Tranzicija od nepolitičkog ka političkom pokretu

Autor: Jovan Babić  

Tranzicija studentskog pokreta od kvazi nepolitičkog do potpuno političkog pokreta zasnovana je na obmanama studentskog pokreta. Poznato nam je da su govorili da se ne bave politikom i da ih politika ne interesuje, ali sada vidimo da se bave isključivo politikom i da su sve ljude obmanuli. Ovim su dokazali da su obmanuli građane, i postavlja se pitanje zbog čega bi građani glasali za ljude koji su ih obmanuli, kao i zbog čega bi se ostale političke partije vezivale za te obmane. Celokupan studentski pokret izgrađen je na obmani i bez te obmane taj pokret ne bi postojao. Da bi sakrili svoju obmanu, pokušali su da izvrše postepenu tranziciju od nepolitičkog pokreta ka političkom pokretu. Jedan deo te tranzicije je izlazak na lokalne izbore, pa da vidimo kako su izašli na izbore i koji je efekat studentske liste na realnom primeru izbora. Da li su studenti izašli na izbore ili nisu? Na ove lokalne izbore nije izašao studentski pokret, jer se nigde lista nije zvala studentski pokret, već je bilo različitih varijacija koje su bile dominantno podržane od strane opozicije i liste su se zvale „Ujedinjeni za Negotin“, „Glas mladih koji menja Sečanj“ i „Ujedinjeni za Mionicu“. Ovde možemo da vidimo nekoherentnost u samom opozicionom bloku, dok je studentski blok nevidljiv – jer nijedna lista nije studentska. Odavde možemo videti da je studentski pokret već zaboravljen i da su oni kao akteri postali irelevantni u političkom delovanju u srpskoj politici. Opozicija u Narodnoj skupštini svakako ima malo više od trećine mandata, tako da, u proseku, treba da očekujemo da će na svim izborima opozicija osvajati malo više od trećine glasova. U slučaju lokalnih izbora uvek ima oscilacija u odnosu na republičke izbore, pa margina glasanja može da se menja – zbog uticaja lokalnih efekata. U većini lokalnih mesta prate se republički odnosi snaga vlasti i opozicije u intervalu od ±10%, dok postoje i veće oscilacije, ali one su za red veličine manje nego oscilacije u tom intervalu. Ovo je isključivo matematičke, tj. statističke prirode, jer da bi neko na globalnom nivou (republičkom) imao određen broj glasova, mora da ima i podršku na lokalu koja je u većini lokalnih mesta slična. Ovakvu statističku raspodelu objašnjava Gausova kriva, ili poznatije kao kriva u obliku zvona, gde je većina raspodele koncentrisana oko referentne vrednosti. U ovom slučaju, referentna vrednost je vrednost koja je ostvarena na republičkim izborima. Da pojednostavimo — najveća šansa je da ishod lokalnih izbora bude sličan kao ishod republičkih izbora, dok je daleko manja verovatnoća da se ishod drastično razlikuje od republičkog. Uvek postoje ekstremi, ali oni su uvek u ogromnoj manjini i to je u skladu sa Gausovom krivom. Na parlamentarnim izborima 2023. godine SNS je osvojio 48% glasova, a SPS 6%. Kada se dodaju i neke male partije ili pokreti, to je oko 55–60% glasačkog tela koje je glasalo za tu opciju. Za opozicionu opciju glasalo je oko 40% birača i raspodelu možemo videti u tabeli ispod:

Tabela 1:

Izvor RZS   Dakle, referentna vrednost za opoziciju je 40% i oko toga treba da se vrte rezultati lokalnih izbora. Vidimo da je opozicija podbacila na izborima u Mionici sa 38,93%, Sečnju sa 32,7% i Negotinu sa 26,76%. Dalek je put do 51% Prethodni izbori, pored ovih, u Zaječaru i Kosjeriću, pokazali su da se situacija nije promenila i da je u svim mestima nastavljen kontinuitet vlasti. Ovde dolazimo do veoma važnog problema, a to je opstanak opozicije. Pre studentskog pokreta opozicione partije imale su svoju infrastrukturu, resurse, ljudstvo i poziciju u politici koja im je omogućila da vode kampanju i nastavljaju da preživljavaju u politici. Sada je pred njih postavljen zahtev od imaginarnog pokreta da izvrše samodestrukciju i sve što su decenijama gradile predaju tom pokretu na tacni – a za uzvrat dobijaju ništa. Ovde dolazimo do najvažnijeg pitanja: šta će biti sa političkim partijama ako studentska lista ne pređe granicu od 126 poslanika, ili ono što se kolokvijalno naziva 50% 1 glas? U tom trenutku imamo kontinuitet vladajuće opcije i potpuno razorenu opoziciju koja više nikada neće moći da se vrati na prethodno stanje – a u to su uložili decenije života. Kada te političke partije ostanu bez mesta u parlamentu, gube ogromne nadoknade za narodne poslanike, ali i ono što je važnije – narodne poslanike koji imaju mogućnost da glasaju za nove zakone, ali i pristup medijima koji imaju kao narodni poslanici. Već sada te stranke imaju problem sa cenzusom, a bez navedenog bi ostale i bez teoretske šanse da pređu cenzus. Podrškom studentskoj listi partije bi izgubile svoj politički identitet i integritet, ali bi izgubile i ogromne resurse koji ih održavaju u političkom životu. Zato ne treba očekivati da će političke partije krenuti putem samodestrukcije i uništiti sopstvenu partiju. Pogotovo ne kada su svi zajedno osvojili manje od 40% na lokalnim izborima, jer je za pobedu potrebno preko 50%.   Svesne su političke partije da se ne pokazuje nikakva velika razlika na regularnim izborima i da je iz dana u dan studentski pokret sve štetniji za njih, ali i za celu opoziciju. Studentski pokret na sebi nosi breme obmane na kojoj je osnovan i sa tim teretom nikada neće preći granicu od 50% da bi pobedio na izborima. Sada kada su uhvaćeni u obmani, vidimo da nemaju podršku naroda i da na izborima ne predstavljaju nikakvu silu. Opozicija je postojala i pre studentskog pokreta, a sada vidimo da svi zajedno ne mogu da uzmu ni 40% koje je opozicija mogla da uzme i bez studentskog pokreta. Anonimno funkcionisanje studentskog pokreta Još jedna velika obmana o kojoj se ne govori jesu nalozi na društvenim mrežama koji sami sebe predstavljaju kao predstavnike studenata – ali to nisu. Te naloge kontrolišu pojedinci koji nikada nisu ni dobili ovlašćenje plenuma, isto tako studenti ne znaju ni ko vodi te naloge i nemaju nikakav uticaj na te naloge. Tim nalozima upravljaju pojedinci koji rade šta im je volja i lažno se predstavljaju. Nijedna objava koja je objavljena na tim nalozima nije plod odluke većine studenata, jer nijednom nije izglasano na plenumu šta će pisati u objavi. Celokupan rad plenuma i naloga na društvenim mrežama je netransparentan i nikada nije predstavljao studente, već prevaru izvršenu nad studentima. Svi ovi problemi nastali su iz anonimnosti.   Anonimnost – mesto laži i prevara   Određeni ljudi su naivno poverovali anonimnom pokretu – i tu su pogrešili. Kroz celu istoriju društvo je posezalo za pojmom odgovornosti za učinjene postupke; tako je i nastao zakon i sankcije koje su propisane tim zakonom. Kod anonimnog delovanja postavlja se pitanje ko i kako snosi odgovornost za svoje postupke. Zato papir, i ako je ceo popunjen tekstom, nema nikakvu težinu dok se neko ne potpiše na njega – ono što daje težinu tom papiru je potpis, a ne tekst. Celokupan zakon, kao i rad institucija, počiva na principu odgovornosti, a princip anonimnosti je dijametralno suprotan principu odgovornosti. Zato nikada nećete videti potpisan dokument od strane plenuma, zato nikada nećete videti da su oni snosili odgovornost za svoje postupke. Bez odgovornosti nema ni poverenja – jer se postavlja pitanje kome da verujete? Koncept anonimnosti ne uliva poverenje kod građana.   Odgovornost studentskog pokreta   Odgovornost studentskog pokreta je velika i još nerazjašnjena. Studentski pokret treba da objasni šta je sa 200 hiljada studenata koji ih nikada nisu podržavali, ali nisu mogli od njih normalno da studiraju? Studentski pokret treba da objasni zašto su obmanjivali ljude da se ne bave politikom? Studentski pokret treba da objasni zašto su lagali građane da oni predstavljaju direktnu demokratiju kada su zabranjivali ljudima da uđu na plenum i iskažu drugačije mišljenje? Koliko ljudi je učestvovalo na plenumima i koliko je to procenat od ukupnog broja studenata? Kada je plenum glasao za neku objavu na društvenim mrežama? Kome pripada nalog na društvenim mrežama i ko ga kontroliše? Ko snosi odgovornost za demolirane fakultete? Ko snosi odgovornost za ograničavanje slobode kretanja građanima Srbije na teritoriji Republike Srbije? Ko snosi odgovornost za pretnje i uvrede? Ko snosi odgovornost za 200 hiljada studenata? Ko snosi odgovornost za godinu dana maltretiranja nad neistomišljenicima? Ko snosi odgovornost za umanjenje rasta ekonomije, za otkazivanje turističkih aranžmana, smanjene investicije? Najvažnije: ko snosi odgovornost za najveću obmanu u srpskoj istoriji – ali i najočigledniju, da se studentski pokret ne bavi politikom. Isključivi su u pozivanju drugih na odgovornost, dok oni sami ne snose nikakvu. Nema tranzicije studentskog pokreta od nepolitičkog do političkog bez odgovornosti za sopstvena dela – jer bavljenje politikom znači snošenje odgovornosti.   Odgovornost opozicije   Možda su studentski profili na društvenim mrežama anonimni, možda su studentski plenumi anonimni i nikada nećemo znati ko stoji iza njih, ali uvek ćemo znati ko stoji iza političkih organizacija. Možda ne znamo ništa o anonimnom studentskom pokretu, ali znamo o političarima koji sarađuju sa njima. Shodno tome, potrebno je da se lica koja predstavljaju te političke partije izjasne na gore navedena pitanja i objasne građanima Srbije svoj stav.   Uticaj tranzicije pokreta na blanko podršku u društvu Erozija podrške je nastupila kada se pokret izjasnio da traži prevremene izbore, i to im je to jedan od zahteva. Do tada su neki ljudi davali blanko podršku tom pokretu, upravo iz razloga, animoziteta i ograđivanja od politike – kada je on nestao tada je nestala i blanko podrška. Promena ideje pokreta, kao i zahteva pokreta, se pokazalo kao veoma ograničavajući faktor u daljem razvoju podrške pokreta, podrška pokretu kod neopredeljenih glasača je izgubljena, razumevanje za blokade je opalo i mogućnost blanko podrške je izgubljeno. Ako postoje studenti 2.0, onda ovaj nov pokret možemo da nazovemo plenum 2.0 ili studentski pokret 2.0 ali moramo biti sigurni da se blanko podrška koju su imali kao pokret koji se ne bavi politikom je izgubljena. Tranzicija sa studentskog pokreta na studentski pokret 2.0 se pokazala kao veoma kompleksan poduhvat i postavlja nove izazove pred taj pokret, ili ostatak tog pokreta koji sada imamo. Novi izazovi su zapravo stari politički izazovi a to je kredibilitet i autoritet.   Ko je stvarno kontrolisao studentski pokret?   Svaki pokret mora neko da oformi – da ih niko nije oformio oni ne bi ni postojali. Put od malog pokreta do velikog pokreta je baziran na ogromnoj organizaciji, finansijama i medijskom prostoru – a ništa od toga nije nastalo preko noći. Ove resurse i infrastrukturu je neko mora da preda studentima da bi oni napravili pokret. Onaj ko kontroliše te resurse i infrastrukturu kontroliše i pokret. Dok studenti misle da su oni ti koji pozivaju na proteste – istina je drugačija. Na proteste poziva onaj ko ima resurse i infrastrukturu da to uradi u medijskom prostoru to je United Media i ostali klasični mediji na koje pomislite, ali tu su i drugi igrači za koje nećete pomisliti kada neko spomene medije ali su pozivali na skupove. Najvažnije, faktor u pozivanju na proteste su opozicione političke partije, pa nevladine organizacije, udruženja, društva, poznate ličnosti (glumci, muzičari, umetnici, influenseri na društvenim mrežama), ljudi na funkcijama poput sudija, tužioca, profesora, zaposlenih u određenim sektorima itd. Spisak ljudi koji je pozivao na proteste je ogroman i oni su ti koji pozivali na proteste, studenti su imali minorni doprinos u celom tom pokretu. Mnogi ljudi misle da su studenti organizatori svih tih protesta jer su se uvek svi pozivali na studente, ali ti ljudi koji su se samo pozivali na studente su pravi organizatori protesta, studenti su samo zloupotrebljeni kao paravan. Šteta koja je naneta studentima sa ovi blokadama je ogromna, a sve zbog nečije zle namere da ih iskoristi kao paravan, ovo ideja da studenti i fakulteti budu zloupotrebljeni na ovaj način u političke svrhe potiče iz literature za organizovanje protesta i nemira u društvu, koje predstavljaju dva najpoznatija dela blokadna kuharica i nenasilna borba u 50 tačaka. Pomenuta literatura vidi studente kao lica kojima je najlakše manipulisati, kao lica koja bi zbog pripadnosti nekoj grupi besplatno radili – čak se i dokazivali, a blokadu fakulteta nazivaju najlakšom metom za okupljanje studenata. Ovo je već oproban scenario u Srbiji tokom prve obojene revolucije kada su 1992. godine politički aktivni studenti fizički blokirali 11 fakultetskih zgrada. Već viđena obojena revolucija je opet dobila na zamahu pred kraj 2024. godine, samo što je sada sama akcija blokade fakulteta bila daleko ekstremnija i samim tim šteta koja je naneta studentima daleko veća. Anonimna organizacija ne može da postoji – jer onda nije organizacija. U trenutku kada ne vidimo lidera organizacije – ne znači da on ne postoji, već ga mi samo ne vidimo. U slučaju anonimne organizacije izvor informisanja je onaj ko kontroliše organizaciju koja navodno nema vođe – zato ćete videti da je samo jedan medij kontrolisao narativ oko studentskog pokreta, vidimo da je samo jedan medij bio taj koji je diktirao blokade. Toliko je kontrolisao blokade da se 83% studenata u blokadi izjasnilo da im je taj medij osnovni izvor informisanja, dok je prema zvaničnim merenjima gledanost te televizije tokom trajanja blokada bila 1,7% – 2,7% na mesečnom nivou. Ovo predstavlja razliku od skoro 38 puta između prosečne zastupljenosti te televizije u opštoj populaciji i populacije koja sebe naziva studenti blokaderi. Vođa je onaj ko ima autoritet u pokretu, bez obzira da li je jedan osoba, grupa osoba ili entitet koji putem posrednog ili neposrednog uticaja kontroliše pokret. U praksi svaki entitet je zapravo grupa osoba koji imaju i formalnu povezanost i predstavljaju neko organizaciju. Tranzicija od nepolitičkog u politički je izuzetno komplikovan proces, pogotovo kada je trenutni studentski pokret nastao na najvećoj obmani u srpskoj istoriji – a to je da oni nemaju veze sa politikom. Sada ih ta obmana puno košta jer kada se jasno izjasnite da se ne bavite politikom a onda zahtevate da vas podrže na izborima to postaje nemoguća misija. Ovo nije prvu put da studentski pokret pokušava da uđe u politiku, a prošli put je pokret Otpor! ušao u politiku i imali su 1,63% glasova na izborima. Za razliku od trenutnog pokreta oni nisu nikog obmanjivali i oni su u tom trenutku imali čist obraz da uđu u politiku jer se nikada nisu ograđivali od nje.