Samit ovčara i rasnih ovaca kod sela Vojvoda Zimonjić

Na njihovom šestom samitu su prikazane ovce raznih rasa s vojvođanskih pašnjaka, takmičilo se u ručnom striženju, kuvanju paprikaša u malim i velikim bogračima, a na ražnju, uz jagnjad, okretala se i poneka „’tica prasica”. Degustirane su palinke uz svirku harmonikaša, tamburaša i citraša, a igrali se čardaš, kolo, pa i trbušni ples. 

– Nama su te fešte istinski praznik jer čobanski život nije lak pa treba da se malo proveselimo i mlađim generacijama prikažemo tradicije – zbori predsednik Udruženja „Kapetanski rit” Tibor Balaž iz Donjeg Primorja, salašarskog kraja Vojvode Zimonjića. – Sad je ovde jedva 6.000 ovaca, a nekad ih je bilo i 20.000. Od proleća do kasne jeseni trave je u izobilju, pašarina nije skupa, samo sto dinara po grlu za celu sezonu, pa se nađe računica. Ali uglavnom samo od prodaje jagnjadi jer nema ni organizovanog otkupa ovčijeg mleka.

Goran Bošnjak iz Vojvode Zimonjića za svaki ovčarski skup okrene po jagnje i prase, dok u paprikaša stavi celu ovcu, od glave do repa. Zatekli smo ga dok lopatom kontroliše žeravicu ispod pečenica. Ima skromno stado od oko 70 grla, a smatra da se trenutno u ovčarstvu može opstati, zahvaljujući pre svega podsticajima države od 7.000 dinara godišnje za svaku umatičenu ovcu, odnosno 2.000 za jagnje isporučeno klanicama.

Striženje je uobičajeno s proleća, da bi se ovce pre letnjih žega oslobodile runa, ali vuna se već dugo plaća bagatelno. Lane je cena bila nešto bolja, čak i 120 dinara, ali ove sezone je tek 60. Ručno šišanje je sporije i mukotrpnije od onog na struju, ali ipak, mnogi vlasnici stada vole da angažuju ljude vične makazama, mada na severu Bačke za njima ne zaostaje ni Angela Bažo iz Čantavira.

Ištvan Balint (69) iz Vojvode Zimonjića ručno striže za 150 dinara po komadu i pošto je iskusan, pouzdan i precizan, rado ga angažuju.

– Za dan ostrižem do 35 grla, što nije lako, ali tako može da se zaradi. Lakše je kuvanje paprikaša, ali za oba posla kojima sam vičan treba dosta truda – veli Balint.

Ferenc Pos Sabo i Momir Radaković iz Bačke Topole objašnjavaju da se na takmičenjima u striženju gleda kako se rukuje životinjama u pripremi i tokom poslu – i te kako je bitno da se ovca ne povredi, da „frizura” bude ošišana ravnomerno, a ne stepenasto. Na kraju je važno da se runo lepo upakuje i uveže ostriženom vunom. 

Svi se na ovčarskim feštama trude da što autentičnije urede svoje štandove, a gotovo je nenadmašna ekipa „Duš huš” (Debelo meso) iz salašarskog kraja Orompart iz atara Gornjeg Brega, kod Sente, ili Udruženja „Lila akac” (Ljubičasti bagrem) iz banatskog sela Jazova, a svi su vrlo verzirani u spravljanje paprikaša. 

– Najvažnije je da meso bude kvalitetno, sveže i lagano se krčka, a i dobro začini – objašnjava Robert Piri iz Jazova. – Osim crnog luka i malo povrća, bibera i drugih dodataka, obavezno ubacimo crvenu mlevenu alevu papriku. Pa po njoj je paprikaš i nazvan! No, u Kikindi, Melencima i tom delu Banata kuva se „beli paprikaš” bez paprike. Svako čuva svoj recept i tradiciju.

Jožef Kalman iz Vojvode Zimonjića ima oko 300 grla, majstor je za paprikaš iz velikog bograča, a veli da život na Jarašu ni za šta ne bi menjao jer ga je otac na pašnjaku kod ovaca i pravio!

– Ove sezone jagnjenje je bilo vrlo dobro, dosta blizanaca, šest trojki, a prošle sezone bilo je i četvorki. Nešto jagnjadi ostavljamo za priplod i obnavljanje stada, a većinu prodamo mesarima – veli Kalman, kome kraj bograča društvo pravi i harmonikaš.

Svetozar Cveta Murgaški sa Čeneja ima 400 grla, a priplodnu šilježad „virtemberg” prikazao je izvorno jer ne priznaje kad se nalickaju za sajam i hrane granulama. Svojim ovcama obrok pojačava šargerepom iz Begeča, dve-tri prikolice nedeljno.

– Potražnja za priplodnim grlima je velika, pogotovo „virtemberga” – napominje Murgaški. – Svaki dan zovu i dolaze iz cela Vojvodine, pa i krajeva južno od Save i Dunava, ali nemam koliko ištu. Gledam svako jagnje dobro da othranim, bilo da je za priplod ili klanje. Muško s pedigreom je 200 evra, žensku ne prodajem, ali je cena oko 250 evra. Nije jeftino, ali državne subvencije jedva pokriju trošak za hranu.

Ohrabruje, uveren je Vladimir Kankaraš iz vrbaskog Udruženja „Bikara”, mogućnost izvoza jagnjetine u Kinu. Trenutno je u Vojvodini oko 180.000 grla, što Kinezima nije „ni na zub”, ali Kankaraš smatra da bi se, uz potporu države, uključivanjem veštačke oplodnje, brže umnožila stada i kinesko tržište bilo moguće podmirivati za četiri-pet godina. 

Milorad Mitrović