prvim decenijama 21. veka. Nasuprot ovakvim tendencijama, nastali su čitavi pokreti sa elementima misticizma koji valorizuju kapitalizam i slobodno tržište i teže preuređenju realnosti u sopstvenom ogledalu.  Aktuelna dešavanja u svetu veoma ubedljivo potvrđuju ovakve trendove.

Dosije Truman

Savremenim političkim tendencijama potrebno je pristupiti veoma oprezno i na jedan nekonvencionalan način, posebno zbog toga što racionalnost nije jedini činilac kojim se rukovode donosioci odluka. Istorijske paralale svedoče da državnici, u časovima lične ili kolektivne drame, često donose odluke pod uticajima zagonetnih simbola iza kojih stoje brojne tajne organizacije koje ostvaruju ozbiljan uticaj.

Čuveni američki pisac Ralf Eperson u svojim istraživanjima ukazuje na zanimljiv podatak: da je odluka o upotrebi atomske bombe protiv Japana doneta mnogo ranije. Tadašnji predsednik Ruzvelt je čak pripremio i govor koji je trebalo da održi na dan praznika posvećenog Džefersonu. Smisao Ruzveltovog obraćanja se svodio na upozorenje o tome da se bliži dan kada će političari neizbežno morati da prihvate uništavanje nevinih ljudi, kao i da će naučnici ignorisati posledice svojih istraživanja. Ostalo je nejasno kakve ciljeve je ovim govorom Ruzvelt hteo da postigne. Nije bez osnova ni teorija o tome da je odbijao da potpiše odluku o upotrebi atomske bombe.

Kada je preminuo 12. aprila 1945. godine, istorija je poprimila drugačiji tok. Na čelo Amerike je došao mason 33. stepena Hari Truman, predsednik koji je bez mnogo kolebanja potpisao smrtonosnu odluku. Istog meseca, Truman je oformio osmočlani Privremeni komitet za eventualnu upotrebu atomske bombe, u okviru kojeg su petorica članova, uključujući tadašnjeg ministra rata Henrija Stimsona, bili članovi masonskog Saveta za inostrane poslove.

Ovaj komitet se bezrezervno založio za upotrebu atomske bombe na kraju rata, s uverenjem da će ona „impresionirati svet i učvrstiti dominantu ulogu Amerike”. Kada je čuo za upotrebu bombe avgusta 1945. godine, savremenici potvrđuju da je „Truman bio u veselom i živahnom raspoloženju”. Za njega kao masona upotreba ove bombe je imala ritualni karakter. Danas nije nikakva tajna da ni Hirošima, niti Nagasaki nisu imali nikakav vojnički značaj, kao i to da su bili središta hrišćanske vere u Japanu.

Inače, Trumanova masonska karijera počela  je 1909. godine kada je stupio u Belton ložu u Misuriju. Do početka Drugog svetskog rata je član nekoliko loža različitog rituala kao što su Jork ili Škotski ritual. Uz to bio je počasni član mnogih američkih masonskih redova, a važio je za jednog od boljih masonskih predavača. U februaru 1941. godine održao je izlaganje pod naslovom Džordž Vašington: čovek i mason, naglašavajući da je ovaj američki predsednik svoju zemlju gradio na masonskim principima. Nesporan je i podatak da je 19. oktobra 1945. godine stekao titulu „visokopoštovanog” 33. reda u okviru Škotskog rituala.

Februara 1946. godine kao predsednik je posetio Nacionalni masonski memorijal „Džordž Vašington”, a zatim u martu iste godine, posle većanja u Velikoj loži Misurija, drugi visokorangirani mason Vinston Čerčil, izgovorio je čuvenu besedu, u okviru koje je najavio novi zapadni pohod protiv Rusije. Čovečanstvo je ušlo u svetski Hladni rat. Sve ostalo je poznata istorija.

Novi krstaši

Da li je savremena pojava verskog fundamentalizma slučajnost ili je deo vešto osmišljene istorije? Koliko je reč o iskrenom povratku Bogu, a koliko je u pitanju vešta instrumentalizacija vere u političke svrhe? Danas je sasvim izvesno da u svim kulturama i civilizacijama vera neustrašivo izbija u prvi plan, sa manje kompleksa i sve borbenija. U ime vere rasplamsavaju se nacionalizmi, a njeni vojnici polaze u osvajanje ljudskih duša. U trenucima iskušenja vera postaje univerzalni lek koji leči mnoge rane: nezaposlenost, ljubavne jade, ali i postaje univerzalni model za milione unesrećenih ljudi koji su žrtve ratova i socijalnih eksperimenata. U mnogim kulturama religija postaje konkurent državi na širem socijalnom planu, a u nekima i veoma značajan činilac važnih odluka.

Posle terorističkih napada od 11. 9. 2001. godine u SAD rađena su istraživanja koja su ukazala na iznenađujuće efekte ovog dramatičnog događaja. Reč je o porastu uticaja mnogobrojnih protestantskih denominacija koje u Americi teže da osvoje sve više javnog prostora. U njihovoj interpretaciji Bog je ratnik koji teži da sve više ovlada javnim prostorom, a demokratija je i dalje najbolja fasada za ostvarivanje ovih interesa.

Američki predsednik Buš Mlađi je umnogome koncepciju „rata protiv globalnog terorizma” zasnivao na uverenju da je upravo njemu Bog poverio zadatak da svet oslobodi od zla. Kao preobraćeni metodistički protestant održao je 14. septembra 2001. godine poznati govor u Nacionalnoj katedrali u Njujorku u okviru kojeg je za ostvarenje svog cilja zatražio i „pomoć Neba”. Javnost je kasnije saznala da je pisac ovog govora bio Majkl Gerson, njegov savetnik i poznati verski fundamentalista. Poznato je da su američki ratovi u Iraku i Avganistanu odneli milione žrtava. To međutim nije smetalo Bušu Mlađem da pred kraj drugog mandata vodi duboko „intimne razgovore” sa svojim savetnicima na temu: Šta će istorija reći o meni?

Dakle, pred nama je jedna tipična protestantska eshatologija, koja neprekidno podstiče Amerikance na osećaj „izuzetnosti i predodređenosti”, a što se savršeno poklapa sa idejama neokonsa o vođenju neograničenih ratova uz iskonstruisane izgovore – poput onog višedecenijskog o Iranu koji samo što nije napravio i upotrebio nuklearnu bombu. Razume se, da i islamski fundamentalisti imaju svoj odgovor koji glasi: Alah je veći od Amerike!

Teokratska iskušenja

Unutar protestantizma po značaju i uticaju izdvaja se jedna osobena struja tzv. dispenzacijalista, iz čije interpretacije biblijskih dešavanja potiče bespogovorna američka podrška Izraelu. Smisao ovih interpretacija je u posebnoj ulozi koju je Bog dodelio „protestantskim Anglosaksoncima” koji će u „poslednjim vremenima” zajedno sa „narodom Izrailja” biti napadnuti od „imperije zla” (nekada Rusije, danas Irana – prim. autora). Prema ovom proročanstvu pred kraj vremena biće ponovo formirana država Izrael (interesantno, formirana posle Drugog svetskog rata 1947. godine) koja će biti izložena najezdi „biblijskog Goga” (Rusa, Evroazijaca), nakon čega će „anglosaksonski hrišćani biti uzneseni na nebo kao na kosmičkom brodu ili letećem tanjiru” i tamo sačekati kraj rata. Zatim će se sa „protestantskim Hristom” spustiti na Zemlju gde će ih dočekati Izraelci koji su pobedili Goga i koji će odmah preći u protestantizam, posle čega će otpočeti carstvo hiljadugodišnje zajedničke vladavine nad ostatkom sveta.

Mada je reč o ekstravagantnoj teoriji, ona se svakako ne može potcenjivati. Naprotiv, još za vreme Krimskog rata 1855. godine nju je jasno formulisao evangelista Džon Kaming kada je ruskog cara Nikolaja I poistovetio sa biblijskim Gogom (oličenjem zla). Vatreni dispenzacijalisti bili su i autor najpopularnije Biblije na engleskom Sajrus Skofild, zatim evangelistički propovednik Hal Lindzi, čiji je verni sledbnik bio predsednik Regan, kao i čuveni TV evangelista Džeri Folvel, poznat po učešću na zatvorenim sednicama generalštaba američke vojske na kojima je dispenzacijalistički scenario tumačio u ključu mogućeg atomskog rata sa Sovjetskim Savezom (tzv. atomski dispenzacijalizam). To ovim stavovima daje značenje nečega što određuje glavni tok američke političke misli, nezavisno od toga ko se nalazi na vlasti, demokrate ili republikanci.

Otuda pojava rusofobije na Zapadu, posebno u SAD, nije fenomen jednog političkog trenutka, već proces koji ima snažno „bogoslovsko” utemeljenje koje se u suštini svodi na doslednu demonizaciju jedne drugačije neprijateljske civilizacije u svim njenim aspektima: od bogoslovskog, kulturnog i istorijskog, do geopolitičkog, etičkog, političkog i socijalnog.

Pojedini tradicionalistički autori Ameriku opisuju kao „kvintesenciju razvoja Zapada” i krajnji izraz njegove religijske, kulturne i filozofske osnove. Svakako može da se kaže i drugačije: SAD su suma Zapada, njegova geopolitička, ideološka i religiozna avangarda. Međutim, postoji i nešto što čini jedinstvenost Amerike u odnosu na Evropu. To je totalni liberalizam. Dakle, one racionalističke ideološke koncepcije i društvene teorije koje su nastajale na rimokatoličkom zapadu (prvom Zapadu), na tlu Amerike (iza Zapada) poprimile su radikalna obeležja. To su: individualizam, liberalni racionalizam, dinamični tehnološki industrijalizam, apsolutizovan trgovački poredak, dakle, sve ono što u osnovnoj meri karakteriše razvoj Zapada, a što se naslućivalo još od doba hrišćanskog raskola na pravoslavlje i katolicizam.

Doba iracionalnosti

Na osnovu svega napisanog jasno je da sadašnji ratni angažman Amerike protiv Irana sadrži i snažne religiozne motive. Magazin Krejdl je nedavno objavio ono o čemu se u zapadnim medijima uglavnom ćuti: oficiri američke vojske napad na Iran doživljavaju kao krstaški rat, a za Trampa tvrde da ga je Isus izabrao da pokrene bitku kod Armagedona. Sam Tramp se izjašnjava kao „hrišćanski cionista”, koji odluke donosi u zanimljivom okruženju.

Jedan od najkoloritnijih likova je svakako ministar rata Pet Hegset koji je 2020. godine objavio knjigu Američki krstaški rat. Reč je o manifestu hrišćanskog cionizma u kojem je naveo da se SAD nalaze u „svetom ratu” protiv islama, Kine i Rusije. Jedno od poglavlja ove knjige je Učinimo krstaške ratove ponovo velikim. Hegset tako hvali srednjovekovne krstaše i tvrdi da bi zapadni konzervativci u 21. veku trebalo da nastave „sveti rat”, koji su krstaši započeli pre hiljadu godina. Hegset, inače po mnogo čemu problematična ličnost, sasvim skromnih intelektualnih mogućnosti, u ovoj knjizi se zalaže za „sveti rat” – protiv levice, Kine, Rusije i islama.

Trampov ministar rata je izjavio da su Kinezi doslovno zlikovci naše generacije i upozorio da će Amerikanci, ukoliko se sada, s oružjem u ruci, ne suprotstave komunističkoj Kini, jednog dana stajati za kinesku himnu. „Komunistička Kina će pasti”, obećao je Hegset u svojoj knjizi, i lizaće svoje rane još dvesta godina ukoliko Tramp opet dođe na vlast. Zapravo, Hegsetov pogled na svet je grandiozna teorija zavere. Kineski komunisti i međunarodna levica, prema Trampovom ministru rata, zajedno sa islamistima kuju globalnu zaveru protiv SAD i Izraela, koji su, naravno, izabrane, svete zemlje, blagoslovljene od samog Boga.

Slično Trumanu o kojem smo pisali u ovom ogledu, i Hegest ima elitističku karijeru. Studirao je na Univerzitetu Prinston i radio kao analitičar deonica za investicijsku banku „Bir stirns” sa Volstrita (koja je propala u finansijskoj krizi 2008. godine). Kasnije je stekao magistarsku diplomu na Harvardu. Pre ulaska u Trampovu administraciju, oko godinu dana je radio u američkom logoru u zalivu Gvantanamo, na okupiranoj kubanskoj teritoriji. Dok je tamo služio, administracija Džordža V. Buša sprovodila je najbrutalnija mučenja zatvorenika. Potom se zaposlio kao novinar na televiziji Foks njuz, gde ga je uočio Tramp.

Nedavno je ovaj nesuđeni američki „krstaš” izjavio da SAD nisu započele rat sa Iranom. Slično sada tvrdi i državni sekretar Marko Rubio. Pa, ko je? Tramp kaže da ovim ratom ne spasava samo Izrael, već i Ameriku. Iranci su, prema Trampu, bili na putu da razviju projektile kojim bi mogli da napadnu američko kopno. U prevodu: „iranska agresija” na SAD traje već 47 godina, još od Islamske revolucije, a jedino Tramp ima dovoljno hrabrosti da uradi ono što se nije usudio nijedan američki predsednik – da zapali čitav Bliski istok. Hegset je obećao i da će biti sprovedena istraga o smrti preko 150 iranskih devojčica, koja će verovatno, ako ikad i započne, doći do zaključka da su sami Iranci bombardovali osnovnu školu. Sve nekako podseća na našu ratnu 1999. godinu. Samo što se umesto službenice i Klintonove družbenice Monike Levinski, danas pojavljuju Epštajnovi papiri.