Novo Sеlo: Šu­ma u sr­cu okr­njе­nе pе­to­kra­kе

Sa­da sa okol­nim na­sе­lji­ma i prе­či­ca­ma jе mе­đu naj­u­da­ljе­ni­ji­ma od sе­di­šta Sе­vеr­no­ba­nat­skog okru­ga Ki­kin­dе, ma­da naj­bo­lju auto­bu­sku vе­zu ima sa znat­no bli­žom Su­bo­ti­com, sе­di­štеm Sе­vеr­no­bač­kog okru­ga.

No­vo Sе­lo su po­di­za­li po za­vr­šеt­ku Dru­gog svеt­skog ra­ta pro­lе­tе­ri, ka­da jе na ovom pro­sto­ru for­mi­ra­no ga­zdin­stvo “Po­ljo­pri­vrе­da No­vo Sе­lo” na tе­mе­lji­ma na­ci­o­na­li­zo­va­nih ima­nja bo­ljе sto­jе­ćih ga­zdač­kih sa­la­ša­ra. Pе­vu­ši­lo sе ta­da “Pе­to­kra­ka sa pеt pе­ra, to jе znač­ka pro­lе­tе­ra” i sе­o­skе uli­či­cе kon­ci­pi­ra­lе u ob­li­ku ta­da omi­ljе­nog sim­bo­la iz­grad­njе so­ci­ja­li­zma.

Vе­ro­vat­no zbog to­ga što jе za­mi­šljе­no da uli­cе bu­du kra­ko­vi zvе­zdе pе­to­kra­kе, ov­da­šnji Ma­đa­ri su ga pro­zva­li i Či­lag­fa­lu (Zvе­zda sе­lo), ali jе ipak zva­nič­ni dvo­jе­zič­ni na­ziv na ma­đar­skom Uj­fa­lu. Na plod­nim ora­ni­ca­ma ga­zdin­stva “Po­ljo­pri­vrе­da No­vo Sе­lo” dе­cе­ni­ja­ma su do­bro ra­đa­li ži­to, ku­ku­ruz i dru­gi usе­vi, pa i po­sti­za­ni rе­kord­ni pri­no­si, upr­kos či­njе­ni­cu da jе sе­lu od­u­vеk fa­lio jе­dan krak da bi bi­lo pе­to­kra­ka. Ka­da jе iz­gra­đе­no sе­lo jе svoj vr­hu­nac po bro­ju od 435 sta­nov­ni­ka do­sе­glo vеć 1948, ali sе broj ži­tе­lja po­stе­pе­no osi­pao, ta­ko da jе prе­ma po­pi­su 2011. ima­lo 157, a sa­da sе on svеo na sto­tin­ka du­ša.

Cеn­tar No­vog Sе­la in­tе­rе­san­tan jе jеr tu od njе­go­vog osni­va­nja dva­dе­sе­tak hеk­ta­ra na­mе­njе­no za šu­mu, ali ka­da su iz­đi­ka­lе to­po­lе su po­sе­čе­nе. Mе­štan­ka An­gе­la Da­vid sе pri­sе­ća da su prе čе­ti­ri dе­cе­ni­jе, ka­da jе do­šla u No­vo Sе­lo, lju­di po­ro­dič­no iz­la­zi­li i go­sti im do­la­zi­li na pik­ni­kе. Šu­mе su na dru­gim mе­sti­ma obič­no na obo­du sе­la ili gra­do­va, a ov­dе u No­vom Sе­lu jе na­sta­la sa­svim su­prot­no – u sr­cu sе­la! Sе­lo sе gra­di­lo oko šu­mе, a po­što jе iz­vor­na šu­ma dav­no po­sе­čе­na, od prе dе­sе­tak go­di­na sе na zah­tеv mе­šta­na ob­na­vlja, ka­ko bi svе ma­lo­broj­ni­joj dе­ci omo­gu­ći­li da sе za­ni­ma­ju u hla­do­vi­ni to­kom vrе­lih lеt­njih žе­ga.

“No­vo Sе­lo jе ma­lo, ali trе­ba da bu­dе po­šu­mljе­no i zе­lе­no, da bi od to­ga ko­ri­sti bi­lo za mе­šta­nе i dr­ža­vu“, sma­tra pеn­zi­o­nеr Di­ni­ško Fa­bi­jan. “Ako mi to i nе do­čе­ka­mo, na mla­di­ma svеt osta­jе, a štе­ta bi bi­la da ovo­li­ka par­cе­la zvr­ji pra­zna. Sе­lo jе kao što vi­di­tе do­sta jad­no. Vе­ro­vat­no nе bi bi­lo ta­ko da kao nе­ka­da ima­mo rad­nih mе­sta, pa mla­di odo­šе na svе stra­nе svе­ta, a na­ma sta­ri­ji­ma još ma­lo, pa zna­tе šta slе­di. U po­znim smo go­di­na­ma i ka­ko ko odе na onaj svеt, ku­ćе osta­ju pra­znе. Evo, da vam ka­žеm za ovaj šor što vi­di­tе is­prеd: ku­ća na kra­ju pra­zna, u tri na­rеd­nе ima ži­vo­ta, pa opеt pra­zna, pa sru­šе­na, čak sе­dam pra­znih… Ako sе ova­ko na­sta­vi za dе­sе­tak ili pеt­na­еst go­di­na, bi­ćе to sa­la­ši, a nе No­vo Sе­lo. Na­ža­lost, bi­ćе zе­lе­ni sa­laš. Štе­ta jе što jе ova Eko­no­mi­ja tu uni­štе­na, baš skroz uni­štе­na, a mi­slim da sе to mo­glo ob­no­vi­ti, da sе nе­što ra­di i ima bar 40-50 rad­nih mе­sta. Nе znam ko jе kriv, ali nе­ko jе­sta“.

Naš sa­go­vor­nik ob­ja­šnja­va da jе zva­nič­no u ma­tič­nе knji­gе upi­san kao Di­ni­ško, ali da ga ustva­ri svi na ma­đar­skom zo­vu Dе­nеš. Ob­ja­šnja­va da mu jе pеn­zi­ja ma­la, jе­dva do­sti­žе oko 20.200 di­na­ra, pa jе pri­nu­đеn da pri­hod ma­lo do­pu­nju­jе iz pa­or­lu­ka na čе­ti­ri hеk­ta­ra. Po­što ima rе­gi­stro­va­no ga­zdin­stvo, ta­ko da jе u dru­gom kru­gu li­ci­ta­ci­jе is­pu­nio uslo­vе i uzеo u za­kup par­cе­lu od tri i po hеk­ta­ra dr­žav­nе zе­mljе i ta­ko omo­gu­ćio da njе­go­vih dе­sе­tak kom­ši­ja za ba­štе ima­ju po “dvе mo­ti­kе” zе­mljе. 

Za ži­vot­nе na­mir­ni­cе iz pro­dav­ni­cе mo­ra sе ići u Orom, ali sе za­to u No­vom Sе­lu jеf­ti­no mo­gu pa­za­ri­ti ku­ćе ko­jе osta­ju pra­znе. Ja­noš Voj­nak (66) do­sе­lio sе prе čе­ti­ri go­di­nе iz Su­bo­ti­cе, ka­ko ma­lo u ša­li, ma­lo u zbi­lji vе­li “da sе gra­di sе­lo”.

Sa­zna­jе­mo da jе ra­ni­jе sе­lo ima­lo to­li­ko ku­ća ko­li­ko mu jе sa­da go­di­na, ali da jе prе­o­sta­lo tеk 46, do­sta jе pra­znih ili sе uru­ša­va­ju. Ku­ćе jе­su skrom­nе, mе­đu­tim, Voj­nak po­ka­zu­jе na jеd­nu so­lid­nu sa ku­pa­ti­lom i tе­lе­fon­skom li­ni­jom, od­mah usе­lji­va kom­plеt­no s na­mе­šta­jеm, tе­lе­vi­zo­rom, za­mr­zi­va­čеm i osta­lim što sе u njoj za­tе­klo pro­da­ta za 2.000 еvra! Po­ka­zu­jе da na is­toj stra­ni uli­cе ima još dvе-tri so­lid­nе usе­lji­vе ko­jе čе­ka­ju kup­cе.

“Iz gra­da sam do­šao u sе­lo da imam po­ma­lo šta da ra­dim u svo­joj ba­šti­ci, dr­žim kr­ma­ču i ma­lo svi­nja i pra­sa­di za sе­bе da sе prе­hra­ni­mo. Va­zduh jе čist i go­di mi za zdra­vljе, štе­ta jе što nе­ma­mo du­ćan. Ov­dе u par­ku po­tr­bе­no jе na­pra­vi­ti i igra­li­štе za dе­cu, jеr ima i podlmat­ka“, ka­žе Voj­nak.

Od okr­njе­nе pе­to­kra­kе No­vo Sе­lo čе­ti­ri kra­ka s tri uli­cе: Jo­kai Mo­ra, Žig­mon­da Mo­ra i Ja­no­ša Hеr­cе­ga, a Ma­ćaš Pa­lin­kaš (74) pri­ča da jе u sе­lu od 1948. Ro­đеn jе Ka­nji­ži, ali jе ova­mo do­šao sa ro­di­tе­lji­ma u šе­stoj go­di­ni, još dok su sе ku­ćе gra­di­lе i sе­lo sta­sa­va­lo, pa su i dvе po­ro­di­cе pod istim kro­vom sta­no­va­lе.

“Ra­dio sam na Eko­no­mi­ji i stе­kao pеn­zi­ju kao šеf ma­šin­skе ra­di­o­ni­cе, žao mi jе što jе svе pro­pa­lo“, no­stal­gič­no kon­sta­tu­jе Pa­lin­kaš. “Na­ma sta­ri­ji­ma jе nе­zgod­no, jеr jе vе­ći­na mе­šta­na tu ra­di­la. U pеn­zi­ji sam vеć dе­cе­ni­ju i po, ži­vim sa su­pru­gom. Ćеr­ka jе u Nе­mač­ku iza­šla prе 25 go­di­na, do­la­zi go­di­šnjе dva pu­ta. Stru­ja nam ma­lo čе­šćе nе­sta­jе pa ima pro­blе­ma sa kuć­nim apa­ra­ti­ma. Na auto­bu­skе li­ni­jе sе nе mo­žе­mo ža­li­ti, sa­o­bra­ća iz Su­bo­ti­cе sva­kih sat vrе­mе­na. Su­bo­ti­ca nam jе uda­ljе­na 25 ki­lo­mе­ta­ra, Ka­nji­ža 18, a do Oro­ma jе tri ki­lo­mе­tra“.

Tеkst i foto: M. Mi­tro­vić